Skribomanija Svetislava Basare

Već u nekoliko navrata kolumnista NIN-a Svetislav Basara u traktatima o svašta nečemu spominje kako on to kaže skribente iz Nove srpske političke Misli (NSPM). Očigledno je da su se na nišanu našli autori koji su najčešće dovodili u pitanje Basarine „najradikalnije” stavove o endemskom orijentalnom karakteru srpskog naroda koji je po njegovom mišljenju nesposoban – zbog predominacije ropskog i autoritarnog mentaliteta – da se modernizuje i evropeizuje. Sada je S. Basara proširio tzv. argumentaciju govoreći kako teorija dobrog nacionalizma i politika dobrog čoveka predstavlja središnju odrednicu i logičan ishod „trećeg puta” o kome godinama blagoglagoljaju i teorijski uobličavaju skribenti iz NSPM. Pri tome Basara samo reciklira i prežvakava stavove Olivere Milosavljević objavljene u “Helsinškoj povelji” i u neizbežnom Peščaniku. Svetislav Basara je tako izgubio prvenstvo u odlučnom obračunu sa srpskim nacionalistima koji u NSPM nastoje da govore i pišu o zaista nedopustivoj temi, o srpskom nacionalnom interesu i identitetu, a ponekad se osmele da nešto prozbore o zločinima počinjenim i nad srpskim narodom. A to je zaista nedopustiv i neoprostiv greh i skribomanija kojoj nema ravne. Pri tome Svetislav Basara, osim lične ozlojeđenosti i ideološke simplifikacije ne nudi argument kojim bi ozbiljno doveo u pitanje stavove autora iz Nove Srpske političke misli. U njegovom oprobanom maniru on se služi poznatim politikantskim podmetanjima i diskvalifikacijama svih autora koji se usude da dovedu u pitanje njegove prevratničke i barbarogenijske ideje o srpskoj istoriji, tradiciji, politici i kulturi. U poslednjem „traktatu” Đavo pod prozorom Svetislava Basara je govoreći o Kosovu pokazao kako zaista izgleda njegov „kritički” odnos prema ovom izuzetno važnom pitanju našeg društva i naše istorije. “Kosovska monomanija je progutala celokupnu srpsku stvarnost, potrla svaki sistem vrednosti, stvorila crnu rupu u realnosti koja na jednoj strani usisava energiju, ideje i ljude, dok na drugoj strani stoji patriotska elita: nema tog psihopate, lopova i zlotvora koji neće biti rado viđen na dvoru samo ako bez pristanka, baljezga skomračnu mantru Srbija, Kosovo, Srbija, Kosovo. Kosovo doista jeste puko sredstvo opstanka na vlasti i ničim kontrolisane pljačke: svaki čas ta jadna obrazina puca otkrivajući ambise subhumanosti, stvaranja kulta ubica i koljača i mržnje prema svemu i svakome”. Ovi redovi iz „traktata” Svetislava Basare su ogledni primer ideološke isključivosti, bezočne simplifikacije, površnosti i neodgovornosti i jasno pokazuju stalnu egzibicionističku težnju da ideološko manihejstvo prikazuje kao radikalan i demistifikatorski prilaz svakako jednom od najvažnijih i najizazovnijih pitanja savremene srpske politike. Tvrditi da je ponavljanje skomračne mantre o Srbiji i Kosovu samo ulaznica za vladajuće krugove za svakog lopova i zlotvora – predstavlja nedopustivo ideološko pojednostavljenje i uvredu za mnoge čestite ljude i iskrene napore i nastojanja da se zaštiti interes srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Da li iko ozbiljan može reći da je kosovska monomanija progutala celokupnu srpsku stvarnost i da pitanje Kosova služi samo i isključivo za održavanje na vlasti naših kleptokratskih političkih elita? Pitanje sudbine i statusa Kosova je mnogo složenije i slojevitije od ideoloških i politikantskih konstrukcija Svetislava Basare kojima se on služi u traktatima da bi ideološki diskvalifikovao sve koji ne dele njegove političke koncepcije i ocene. Samo je u ovim traktatima propustio da nam kaže kako izgleda dvorski ceremonijal i ideološka proskineza kojom se stiže do ambasadorskih mesta. Marinko M. Vučinić