Basarino „gnostičko jevanđelje”

Laureat NIN-ove nagrade i novopečeni kolumnista ovoga političkog nedeljnika ima potrebu da svoj „demohrišćanski pogled na svet” uklopi sa promovisanjem veoma poželjnih stavova. Tako se ovaj postmoderni hrišćanski mislilac (ma šta to značilo) upleo u metafizičko i teološko obrazlaganje „neminovnog” gubitka Kosova, da bi se svestan ili ne uključio u društvo zagovornika nezavisnog Kosova. Ovde se naš ex-ambasador našao na istom zadatku sa nemačkim ambasadorom, ali i sa anglosaksonskim kolegama. Lepo i vrlo moćno društvance. Da li je domaćim i stranim zagovornicima i lobistima nezavisnog Kosova potrebno „pravoslavno” (sa ili bez navodnika) obrazlaganje „nebeske pravednosti” srpskog gubitka južne pokrajine? Čini se da svetskoj sili nije bila naročito neophodna pravoslavna egzegeza, pored svih argumenata („Milošević”, „zločini”, „stanje na terenu”, „zločini i kršenje ljudskih prava”), a naročito ne, ako se ima u vidu glavni argument – vojna sila na Kosovu. No, Srbi su se počeli nekako odjednom opirati ovakvom scenariju, a uz to i Rusija „mrsi konce” pa nije zgoreg imati i „teološke” argumente. Devedesetih smo imali nacional-romantičare koji su guslali o „nebeskom narodu” i sugerisali da u svemu nema nikakve naše krivice, A sada smo umesto tih „rodoljubaca” dobili evroreformske „pokondirene tikve”. I dok nas NVO-moralisti „suočavaju sa prošlošću”, Basara tome daje svoj postmoderni „pravoslavstvujušči” doprinos. U sekularnoj i suvoparnoj moralistici NVO novog globalnog „vjeruju” Basara se ističe kao egzotični retrokonzervativac. Naš pisac na sve dodaje notu religijske sholastike i postmoderne mistifikacije. Kada govori o stanju disolucije, permanentnom državnom udaru koga izvode „satrapi” “patriotskog” režima, kada zbori o virtuelnom prostoru srpske kvazidržavnosti i potrebi za “uljuđenjem”, jasno je da su tabui kojima se saobražava i idoli pred kojima se pseudokonzervativac Basara klanja upravo oni koje načelno, patetično i demonstrativno odbacuje – progres i individualistički humanizmi ugrađeni u temelje hrama evroatlantskih integracija. O svemu ponajviše svedoči Basarin politički realizam spram kosovskog pitanja, koji se ni za dlaku ne razlikuje od cobelovskog argumenta “ne može se izgubiti nešto što se ne poseduje”. (Odakle onda potreba da se nepostojeći gubitak objasni i sa teoloških pozicija?) Da li se radi o stilskoj vežbi postmodernističkog slobodnog reinterpretiranja “notornih” činjenica ili je naš liberal-demokratski tradicionalista umislio da može da se stavi u ulogu Božijeg glasnika i, poput starozavetnih Izrailjskih proroka, objavi “božanske razloge” našeg postradanja? Ne samo da Basara govori kako nam je Bog Kosovo oduzeo jer smo se kao narod pogordili i poverovali u krilatice poput „nebeska Srbija” „nebeski narod” i „sveti narod” već ne zna da je potrebna i katarza da bi se taj greh okajao. Srbi „profanisali sveto” i „apslutizovali relativno” što je po njemu smrtni greh koji se teško može oprati i trostrukom „denacifikacijom” „Bog šalje signal da ukoliko istrajemo na stranputici, možemo lako ostati i bez zemaljske (Srbije). Ta opasnost je sasvim realna. Šta više ona je nešto najrealnije sa čime u ovom momentu raspolažemo”. Tako Basara na religijski ili religiozni način potvrđuje ono što su nam gospoda ambasadori već rekli. Sve je ovo školski primer kako se nesumnjiv talenat stavlja u službu dominantne paradigme. I kako se palanačka filozofija ne samo saobražava sa globalnim trendovima već i snishodljivo odnosi prema stavovima koji idu na štetu sopstvenog naroda. Da, teško se odupreti imperijalnoj mašineriji i globalnoj medijskoj priči o „zlim Srbima” koji zaslužuju da im se oduzme Kosovo, ali ne bi se očekivala ovakva nepodnošljiva lakoća identifikacije sa negativnim stereotipima “izuzetnih sinova”. Basaristička moralistika je i trend s krugovima koji gaje apstraktno, pacifističko pravoslavlje, na svoj način „politički korektno” u odnosu na reformsku i globalističku paradigmu (iako i kao takvi izazivaju netrpeljivost u NVO sektoru). Oni sa Basarom dele netrpljivost prema nacionalnoj tradiciji, a često ignorišu ono što se naziva svetosavljem. Takvo “pink pravoslavlje” propoveda da je srpsko društvo, pa delom i Crkva, zaglibilo u nacionalizam i etnofiletizam (nema „Nebeske Srbije ima samo Nebeski Jerusalim” kaže Basara) zbog čega te Srbe treba „denacionalizovati”, ili što bi rekli u NVO sektoru „denacifikovati”. Basara doduše nije reprezentativan predstavnik ni jedne ni druge „škole” već čudna mešavina konzervativnih, postmodernih i „euforičnih” stremljenja domaće intelektualne scene. NJegov opus se i stilski i idejno može okarakterisati kao srpska „gnostička jevanđelja” koja govore jezikom tradicije, a zapravo tradiciju razlažu i dekonstruišu u postmodernom ključu. Da „gnostičko” nije samo obična stilska figura već dublja karakterizacija Basarinog opusa svedoči i njegova pseudopropovednička retorika manihejskog stila i mišljenja. Branko Radun, saradnik Nove srpske političke misli