Novocrnogorska revolucija

Najjača opoziciona grupacija u crnogorskom parlamentu je Srpska lista, koju predvodi Andrija Mandić, predsednik Srpske narodne stranke. Ima 12 poslanika, koji se “dominantno zalažu za prava Srba u Crnoj Gori, u skladu sa evropskim standardima”. Za svoju stranku Mandić kaže da je “moderna konzervativna partija”, koja, pored ostalog, ima za cilj da postane član asocijacije narodnih stranka Evrope (EEP). Zalaže se za ustavno uređenje Crne Gore kao države ravnopravnih građana i ravnopravnih naroda, gde će Srbi i Crnogorci imati status konstitutivnih naroda, a sve narode i nacionalne manjine kulturnu i prosvetnu autonomiju, uz srazmernu zastupljenost u državnim organima i javnim preduzećima. Andrija Mandić (1965, Šavnik), po struci je diplomirani inženjer tehnologije. Pre ulaska u politiku bavio se preduzetništvom, imao je svoju livnicu obojenih metala. Izjašnjava se, kako kaže, kao i svi njegovi preci – Srbin. Gospodine Mandiću, kako je danas biti Srbin u Crnoj Gori, godinu dana po njenom osamostaljivanju? - Nas kao narod žele da izbace iz budućeg crnogorskog ustava. Žele da promjene sadašnji nacionalni sastav, kroz obrazovni sistem, koji je postavljen tako da se njime vrši asimilacija srpskog naroda u Crnoj Gori. Na informativnom polju, u medijima koji su pod kontrolom vlasti, a to su izuzev jednog dnevnog lista svi ostali, vrši se teška diskriminacija srpskog naroda. Na ekonomskom polju, iz budžeta Crne Gore jedino se ne ulaže novac u infrastrukturne projekte u krajevima u kojima žive Srbi... Danas kada mlad čovjek traži posao u državnim organima (vojsci, policiji, sudstvu, prosvjeti...), javnim preduzećima, ali i uspješnim privrednim preduzećima čiji su vlasnici po pravilu ljudi bliski vlasti, sigurno ga neće dobiti ako se u prijavi – gdje se obavezno traži nacionalna pripadnost – izjasni kao Srbin. Ali, 32 odsto građana Crne Gore, na poslednjem popisu (2003), izjasnilo se da su Srbi... Zar se može na taj način diskriminisati toliki deo populacije? - Znate, u ovakvim sistemima vladavine smatra se da onaj ko dobije ili jednostavno pokrade izbore ima pravo da radi šta god hoće, da mu pripada sve što poželi. O elementarnoj socijalnoj i etničkoj pravdi, o raspodjeli zajedničkih javnih resursa uopšte se ne razmišlja. Otimačinu treba sprovesti što brže i što potpunije. Kod nas je taj tranzicioni trend obogaćen nacionalističkom komponentom. Srbi su potpuno odstranjeni iz javnih službi. U crnogorskoj policiji ima ih manje od jedan odsto, u pravosuđu i prosveti ni toliko. Ideja je prosta: natjerati ljude da odustanu od svog srpskog identiteta, kako bi preživjeli. Riječ je, dakle, o najtežoj mogućoj ucjeni, o duboko nemoralnoj i antidemokratskoj politici. Znači li to da danas u Crnoj Gori Crnogorci koji sebe smatraju za Srbe nisu u istom položaju sa Crnogorcima koji se izjašnjavaju da su Crnogorci? - To je notorna stvar, mada se još uvijek pomalo krije i ponekad poriče. Crnogorska vlast je naučila fraze koje prijaju evropskim ušima, a na djelu je teška diskriminacija. Međutim, čini mi se da vlast ipak nije računala da će posle referenduma naići na organizovan otpor srpskog naroda, nije očekivala da će neka ozbiljna politička snaga baciti tako jako svijetlo na ovaj njihov likvidatorski poduhvat. Očekivali su da ćemo mi koji smo bili za državno zajedništvo sa Srbijom, nakon tako organizovanog referenduma, tražiti oproštaj od novocrnogoraca, a za uzvrat dobiti koju mrvu od njihovog kolača, napravljenog u vremenu šverca cigareta, nafte, oružja, droge, žena i druge akcizne i neakcizne robe. Ali, izjalovila su im se očekivanja: gotovo svi koji su na referendumu glasali za zajedničku državu odlučili su da istraju i da ne prihvate takve ponude. Podjela je samo izoštrena. Vaša politička opcija u međuvremenu dobila je i neke konkretne političke obrise? - Da. Formirali smo Srpsku listu i jasno saopštili: ako Crna Gora želi da bude uređena država, ona mora svim svojim državljanima i svim narodima koji u njoj žive da obezbijedi jednake uslove za život i rad. Ukoliko se desi da srpski narod ostane izvan ustavnog okvira, to će biti znak da Crna Gora nije uopšte zrela za državnost koju je stekla na referendumu, kao što smo i ukazivali tokom kampanje. Naprotiv, to bi mogao biti izvor dugotrajne nestabilnosti. Šta crnogorska vlast hoće sve da postigne donošenjem novog ustava, osim da zaokruži tesno izdejstvovanu državnu samostalnost? - Po zamisli vladajuće koalicije, novim ustavom srpski narod u Crnoj Gori treba da bude izbrisan iz pravno-političkog poretka, da mu se oduzme oslonac i da se onda asimilacija dovrši manje-više spontano, laganim jačanjem pritiska državne aparature koji osiromašeni građanin teško može izdržati. Taj perfidni manevar je već viđen u nekim postkomunističkim tvorevinama, i najžalosnije je što se on izvodi pod maskom takozvane građanske ideologije, pod parolom “jedan građanin – jedan glas”. Naravno da niko nema ništa protiv građanske jednakosti, ali je u državama sa vlašću poput crnogorske to očigledno nedovoljno da bi se zaštitili vitalni nacionalni interesi trenutne manjine. Vi predlažete da Crna Gora bude država ravnopravnih građana i ravnopravnih naroda. Zašto je za aktuelnu vlast to neprihvatljivo? - Mi želimo da nam pripadne barem onoliko prava koliko imaju ostale zajednice, daleko malobrojnije od nas, i taj naš potpuno prirodan zahtjev odjednom izaziva paniku. Pa naravno da ih to užasava – ako Srbi u Crnoj Gori dobiju barem minimum prava, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih, čitava ucjenjivačka piramida se ruši. Režim na takve argumente naprosto nema razuman odgovor, jer njegovi stubovi počivaju na nepravdi i diskriminaciji. Mi, međutim, nećemo odustati, jer, ponavljam, nemamo šta da izgubimo. Očigledno je nastojanje da se u novom ustavu srpsko zameni crnogorskim. Tako, predlaže se da srpski jezik postane crnogorski jezik, izostavlja se posebno pominjanje pomesne crkve kojoj Crna Gora kanonski pripada – Srpske pravoslavne crkve... - Može se reći i da je to duhovno odrođavanje – proces koji je za žaljenje, ali koji nije nepoznat u našoj istoriji. Što je još gore, sada se čitava ta stvar izvodi ne kao napuštanje srpskog identiteta, što bismo još i prežalili, nego kao njegovo direktno uništavanje. Drukčije rečeno, oni neće da prave nešto svoje, kakvo god bilo, a nas da ostave na miru, nego hoće da nas uvjere kako Srba u Crnoj Gori uopšte i nema, da ih nije ni bilo, i da tu ničega srpskog više biti neće. Hoće, dakle, da otmu naš jezik i našu crkvu, jer im je skupo da prave svoje, i dugo bi trajalo, a mi na sve to treba da pristanemo! Novo ime jezika – da li ima za cilj samo puku zamenu nacionalne odrednice u njegovom nazivu ili, pak, i nešto više, dalekosežnije? - Čak i da je u pitanju puka zamjena nacionalne odrednice, i da baš svi nekim čudom na takvu zamjenu pristanemo, i to bi bilo potpuno besmisleno. A nije, naravno. Ciljevi su mnogo perfidniji. Sad se, evo, predlaže i nekakav crnogorsko-srpski jezik, da bi se napravio još jedan psihološki prelaz za kolebljive i ucijenjene, da bi im se pružio kakav-takav alibi. Slične manevre Đukanović je izvodio i ranije, oko državnog pitanja, pa bi njegove pristalice posle izvjesnog vremena bez problema prihvatile i ono što su na početku energično odbijale. Zato je za nas potpuno neprihvatljivo da se iz Ustava briše jezik kojim prema popisu govori više od 60 odsto građana Crne Gore, ili da se imenu tog jezika taktički dodaje još neka odrednica. Ni Vuk Karadžić izgleda da više nije poželjan u svojoj Crnoj Gori!? - Pa Vuk je jedan od prvih na spisku neprijatelja nove Crne Gore, i zbog srpskog pravopisa, naravno, i zbog mnogih narodnih izreka koje uz njenu vlast idealno pristaju. Smatrate li da je i protežiranje “Crnogorske pravoslavne crkve” u odnosu na vekovima kanonski utemeljenu Srpsku pravoslavnu crkvu isključivo u funkciji politike? - Da preciziramo: politike i policije! Ta grupa oko raspopa Miraša Dedeića registrovana je u cetinjskoj policijskoj stanici, i sve njene akcije izvode se pod budnim nadzorom Đukanovićeve i Vujanovićeve garde. Da toga nema, niko vjerovatno ne bi ni znao da u Crnoj Gori djeluje još jedna sekta fanatika, i ta bruka bi se sama po sebi ugasila. Ovako, vlast ih naizmjenično hladi i podgrijava, po potrebi, da bi položaj Srpske pravoslavne crkve, njenog sveštenstva i njenih vjernika u Crnoj Gori učinila što težim. To je veliki grijeh, naravno. Apsolutno neoprostiv. Vi ste se izjasnili i protiv predloženih državnih simbola Crne Gore! - Mi ne možemo prihvatiti državne simbole koji vrijeđaju naša najdublja nacionalna osećanja. Ne možemo da se složimo oko himne Pavelićevog saradnika Sekule Drljevića. Ko može i hoće, neka pjeva, mi nećemo. Po našoj ocjeni, nakon referenduma u Crnoj Gori se očigledno privodi kraju proces razdvajanja pravoslavnih građana u dva naroda. Novocrnogorci su se odrekli tradicionalnog srpskog identiteta, pa su im vrijednosti koje se emituju iz Zagreba i sa rimskog Trga Svetog Petra mnogo bliže od onih koje dolaze iz Beograda i iz Srpske patrijaršije. A nas 32 odsto ostajemo ono što smo i bili – sastavni dio integralnog srpskog naroda. I kuda onda, tako razdeljena, ide Crna Gora? - Koliko god čitav projekat novog crnogorčenja bio apsurdan, ipak postoji realna opasnost da ovo raskidanje sa srpskom prošlošću i suludi nasrtaj na sopstveni identitet u roku od deset godina dovedu do stvaranja tzv. novog čovjeka, sa novim identitetom, koji neće imati nikakve veze sa našim stvarnim porijeklom i precima. Nove nacije i novog čoveka?! - Naravno. Nekada je Crna Gora bila najsrpskija od svih zemalja i naši preci su vjerovali da su oni jedni od najboljih Srba. Danas se neki potomci odriču takvih predaka. To je, uostalom, izričito najavljeno od čelnika vladajuće koalicije. Oni su zaista uobrazili da od Mila Đukanovića i njegovih izbornih krađa počinje nova istorija. Šta se dešava sa drugim strankama koje su bile za zajedničku državu Srbije i Crne Gore? Da li se nešto promenilo u njihovoj politici po proglašenju nezavisnosti Crne Gore? - Po mom uvjerenju, bježanjem od konkretnih rešenja za naše nacionalne probleme te stranke nastavljaju da prave strahovitu grešku. S jedne strane, dopuštaju režimu da se lažno poziva na takozvani građanski karakter crnogorske politike, dok se u polumraku odvija likvidacija Srba. S druge strane, naši birači, Srbi, tako se lišavaju čitavog niza jakih odbrambenih mehanizama, i potpuno je logično što takav naopaki program ima sve manje podrške u srpskom narodu. Poslednji izbori pokazali su da Srpska narodna stranka i Srpska lista imaju ogroman potencijal, i mi ćemo nastaviti da radimo u tom pravcu, ne gubeći nadu da će nam se pridružiti svi koji su iskreno željeli zajedničku državu sa Srbijom. A šta očekujete od Srbije, na koji način da pomogne svojim sunarodnicima u Crnoj Gori? - Iskoristio bih i ovu priliku da apelujem na političku elitu u Beogradu da što prije okonča proces konstituisanja nove Vlade Srbije, kako bi mogla, između ostalog, da odgovori i na asimilacionu politiku vlasti Crne Gore prema Srbima. Srbija je u defanzivi i morala bi na teške provokacije od strane svojih susjeda odgovoriti na adekvatan način, štiteći interese svojih sunarodnika, onako kako to rade sve druge ozbiljne države. Prvi potezi Beograda u zaštiti srpskog naroda u Crnoj Gori morali bi biti otvaranje ambasade i kulturnog centra Srbije u Podgorici, kao i omogućavanje sticanja dvojnog državljanstva Srbima koji žive van Srbije. Ne razumijem zašto se u tome oklijeva. Nevjerovatno ali istinito djeluje podatak da recimo svaki Hrvat u Crnoj Gori, osim dokumenata koja ima svaki građanin Crne Gore, ima i državljanstvo Hrvatske, svaki Bugarin izvan Bugarske ima pravo na bugarsko državljanstvo, svaki Nemac ili Francuz izvan Nemačke ili Francuske takođe ima svoje, samo je Srbima u Crnoj Gori Srbija zabranjena!