Makro najbolje zna

Slavoljub Veljković, samoproglašeni predsednik Udruženja vlasnika noćnih barova (njegov se zove “Karibi” i nalazi se u Paraćinu), na putu je da dokaže da je u Srbiji moguće legalizovati sve u čemu nas uhvate. On kao makro želi da legalizuje prostituciju a pošto se njegova želja već godinama ignoriše, preti da je, zarad devojačke sreće i njihove dobrobiti, spreman da objavi imena svih političara koji su plaćali usluge animir damama ako se ne legalizuje delatnost kojom rukovodi. Kad ne izigrava šefa udruženja, on je i trgovac ženama: “Bio sam distributer devojaka. Sarađivao sam sa ljudima iz Beograda, Rusije i Ukrajine, dovodio devojke i prosleđivao dalje... Prvi uvoz Ukrajinki išao je delimično preko mene... Pošto sam bio distributer, menjao sam ih na 15 dana. Preprodam jednu i dovedem drugu... Svaka je došla da radi kao konobarica i svaka je znala zašto je došla. Svakoj je stavljeno do znanja šta se od nje očekuje, i to još u Ukrajini ili Rusiji, pre nego što pođe... Samo jedna za tolike godine je pokušala da pobegne, ali je već sutradan uhvaćena u Beogradu i vraćena nazad.” (“Svedok”, 21. 12. 2004). Da nešto nije u redu ni sa medijima ni sa pravnom državom, možda dokazuju dve fotografije takođe objavljene u listu “Svedok” koje ilustruju atmosferu u njegovom baru “Karibi” – potpuno naga devojka na mermernom šanku vodi ljubav sa jednim od gostiju dok oko njih stoji nekoliko momaka koji pomno nadgledaju čekajući da dođu na red. I ko kaže da Veljković ne brine o svojim curama – na fotografiji se vidi peškirić ispod njenih nogu, valjda da joj ne bude hladno, a ne treba sumnjati ni da je dobio dozvolu da slika (po svemu sudeći silovanja) bude objavljena. I ko može da kaže da se i o Veljkoviću neko ne brine. Jer umesto da se policija barem zainteresuje za slučaj trgovca ženama koji to javno priznaje i ilustruje, on postaje rado viđen sagovornik koji moralno prosvećuje članove društva o neophodnosti legalizacije prostitucije. Autorka emisije “Ključ” na RTS-u sa uživanjem je gutala svaku njegovu izgovorenu reč a njenim stopama krenuli su i drugi mediji. Ko bi se još lišio pogleda na svet čoveka koji je rešio da nas približi Evropi: “Ne verujem da je ministru Draganu Jočiću zadovoljstvo što mu policajci prave racije po barovima i izazivaju mržnju ljudi. Pa baš taj Zapad, od koga se učimo ljudskim pravima, naveliko neguje javne kuće.” I na kraju mora se priznati da je ovom evroentuzijasti pošlo za rukom da ponovo u interregnumu do formiranja vlade ili novih izbora nametne svoju priču koju, evo, tabloidi već danima razvlače i u kojoj politička elita objašnjava promoteru Veljkoviću šta misli o njegovom predlogu. Da li bi i gde u bilo kakvoj ozbiljnoj državi koliko god seksualno liberalnoj ovakav čovek bio na slobodi i da li bi organizacije za zaštitu ljudskih prava demonstrirale potpunu ravnodušnost prema samohvalisavom i samozadovoljnom trgovcu ljudima? Prostitucija je legalizovana u malom broju zemalja – u Holandiji, Belgiji, Mađarskoj, Sloveniji, Nemačkoj, Austriji... Pre dve godine na Evropskoj konferenciji o seksualnom radu i ljudskim pravima izrađen je Manifest seksualnih radnika u Evropi u kojem se između ostalog kaže: “Zahtevamo pravo da kažemo ‘ne’ svakom klijentu, odnosno da kažemo ‘ne’ za svaki vid usluge koji on zatraži. Menadžerima se ne sme dozvoliti da određuju vrstu usluga koju ćemo pružati niti uslove pod kojima ćemo te usluge pružati – svejedno je da li smo zaposlene kod njih ili smo ‘samostalne’ u svom radu... Zahtevamo pravo na pravične uslove rada – kao što je pravo na minimalnu zaradu, pauze, godišnji odmor... Kako bi seksualni rad postao bezbedan, zahtevamo da se odredbe krivičnog zakona primenjuju protiv prevare, prinude, seksualnog zlostavljanja dece, dečjeg rada, nasilja, silovanja i ubistava u industriji seksa.” Teško je zamisliti “menadžera” Slavoljuba Veljkovića i njegove kolege koji se bezbedno šepure širom zemlje kako sa odobravanjem klimaju glavom dok im seksualne radnice deklamuju članove Manifesta koji su u Holandiji uglavnom primenjeni u praksi ali samo na koži srećnica – dobrovoljki, tj. prostitutki iz zemalja članica EU. Domaći bosovi u seksualnoj industriji više preferiraju nesrećnice koje su prošle strahote logora u kojima se devojke uče pokornosti tako što su primorane da prođu kroz dresuru i silovanja. Ukoliko se i dalje opiru, svodnici ne oklevaju da ih izlože mučenju, nanoseći im opekotine ili strujne udare i odsecajući im pojedine delove tela, da bi na kraju neposlušne gurnuli kroz prozor, u smrt, kao primer ostalima... Kod nas zapravo makroi brane dobro razrađen posao i nemaju ništa protiv da se u to umeša i država i da podele deo profita. Prema podacima Interpola, podvodač zaradi od samo jedne prostitutke prosečno oko 100 000 evra godišnje. U svetskim razmerama prostitucija donosi godišnji prihod između pet i sedam milijardi dolara, što je više od godišnjih troškova za vojske širom sveta. Na nivou države godišnji promet može da iznosi deset miliona evra kao što je slučaj u Holandiji. Otuda je razumljiv interes nekih država da posao legalizuju i tako popune budžet. Zbog interesa novca seksualni radnici tretiraju se kao preduzetnici i preduzetnice, a ne kao žrtve. Jedan od glavnih ciljeva legalizacije bila je standardizacija dobrovoljne prostitucije radi uspešne borbe protiv prinudnog prostituisanja. Ovo objašnjenje, međutim, mnogima se ne čini naročito ubedljivo posebno u svetlu činjenice da polovina holandskih prostitutki priznaje da je bila primorana da se bavi tom delatnošću. U Amsterdamu je 2002. godine bilo oko 450 vitrina koje su prostitutke uglavnom iznajmljivale i 24 javne kuće koje zapošljavaju seksualne radnice sklapajući ugovore o radu. Tada je zabeleženo sve više praznih vitrina zbog previsokih poreza. I onda je kao i danas njihovim uslugama obarala cenu ilegalna prostitucija sa istoka Evrope. To znači da legalizacija nije ugrozila mafijašku mrežu prodaje žena. Mafijaški bosovi iskoristili su zakon da bi kupovali bordele. Za prostitutke sa istoka, situacija je nepromenjena jer one, zato što nemaju državljanstvo ili rezidencijalnu kartu, nemaju ni pravo na rad. Tako ostaju u rukama mafije. Administrativno ne postoje, pa u slučaju da ih podvodač i ubije, nema mnogo šanse da za ubistvo bude kažnjen. Zbog svega navedenog protivnici dekriminalizacije prostitucije tvrde da brisanje zakonskih odredbi o prekršaju ne rešava ništa. Osim u Holandiji, u drugim malobrojnim zemljama gde je legalizovana prostitucija, stižu podaci da se u legalne okvire svelo tek oko osam odsto tog posla, dok je 92 odsto i dalje izvan državne kontrole. Kod nas se čak ni orijentaciono ne zna koliko ima prostitutki, koliko svodnika i koliko ljudi koristi njihove usluge. Pretpostavlja se da se njihov broj kreće između sedam i 12 hiljada. Aktivnost prostitutki tretira se kao prekršaj protiv javnog reda i mira. Maksimalna kazna je do 30 dana zatvora ili je novčana – 10 000 dinara. Aktivnost makroa tretira se kao krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala a najduža predviđena kazna je do pet godina. Antitrafiking centar zajedno sa Jazasom već nekoliko godina vodi program podrške ženama, muškarcima i transrodnim osobama koje se u glavnom gradu bave prostitucijom. Koordinatorke programa su mr Jelena Đorđević i Jelena Milić. Tvrde da sve osobe koje nude seksualne usluge aktuelni zakon kriminalizuje i samim tim još više gura na marginu društva. “Svi koji se bave seksualnim radom konstantno su diskriminisani, izloženi nasilju, predrasudama i nemaju kome da se obrate za pomoć. Mnoge siluju klijenti, makroi, policija. Nikome se ne obraćaju jer se plaše da će biti uhapšeni. Sve ovo znači da aktuelni zakon direktno krši njihova ljudska prava”, kaže Jelena Đorđević. Uglavnom rade sa uličnim prostitutkama jer su one najizloženije stigmatizaciji i nasilju. Tu posao uglavnom vode makroi, a podeljeni su po teritorijama. Najpoznatije tačke su na autoputu kod hotela “Nacional”, tzv. Manceov most na novosadskom autoputu, zona duž Plavog mosta i čuvena štajga ispred Ekonomskog fakulteta sa okolnim ulicama. “Kod nas se seksualni radnici plaše da nose kondome sa sobom jer se oni koriste protiv njih kao dokazni materijal na sudu. I kako da se borite protiv zaraznih polnih bolesti kad zakon direktno onemogućava prevenciju?”, pita Jelena Milić. S druge strane, kada je trgovina ljudima u pitanju, saradnja Antitrafiking centra i policije je odlična. NIN–ove sagovornice držale su predavanja na temu kako prepoznati žrtvu nasilja i kako joj pristupiti. “Žrtve trgovine kod njih bude saosećanje i empatiju. Za razliku od onih koji se prostitucijom bave dobrovoljno. Oni, pak, kod njih izazivaju gađenje i veruju, kao i većina društva, da nisu vredni postojanja, da za njih ne važe ljudska prava. Zbog svega nabrojanog zalažemo se za dekriminalizaciju njihovog rada. Nismo tu da osuđujemo već da štitimo njihova ljudska prava jer samo ako smo u stanju da razumemo njihova iskustva, možemo zajedno sa njima da se zalažemo za najadekvatniju zakonsku promenu od koje će svi imati koristi. Želimo da ih podstaknemo na aktivizam i na organizovanje.” Zanimljiva je odluka američke vlade posle dolaska na vlast Yordža Buša. Na sajtu Stejt departmenta piše da nijedna od NVO u svetu koje se bave suzbijanjem trgovine ljudima i koje se bave prevencijom HIV-a i side neće biti donirane ukoliko se zalažu za legalizaciju prostitucije. Takođe, da bi postale podobne za dobijanje donacije, moraju da potpišu da je njihov pristup u radu podudaran sa stavovima američke vlade. Preovlađujuće mišljenje u svetu jeste da svodnici treba da budu kažnjeni. Postavlja se pitanje da li kažnjavanju treba da podležu i mušterije kao što je slučaj u Švedskoj, ili ih treba lečiti kao što se čini u Kanadi ili obrazovati kao što čini Kalifornija? U Švedskoj se od 1999. godine zabranjuje korišćenje seksualnih usluga. Ideja je da se kažnjavaju konzumenti, a ne žene koje daju usluge i koje su po pravilu žrtve. Mušterije se izlažu novčanoj i zatvorskoj kazni u trajanju od šest meseci. Ovaj model uskoro će preuzeti i Norveška. Za slično rešenje kod nas zalaže se Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće za žene žrtve nasilja. Jedno takvo sklonište namenjeno je i žrtvama trgovine ljudima. Od 2002. godine kroz tu kuću prošlo je 236 ljudi. Od tog broja njih 40 bili su maloletni a među njima i nekoliko dečaka. Trojica odraslih muškaraca bili su žrtve radne eksploatacije. Od kad se otvorilo ovo utočište, u početku su spas nalazile najčešće žene iz Moldavije dok su sada to žene sa područja Vojvodine. U Češkoj je prošle godine otpočela kampanja “Pomozi svojoj prostitutki” u okviru borbe protiv trgovine ženama. Cilj je bio da se mušterijama skrene pažnja kako svojim ponašanjem često mogu da podržavaju otvoren zločin. Stoga im je omogućeno da podnose anonimne prijave ukoliko uoče da je žena prisiljena da se bavi prostitucijom. S druge strane, dobrovoljne seksualne radnice u svom Manifestu apeluju da je “seksualni rad po definiciji seks uz pristanak. Seks bez pristanka ne spada u seksualni rad – to je nasilje i ropstvo. Seksualne radnice/ci ne bi smeli da budu shvaćeni isključivo kao žrtve kojima treba pomoći... Pozivamo da se prizna naša društvena uloga važnih izvora seksualnog blagostanja i promovisanja seksualnog zdravlja u društvu”... I, šta sad? Žalbe i prigovori Činjenica je da u Evropi ne postoji nijedna zemlja – uključujući tu i one u kojima je industrija seksa zakonom regulisana – u kojima seksualne radnice nisu ukazale na diskriminaciju i kršenje svojih prava. U Austriji su seksualne radnice podvrgnute obaveznoj kontroli seksualnog zdravlja, ali ta obaveza ne važi za ostale seksualno aktivne građane, čime se stvara slika o seksualnim radnicama kao “nečistim bićima” i krši se načelo nediskriminacije. U Finskoj je nezakonito da seksualne radnice/ci rade jedni sa drugima zarad svoje sopstvene zaštite, a ukoliko se na to ipak odluče, preti im krivično gonjenje zbog toga što, navodno, podvode jedna drugu, a to predstavlja kršenje njihovog prava na mirno okupljanje i udruživanje i ostvarivanje povoljnih radnih uslova. U Francuskoj dete seksualne radnice kada postane punoletno može biti krivično gonjeno zbog toga što “živi od zarade ostvarene kroz seksualni rad”, čime se krši pravo seksualnih radnica na poštovanje privatnog i porodičnog života i na slobodu od proizvoljnog kršenja tog prava. U Grčkoj, gde je seksualni rad legalan, a seksualne radnice registrovane, seksualna radnica ipak ne može da stupi u brak. Ako to i učini, nije joj više dozvoljeno da legalno nastavi da se bavi svojim poslom i po stupanju u brak automatski gubi dozvolu za rad. U Rumuniji, gde je seksualni rad ilegalan, vlada je zabranila svojim građanima da se bave tom profesijom. Usled pritiska rumunskih vlasti austrijska vlada je ukinula dozvole rumunskim seksualnim radnicama i ženama koje su u Austriji radile potpuno legalno, tako da one mogu sada da budu izložene sudskom gonjenju po povratku u zemlju. U Rusiji policija preti seksualnim radnicama da će biti prodate kao roblje i primorava ih na seks bez ikakve novčane naknade, što predstavlja kršenje obaveze države da obezbedi efikasan pravni lek i pravnu zaštitu prava seksualnih radnica na ličnu i imovinsku bezbednost i jednakost pred zakonom. U Švedskoj su političari i državni funkcioneri zapretili da će se povući iz javne debate ukoliko seksualne radnice i same budu učestvovale u toj debati, što predstavlja kršenje prava seksualnih radnica na slobodu izražavanja i mišljenja. U Velikoj Britaniji, gde je seksualni rad na ulici kriminalizovan, koriste se dekreti o antisocijalnom ponašanju kako bi se ograničila sloboda kretanja a u nekim gradovima čak se postavljaju posteri na kojima se objavljuju slike seksualnih radnica sa njihovim imenima što je kršenje prava na privatnost i učešće u javnom životu.