Pisac u postkomunizmu

Potrebno je da najpre objasnim samu ideju razgovora o položaju pisca u postkomunizmu. U ovim razgovorima u Domu omladine Beograda, pored pisca ovih redova, govorili su Mihajlo Mihajlov, Svetislav Basara, Filip David, Mileta Prodanović, Vida Ognjenović, Rade Kuzmanović, Gojko Božović, Milan Vlajčić i Desimir Tošić. Postoji naravno više razloga da se o ovoj temi kaže neka reč. Najpre, to je jedna od značajnih tema o kojoj kod nas nije organizovan javni razgovor. Zašto baš o piscima, zapitao se Filip David. Sasvim jednostavno, odgovaram ja. Pisci su mi najbliži. Wihovu sudbinu dobro poznajem. I sam sam siromašan filozofski pisac (postfilozof). Zatim, pisci su i na Istoku (nekadašnjem istoku Evrope), ali donekle i na Zapadu, poslednji intelektualci, još jedna od mnogih društvenih uloga koja se gasi i nestaje. Na Zapadu brže nego ovde, što podrazumeva određenu vrstu društvene svesti samih pisaca koji kroz svoje delo i sudbinu još uvek reflektuju i same društvene odnose u kojima stvaraju i žive: kulturne, političke, ekonomske i druge. Ako na ovaj način priđemo problemu, onda je jasno da je položaj pisca posle pada Berlinskog zida, što je inače opšteprihvaćen simbol kraja komunističkog društva na istoku Evrope (iza “gvozdene zavese”), položaj pisca u postkomunizmu, ili tranziciji postao gori (pogoršao se), pre svega u kulturnom, ali i u političkom i ekonomskom pogledu. Pisci su danas siromašniji, tako je Mihajlov izneo podatak da danas u Americi, prema nekim istraživanjima, samo osam pisaca može da živi od pisanja; izdvajanja države su u postkomunizmu drastično manja nego ranije, gotovo da danas u Srbiji država i ne izdvaja ništa za dobru knjigu, ali je oporezuje. Pisci su prepušteni nemilosrdnom uticaju tržišta, čije su posledice mnogobrojne, od najave bezvrednih bestselera, opšteg rada kriterijuma, gašenja mnogih vrednih edicija i časopisa, do pojave privatnih izdanja bez bilo kakve uredničke obrade, ili redakcije. U Srbiji danas svi pišu i objavljuju, ali niko ne čita, čak ni oni koji pišu i objavljuju. Ovaj haos najteže je pogodio one najranjivije (pesnike), koje više niko ne objavljuje, izuzev samih pesnika, ali i ne prodaje. Preostale knjižare odbijaju da prodaju pesničke knjige, kao da ih je napisao sam đavo. “I đavo je pesnik”, napisao je Čarls Simić u nedavno objavljenoj knjizi eseja. Društveni ugled pisca je drastično promenjen. Biti pisac u komunizmu je bilo prestižno zanimanje. Iz jasne ideološke potrebe država je štitila pisce kao privilegovane tumače svojih ideoloških ciljeva u komunikaciji sa najširim društvenim slojevima. Zato je napisati roman, na primer, “Daleko je sunce”, bio prvorazredni politički događaj, dok je njegova eventualna književna vrednost bila u drugom planu. Događaj od značaja za samu državnu nomenklaturu, ali i za autora koji je zahvaljujući svom delu dobio status državne vrednosti, ili vodećeg partijskog pisca, pošto je Jugoslavija bila partijska država. Možda su veći politički značaj imali jedino filmovi Branka Bauera i Veljka Bulajića, slike Đorđa Andrejevića Kuna. Danas je taj red veličina nemoguće i zamisliti. Nema više ne samo ovih “disidenata sa Dedinja”, kako ih je nazvao Svetislav Basara, nego ni disidenata uopšte, koji su prirodno nestali sa nestankom zatvorenog, partijskog društva. Danas se sve promenilo. Proširio se i pojam pisca, ali i filozofa i umetnika. Ovaj pojam je zahvaljujući medijskoj revoluciji i tehnološkim promenama dobio sasvim nejasne obrise. Zahvaljujući medijima i tehnološkim otkrićima danas ovo proširenje obuhvata pisce, filozofe i umetnike, koji to nikada ne bi bili u doba komunizma. O tome govori i neobična sintagma o “čistoj filozofiji” koja se nekada studirala na Univerzitetu a danas je nestala bez traga. Pisac ovih redova ima diplomu “čistog filozofa”. Kada je reč o ovim promenama, ma koliko bile velike, postoji veza između komunizma i postkomunizma, odnosno postmoderne. Iako su ovi pojmovi nedovoljno određeni i jasni, tehnološka inovacija je njihova zajednička matrica. Postmodernu je nemoguće zamisliti u komunizmu, mada Mihail Epštejn u svom ogledu “Postmodernizam” ustanovljuje vezu između komunizma u Rusiji i postmoderne. Kada već govorim o postkomunizmu, potrebno je da naglasim da za razliku od socijalizma, komunizam nije društveni poredak nego ideologija. I to je najvažniji uvid za našu situaciju koja je difuzna kao i sve drugo. Komunizam i postkomunizam razlikuju se i po ovom stepenu ideološke jasnoće i preglednosti. Jer, komunizam je bio jasna ideološka doktrina, dok je postkomunizam difuzna ideološka tvorevina, ili pre stanje. Međutim, kod nas nije tako. Jer naša osobenost je u tome da je ova ideološka matrica komunizma i u vreme tranzicije ostala neokrnjena, ili bar sačuvana u toj meri da se može lako prepoznati. To je najvažniji aspekt naše tranzicije koji, naravno, presudno utiče i na promenjen položaj pisca u savremenim uslovima, koji se može nazvati životom na samom rubu egzistencije. Hoću da kažem da je kancerogeni nacionalizam samo naličje komunizma. Sa komunizmom nacionalizam deli ovaj pervertirani pseudoidealizam, ma koliko to izgledalo neobično za naivna uverenja o nepomirljivosti komunizma i nacionalizma, jer nacionalizam je oblik pseudoidealizma čija je osnova sam komunizam. Kod nas su iz ove matrice nacionalizam i tranzicija došli zajedno. To je bila naša sudbina. Nekadašnji disidenti postali su nacionalisti. Kako je to bilo moguće? Po mom mišljenju, zahvaljujući ovoj zajedničkoj ideološkoj matrici (idealizmu). Na prvi pogled, ovde postoji neprekoračivi limb. Jer, dok su komunisti govorili o budućnosti, nacionalisti slave prošlost. Srbi su, na primer, u Bosni ratovali u uniformama iz 1912. godine. Ali, u oba sistema, nismo živeli u sadašnjosti, i to je blokiralo demokratske promene i zaustavilo tranziciju u Srbiji. Nacionalizam je zato osnovni uzrok naše zaustavljene tranzicije u kojoj su se pisci ponovo domogli starih uloga lažnih mesija i tako bezbolno preživeli društveni limb i sociocid iz devedesetih godina prošlog veka. Zato u Srbiji danas posle folk pevača bujaju pisci i politički analitičari. Jedino čitalaca nema nigde. Srbija je zaustavljeno društvo bez institucija koje se guši u nepotizmu, što je pretkomunističko stanje, sa viškom književnih nagrada i matičnom nepismenošću. Vođena odredom svojih nepismenih pisaca, Srbija bespomoćno stoji na kapiji Novog veka. Biti pisac u Srbiji znači biti profet konzervativizma, primitivizma i korumpiranosti. Ogromna manjina, što je naš oksimoron, nemoćna je da pokrene ovaj mrtvi hod. Profeti su ponovo profitirali.