Smrt čoveka kome su svi dirigovali

“Molim vas za oproštaj što nisam opravdao vaše nade da jednim trzajem, jednim mahom skočimo iz sive, zaostale, totalitarne prošlosti u svetlu, bogatu, civilizovanu budućnost”, rekao je Boris Jeljcin obraćajući se građanima Rusije 31. decembra 1999. godine i potpisavši ukaz o postavljenju Vladimira Putina za vršioca dužnosti predsednika. Vreme će pokazati da je to bio jedini njegov nesporan postupak u čitavoj burnoj predsedničkoj karijeri, kao i da je, ipak, i ne znajući, upravo tim jednim potezom, trasirao put u bolje sutra svoje zemlje. Boris Jeljcin umro je od srca u ponedeljak, posle jednog od mnogih svojih putovanja po svetu. Kažu da se pre samo nekoliko dana umio u svetoj reci Jordan i da je sasvim moguće da je tamo “pokupio” neki virus s kojim njegovo već dugo bolesno srce nije moglo da se izbori. Jednom ga je već spasavao De Bejki, ali tada je bio deset godina mlađi, a sada ni najčuveniji ruski lekari nisu mogli da pomognu. Prvi predsednik Rusije imao je biografiju tipičnog sovjetskog partijskog radnika – rođen je 1931. godine u selu Butka u Sverdlovskoj oblasti, završio uralski Politehnički fakultet, zaposlio se, napredovao do prvog sekretara Sverdlovskog oblasnog komiteta. Onda je počela perestrojka i novom lideru Gorbačovu bili su potrebni ljudi na koje može da se osloni. Jeljcina su prebacili u Moskvu za prvog sekretara Gradskog komiteta. Ali, jedna njegova oštra kritika na plenumu bila je dovoljna da ga smene i postave na nižu dužnost. “Neću te više pustiti u politiku”, zapretio mu je Gorbačov. Ali on nije tražio dozvolu. U maju je na prvom Kongresu narodnih deputata RSFSR izabran za predsednika Vrhovnog saveta. U julu je napustio partiju, a godinu dana kasnije, kao simbol borbe protiv sovjetskog sistema i borac za slobodu, trijumfalno je pobedio na prvim svenarodnim direktnim i otvorenim izborima u Rusiji. Dalje je sve išlo vrtoglavo: Jeljcin na tenku, u borbi da se spreče pučisti da vrate istoriju unazad, neuspeo puč, dogovor s ukrajinskim i beloruskim predsednicima da “ukinu” Sovjetski Savez. Pokušaj parlamenta da ga smeni, koji sprečava tako što raspušta parlament. Pošto deputati ne prihvataju tu odluku, počinju nemiri, narod se okuplja oko Belog doma. Jeljcin uvodi tenkove u glavni grad, puca u Beli dom. Mnogi i dan-danas to smatraju uzurpacijom vlasti, ali niko ne poriče da je to bila luda hrabrost. Dok mu je porodica bila opkoljena pučistima, on ni u jednom trenutku nije pomišljao da se sakrije – “kako da bežim, daću ti ja bežanje”, rekao je svom telohranitelju. Potom rat u Čečeniji – krvav i neuspeo. Rejting predsednika pred druge izbore pada na pet odsto. Ipak, uz pomoć Berezovskog i dotad neviđene manipulacije javnim mnjenjem, dobija izbore. Tačnije, ukrao ih je Zjuganovu, lideru Komunističke partije, koja, uzgred rečeno, na komemoraciji u Dumi, nije htela da ustane. Nekoliko infarkta jedan za drugim, operacija srca. I, konačno, 31. decembar 1999. i poruka – odlazim. Jeljcin je otišao dobivši garancije Putina da niko neće imati prava da postavlja pitanja zakonitosti njegovih postupaka, kao i ponašanja njegove porodice za vreme dok je bio na vlasti. Uslovi koje je za sebe izdejstvovao bili su carski i prevazilazili sve ono što imaju bivši predsednici zapadnih država. Dobio je na korišćenje jednu od glavnih predsedničkih rezidencija “Gorki-9”, deo kabineta i kancelarija u Kremlju, koje je mogao da koristi za rad i primanje gostiju. Zadržao je i svoje najbliže saradnike, pres-sekretara, šefa kabineta, obezbeđenje koje je država nastavila da plaća. Dobio je i titulu “prvi predsednik Rusije” Jeljcinova smrt u Rusiji je obeležena dostojanstveno, proglašen je Dan žalosti, o ulozi Jeljcina govorio je Putin... Na televiziji je emitovano bezbroj emisija o prvom predsedniku Rusije. Zanimljivo je da je gotovo svaka počinjala rečima da “po ruskom običaju, o mrtvima treba govoriti ili dobro ili nikako”. Ali, upozorenja nisu uvek uspevala, događalo se da se dok na ekranu neko govori o tome kako je Jeljcin bio veliki, doneo Rusiji slobodu, uključe gledaoci koji su podsećali da je “rasturio zemlju”, “uništio”, “opljačkao”... O značaju Jeljcina za Rusiju sud će dati istorija, ali se sedam godina od njegovog odlaska sa vlasti mnogo toga već može ocenjivati. Vremena su bila užasno teška, on se snalazio kako je umeo. I oni koji su ga podržavali i oni koji nisu, saglasni su u jednom – Jeljcin je bio pravi mužik. Ta reč u ovom slučaju uključuje i izuzetnu hrabrost, i politički instinkt, i ogromnu energiju. Najveća zasluga mu je, tvrde, što je uspeo da spreči rat pri raspadu sovjetske imperije. A pamtiće ga i kao “narodnog” predsednika koji je umeo da se provoza metroom ili uđe u prodavnicu i zatraži kilogram kobasice ili bocu votke. Za osam godina Jeljcinove vladavine zemlja od svetske velesile, prema ekonomskim pokazateljima, spala na nivo država u razvoju. Dubina ekonomskog pada može se uporediti samo s razmerama i krizama pojedinih zemalja bivšeg SSSR-a i zemalja u kojima su vođeni dugogodišnji ratovi. Proizvodnja je padala sve ubrzanije – 1991. godine bruto nacionalni dohodak se smanjio za pet odsto u odnosu na prethodnu godinu, a 1992. godine za još 14,5. Godine 1993. pad je iznosio 9,7 posto, budžetski deficit za 1994. godinu bio je 10,7 procenata... Stihija političke nestabilnosti traje sve do kraja 1999. godine. Razvojni put Jeljcinove Rusije bio je gruba imitacija američkog liberalnog modela iz 19. veka, koji nikako nije mogao da se primeni na rusku stvarnost u dvadesetom veku i zato je doveo zemlju u pravu katastrofu – u socijalnoj, političkoj, ekonomskoj, moralnoj i međunarodnoj sferi. Ogromno oduševljenje naroda zbog konačnog skidanja socijalističkih okova potrošeno je, iskorišćeno za dobrobit šačice ljudi bliskih vlasti, a narod je doveden do prosjačkog štapa. Ruski “anarholiberali”, tako su kasniji analitičari nazvali Jegora Gajdara, Anatolija Čubajsa, Viktora Černomirdina i njima slične predstavnike nove Jeljcinove ekipe, proglasili su ukidanje uloge države za idealno sredstvo regulisanja društvenih odnosa, objavili slobodnu utakmicu tržišnih snaga i tako bacili zemlju vrtoglavo u divlji kapitalizam karakterističan pre svega za vreme Al Kaponea u Americi. Čak je i DŽordž Soroš to nazvao “banditskim kapitalizmom”. Država više nije bila u stanju da isplaćuje ni lične dohotke. Oficiri, profesori univerziteta, naučnici, akademici, obični radnici “preselili su se” u kategoriju siromašnih i bednih. Za razliku od vremena Gorbačova, kad su prodavnice bile potpuno prazne, a narod je imao puno novca, u Jeljcinovo vreme je bilo obrnuto – predsednikovi liberali uzimali su kredite u inostranstvu, tim novcem tamo kupovali robu kojom su se punile prodavnice, a koju niko nije mogao da kupi... Narod je jedva preživljavao, a često i umirao od gladi. Počinje masovni odliv kapitala i prelivanje nacionalnog bogatstva Rusije u inostranstvo. Do 2000. godine je, prema raznim procenama, izneto između 300 i 500 milijardi dolara. Da bi se shvatila vrednost tog novca, treba reći da je državni budžet Rusije u to vreme pao na 30 milijardi dolara. Novi udar ekonomiji zemlje nanosi vaučerska privatizacija čiji je autor Anatolij Čubajs. Za svega nekoliko meseci bilo je sprovedeno potpuno i praktično besplatno razdavanje državne imovine izabranim pljačkašima. Iz boce je pušten zao duh korupcije, kriminala, nemorala, cinične potrebe da se vlada svim i svačim, koji je zahvatio novu političku i ekonomsku elitu regrutovanu od drugog i trećeg ešelona bivše partijske i državne birokratije. Vlast je pretvorena u “porodičnu firmu”, zemljom je vladala grupa okupljena oko Jeljcinove ćerke Tatjane i njenog muža Valentina Jumaševa, a predsednik se pretvorio u garanta nekažnjivosti zločinaca i kriminalaca. Jeljcinove reforme odrazile su se i na demografiju Rusije. Od 1992. do 2000. godine prirodno smanjenje broja stanovnika iznosi 6,8 miliona ljudi. Mnogostruko je uvećana socijalna patologija svih vrsta. Do 1992. godine u Rusiji gotovo da nije bilo narkomana. Danas se njihov broj meri milionima. Alkoholizam se drastično povećao. Apatija, duhovni i moralni pad, očajanje, cinizam i socijalna bezizlaznost zadesili su celo društvo. Dok su u sovjetska vremena heroji bili mladi komunisti, u Jeljcinovo vreme heroj je pljačkaš koji se jednim potezom obogatio. Sivu eminenciju Kremlja Borisa Berezovskog opisuje glavni urednik “Forbsa” Pol Hlebnjikov: “Suština rušilačkog nasleđa Berezovskog je u tome što je on zbog sopstvenih interesa ukrao samu državu. U drugim zemljama moćni biznismeni samo lobiraju u vladi za svoje interese. Berezovski je potčinio sebi ljude koji su bili na čelu vlade, i naterao državu da hrani njegovu biznis imperiju.” Bogatstvo koje je Berezovski ukrao iznosilo je 1997. godine više od tri milijarde dolara. Moć Berezovskog je takva da u jednom intervjuu ponosno izjavljuje da “od svakog majmuna može da napravi predsednika”. I ma koliko u unutrašnjoj politici bio hirovit i nepredvidiv – spoljnu politiku je vodio kao iskompleksirani sovjetski aparatčik koji po svaku cenu hoće da se dopadne Zapadu. Kao nagradu dobijao je kredite sa tako visokim kamatama da se verovalo da ih ni čitave buduće generacije neće moći da vrate. Lideri svetskih zemalja su ga rado dočekivali, a njegove povremene temperamentne izjave, kakva je bila ona kad je pozvao Klintona zbog bombardovanja Jugoslavije i rekao mu: “Šta to radiš? Sad ću poslati dva odreda specijalaca da te uhapse”, dočekivane su sa osmehom. Jeljcinova sklonost ka alkoholu služila je za podsmeh celom svetu i podgrevala mit o Rusima kao notornim alkoholičarima. Nema medija koji nisu zabeležili kako je Jeljcin, učestvujući u ceremoniji ispraćaja ruske vojske iz Istočne Nemačke, zgrabio dirigentsku palicu od rukovodioca Berlinskog orkestra i počeo da diriguje, ili činjenicu da nije mogao da izađe iz aviona kako bi se pojavio na pregovorima s irskim predsednikom koji ga je čekao na aerodromu. Boris Jeljcin je sahranjen uz najviše državne i vojne počasti koje mu pripadaju kao bivšem predsedniku i vrhovnom komandantu. Otišao je čovek koji je bio dočekan kao spasilac, a proigrao je narodno poverenje omogućivši najveću pljačku stoleća i komadanje velike sovjetske imperije, koji je imao hrabrosti da pošalje tenkove na parlament, a pojavljivao se u javnosti i bolestan i pijan, koji se usuđivao da diriguje orkestrom, a kojim su zapravo dirigovali svi – i MMF, i zapadni političari i novopečeni bogataši.