Neka sećanja bole

Ginter Gras, rođen 16. oktobra 1927. godine u Dancigu (Gdanjsk), od kraja pedesetih godina borac je za razumevanje Nemaca i Poljaka. Danas želi pad poljske vlade, jer ona – objašnjava Gras – instrumentalizuje rane zadobijene u prošlosti te će tako izolovati Poljsku u Evropi. Ta vlada je, misli on, za Poljsku nesreća. Prenosimo intervju koji je Ginter Gras dao nemačkom dnevniku Frankfurter Rundschau. Koje reakcije su vas najviše pogodile posle knjige “Quštenje luka”? Da li su to bile one iz Izraela? - Iz Izraela je bilo različitih tonova. U to vreme je kod nas u poseti bio Amos Oc. Zagrlili smo se i on mi je rekao da je na mojoj strani. U Poljskoj, u Dancigu, vaše priznanje da ste kao mladić prišli SS-trupama izazvalo je buku i teške kritike. Kakva je danas vaša pozicija u odnosu na taj eho? - Nije samo protivljenje. Posle početnih kritika, gradonačelnik Danciga i mnogi intelektualci, pa i Leh Valensa, revidirali su svoje sudove. Srećan sam i zahvalan što je gradonačelnik Danciga, koji je u to vreme bio u izbornoj trci, zaustavio svu tu kampanju protiv mene. Kako procenjujete novu nacionalkonzervativnu vladu u Varšavi? - Ona je nesreća. Ona je na putu da izoluje Poljsku unutar Evropske unije. Nadam se da će za dve godine, posle izbora, otići. Uz sve razumevanje za strah od svoja dva velika suseda, Nemačku i Rusiju, pogrešno je zauzimati neko takvo držanje samo na osnovu istorijskih iskustava. Poljskoj pada teško da se oslobodi uloge žrtve. Poljska je posle sloma Sovjetskog Saveza na putu da postane stvarno slobodna država. Ona doživljava prvi put stvarnu slobodu i to u evropskom savezu. Kad se počne sa aktiviranjem i instrumentalizovanjem starih rana iz prošlosti, što čini sadašnja vlada, tad se javlja opasnost trajne izolacije Poljske. Kad danas putujete u Dancig, da li vas pogađa sećanje na mladost u tom gradu? I, da li ste svoju staru otadžbinu premestili ovde u Bedlendorf, pored Libeka? - Ne, otadžbinu sam izgubio. Taj gubitak grada Danciga je, kao što su to doživeli milioni drugih ljudi, nenadoknadiv gubitak. Imao sam privilegiju da kao zastupnik mnogih drugih ljudi, skoro opsesivno i literarno vratim u stvarnost ono što je izgubljeno. Ali ja nisam ostao u onom istorijskom Dancigu. U romanu o ribaru i njegovoj ženi važnu ulogu je igrao poljski oslobodilački pokret koji se kasnije zvao Solidarnošč. Prvi ustanak u 1970. godini, u severnim lučkim gradovima, Dancigu i Šćećinu, predstavljaju završna poglavlja u tom romanu. Qudi u Poljskoj su shvatili da sam pisao i o poratnom dobu, kao u romanu “Zloslutni krici”. Kad ste u sebi prihvatili da je vaša otadžbina izgubljena? - Bilo je to davno. Vrlo rano sam se svesno deklarisao, kad sam kao građanin postao politički aktivan i kad sam pokušao da u izbornoj borbi pomognem socijaldemokratama, što se u to vreme mnogima od njih nije uklapalo u koncept. Ja sam pre nego što je to učinila partija, u svom prvom izbornom govoru 1965. godine zahtevao priznavanje granice na Odri i Nisi, kao prvu pretpostavku daljeg razmatranja stvari. Ja sam doživeo da vidim baku i deku po očevoj liniji, koji su iz Danciga, kako sede na upakovanim koferima, verujući Adenauerovim obećanjima da će se vratiti nazad u našu staru otadžbinu. Tako su pred izbore, u lovu na glasove bili lagani stari ljudi. Doživeo sam i video, takođe, kako su ti stari ljudi onemogućeni da nogom kroče u Lineburg. Da li se Poljaci i Nemci mogu u doglednoj budućnosti osloboditi tereta loših zajedničkih iskustava i živeti normalno? - Da, siguran sam u to. Krenimo od toga da će sa mojom generacijom izumreti oni koji su to doživeli. Ipak, nemačka je zasluga da ta tema, koja se tiče Poljske, ali i Aušvic sa posledicama, i pored političkih otpora zauvek ostane aktuelna. Nemačka posleratna literatura je doprinela tome, a to je shvaćeno i priznato u inostranstvu, pri čemu je zemljama pobednicama do danas nedostajala spremnost suočavanja sa zločinima u sopstvenoj istoriji, na primer, razračunavanje sa kolonijalnom prošlošću, kao što smo mi u Nemačkoj bili prinuđeni i kao što smo to učinili. To znači da je iz osećanja krivice nastala odgovornost koja se prenosi i na decu mojih unuka. Isto se događa i u Poljskoj. Na te stvari bi se tako moralo gledati. U vašim knjigama, između ostalih u “Limenom dobošu”, uvek ima protivrečnih poglavlja o bekstvima i proterivanjima Nemaca. Da li su Poljaci to razumeli kao ukazivanje na njihovu krivicu. - To je potpuno različito. Kad sam 1958. godine, posle rata, po prvi put došao u Poljsku, prvo u Varšavu, prema meni je kao prema Nemcu postojala strašna distanca. Onda sam, na kraju, otputovao u Gdanjsk, tj. u Dancing. U to vreme sam pisao “Limeni doboš” te sam hteo da još nešto istražim o poljskoj pošti. Tamo sam sreo ljude koji su, takođe, bili izbeglice. Većina novih stanovnika Gdanjska bili su ljudi iz Vilne, Grodna ili Litvanije i istočne Poljske. Oni su bili izbeglice iz poljskih područja koja je posle rata zaposeo Sovjetski Savez, a u skladu sa paktom Hitlera i Staljina, čije se posledice osećaju do danas. Ti ljudi su imali razumevanje za mene, jer se još nisu bili odomaćili u Gdanjsku. Tugovali su za Vilnom, što je bilo sasvim razumljivo. To mi je bila tema u “Zlosutnim kricima”. Bilo je i poljskih pisaca koji su postavljali ovo pitanje, čak i u poslednjoj fazi komunističkog vremena: “danas sedimo u kućama za stolovima; ko je ranije sedeo za tim stolovima”? Političko rukovodstvo i danas kaže da se u Nemačkoj zločinci žele načiniti žrtvama i da se želi prepraviti istorija. - To je ponovo neka vrsta dvostrukog koncepta. Uz blizance koji su na vlasti u Poljskoj stoji gospođa Stajbah sa njenim olako zasnovanim i nepouzdanim dokumentacionim centrom. To je klackalica koju smo doživeli još tokom hladnog rata, kad suprotne strane daju jedna drugoj argumente za polemiku. Čovek mora sačuvati hladnu glavu. U Poljskoj ima dovoljno ljudi koji na sve to gledaju opušteno, a i mi u Nemačkoj imamo dovoljno razloga da sve to posmatramo, takođe, opušteno. U suprotnom, ponovo bismo bili bačeni u atmosferu i u praksu hladnog rata, tako da bi bila poremećena sva nastojanja na nemačkoj i poljskoj strani o zajedničkim odnosima, poput onih na koje smo se navikli mi i Francuzi. Koji su autori uticali na vas? - To je pre svega Alfred Deblin, što se tiče pisanja proze. Tu su, takođe i autori kao Kepen, Arno Šmit i Peter Rimkopf. Svi smo mi imali koristi od našeg velikog učitelja Deblina. Zbog toga sam i osnovao zadužbinu “Deblin”. Nisam prodao kuću u Šlezvig-Holštajnu gde sam ranije živeo, već sam je pretvorio u “Deblinov dom” u kome mladi i stari autori mogu provoditi raspust pišući. Hteo sam da ostavim nešto što sam na sreću imao. Da li ste imali neke uzore u inostranstvu? - Pre svega Apoliner u lirici i Lorka svojim ranim radovima. Uvek sam bio svestan u kojoj je tradiciji moja umetnost pisanja. Što se tiče proze, mesto mi je u evropskoj tradiciji romana, otprilike španskoj – pola španskoj pola mavarskoj. Berlinski Aleksanderplac i Uliks vuku tragove romana pikareske, sa svojim junacima kojima se samo u jednom danu događa ceo svet. To je besmrtni model koji je čest i nastavlja se sve do postmoderne. Od njega sam imao velike koristi. Neću zaboraviti Hansa Vernera Rihtera i njegov upliv na moje mladalaštvo. Ja znam da se danas gura u stranu učinak grupe 47. Međutim, imamo puno razloga da cenimo učinak Hansa Vernera Rihtera, koji se odricao pisanja da bi tu šašavu grupu okupljao jedanput ili dvaput tokom godine. Mi smo na sastancima te grupe jedan za drugim čitali sopstvene manuskripte. Mnogi od nas su tokom tih priredbi nalazili izdavače, i ja, takođe. Nemački pisci žive kao i ranije, u rasulu, što je divno. Mi nemamo kao Francuzi neki Pariz ili Madrid, gde je sve usredsređeno. Ne, mi imamo mnogo centara, a Hans Verner Rihter nam je tim godišnjim sastancima na nekoliko dana, pružao surogat literarne prestonice. Ove godine slavite 80. rođendan? - Da, to se ne može izbeći. Radujete li se tom događaju? - Moja žena i ja imamo osmoro dece i gomilu unučadi. I prijatelji idu uz to. Rado ću to proslaviti. Možemo li se od vas nadati novom romanu? - Od mene to možete očekivati sve dok me služi glas i pero. Još nisam potrošio sve mastilo.