Obrazovanjem do Nove ekonomije

Na listi 122 zemlje sveta, ove godine Srbija je svrstana na 75. poziciju i nalazi se među poslednjim zemljama u Evropi, a od ostalih zemalja sveta Srbija se nalazi iza Kazahstana, Azerbejdžana, Kolumbije, Bocvane. Ovako niska pozicija Srbije proizilazi iz našeg nedovoljnog prepoznavanja važnosti ovih tehnologija i značaja njihove adekvatne primene u poslovanju. Ova prepoznatljivost mora poći od činjenice da se vreme u kome živimo s pravom naziva vremenom digitalne ekonomije, koja je vezana za savremenu ekonomiju informatičkog društva. Funkcionisanje i razvoj poslovnih sistema, u savremenim dinamičnim uslovima, u najvećoj meri zavise od procesa generisanja, razmene i korišćenja informacija. Postoji čitav niz činjenica koje ukazuju da su se već ispunili mnogi uslovi za nastupanje nove ere u razvoju ekonomije – ere informatičke (tzv. nove) ekonomije. Savremena ekonomija informatičkog društva zasniva se na znanju kao dominantnom faktoru, i s pravom je nazvana ekonomijom znanja. Osnovni zadatak „nove ekonomije” je stvaranje uslova i mehanizama pomoću kojih će novo znanje imati odlučujuću ulogu na faktore procesa proizvodnje (sredstva za rad, predmet rada i živi rad), na taj način što postaje sastavni deo ovih faktora. Nova ekonomija zasnovana na znanju polazi od sledećih premisa: intelektualnog kapitala, upravljanja znanjem i permanentnog obrazovanja zaposlenih. Funkcionalnu osnovu ove ekonomije čini računarsko-komunikaciona i informatička infrastruktura (računarske mreže, operativne baze podataka, baze podataka za odlučivanje i razvoj poslovne inteligencije i baze znanja). Na prethodnim osnovama definiše se razvojna vertikala novih strategija poslovanja, počev od: elektronskog poslovanja, poslovne inteligencije koja nastoji da otkrije potrebe tržišta i da odgovore na te potrebe, upravljanja internom i eksternom efikasnošću organizacije u ambijentu elektronskog poslovanja, izbora modela elektronskog poslovanja, sve do sistema podrške odlučivanju automatizovanim postupkom. Operacionalizacijom ovih strategija, kompanije u svetu ostvaruju konkurentsku prednost, a time i brži razvoj. Nastavni programi odgovarajućih visokoškolskih ustanova u razvijenim zemljama, zasnovani su na prethodnim postavkama. Treba istaći da se i pored toga što se nove strategije poslovanja i njihova operacionalizacija zasnivaju na IKT, problem njihovog razvoja nije prevashodno pitanje tehnologije već poslovanja („business first, theologdž second”). Neophodno je da se programima visokoškolskih ustanova, koje izučavaju poslovnu ekonomiju i menadžment obuhvati, pored razvoja računarsko-komunikacione i informatičke infrastrukture i prethodno izložena nova paradigma poslovanja, što sve skupa treba da čini sastavni deo seta znanja budućih ekonomskih stručnjaka i menadžera. Prof. dr Slavko Vujović, Beograd