Vikend srpskih pobeda

Kada je bivšoj Jugoslaviji počelo da se ljulja pod nogama, u novinama je sve više pažnje posvećivano sportskim uspesima naših sportista na svetskim takmičenjima, ali sa prizvukom veličanja “nacije” i dokazivanja da Jugoslavija i dalje jača, u svakom pogledu. Politički porazi, ekonomsko zaostajanje, trvenja u saveznom vrhu, novinari su obično pokušavali da prikriju stereotipnim naslovom – Jugoslaviji su potrebne pobede. I mi smo, u našem listu, na naslovnim stranama razvlačili ovaj naslov, kao crepajski rezanac, nekoliko puta godišnje. Jugoslaviju nismo sačuvali. Posle raspada, kad je svako ostao na svome, veliki sportski uspesi “srpskih” sportista bivali su sve ređi, a kad je o fudbalu reč, počele su da padaju petarde. Naši timovi nisu glavu smeli da pomole u Evropi zbog tih opasnih petardi, a na svetskom prvenstvu pala je i jedna šestarda. Jedino su košarkaši, odbojkaši i vaterpolisti nešto značili, sve ostalo bilo je izuzetak koji potvrđuje pravilo: u zemlji u kojoj vladaju sveopšte beznađe, moralna i ekonomska katastrofa, i sport je propao, kao kradljivac šunki kroz trošni tavan. A onda se desilo čudo. Pravo čudo. Sport, u kome smo bili niko i ništa, i koji je u Srbiji više služio snobovima da, u srednjim godinama, pored pokazivanja, zadrže “vitku” liniju posle čestih poslovnih ručkova, izbacio nas je u prvi plan. O tenisu je reč. Naime, troje naših, u mladim godinama, počeli su da pobeđuju svetske asove tenisa i da osvajaju mnoge turnire. Nisu, doduše, još uzeli nijedan grend slem, ali nije to uradio ni Federer kad je imao devetnaest godina. Mi danas imamo Novaka Đokovića i Anu Ivanović, koji nemaju punih dvadeset godina, i nešto stariju Jelenu Janković, koja je nedavno ušla u dvadeset i treću. Mada potpisnik ovih redova ne obožava teniske liste (bez pobeda na velikim turnirima ne ulazi se u tenisku istoriju), one jesu neko merilo trenutne snage tenisera i nije malo – Novak Đoković i Jelena Janković došli su na peto mesto u svetu, dok je Ana Ivanović, sjajnom pobedom u Berlinu, sa šesnaestog mesta skočila na osmo! Naš najbolji teniser pao je, prošle nedelje, zbog rimskog poraza od Nadala na šesto mesto (na šljaci, ovog Španca ne može da dobije ni Federer), ali i to je veliki uspeh. Mi nismo ni sanjali, a skloni smo snovima koji nam se teško ostvaruju, da će troje tenisera Srbije, u vremenu u kojem živimo, biti ovako visoko plasirani. Sve se to desilo dok Srbija nije imala vladu. Onda, muzičko natpevavanje na nekadašnjoj Pesmi Evrovizije, a današnjoj Pesmi Evrope (savremeni tabloidni novinaru kažu – Eurosong), koje nam je retko donosilo dobro mesto, a umeli smo da budemo i odlični sedamnaesti, ove godine, u Finskoj, u zemlji prečasnog Ahtisarija, našoj pevačici Mariji Šerifović donelo je ubedljivu pobedu. Od Finaca – dvanaest bodova! Pa neka sad neko kaže da Ahtisari ima nešto protiv Srba. Čak se i naš prijatelj Oli Ren, koji je u Novom Sadu igrao mali fudbal sa Goranom Svilanovićem, oglasio i naglasio kako Srbija ovom pobedom najavljuje svoj proevropski, proreformski i prodemokratski put ka Evropi. Brzim prugama. Naš prijatelj Solana nije ništa rekao o našoj pobedničkoj pesmi, ali to ne bi trebalo da brine proevropske snage u našoj zemlji. Nama se čini da ovaj gospodin ne čuje dobro. Da li ste primetili kako uvek stavlja šaku na uvo, kad mu neko nešto govori? Dobro, postoji mogućnost i da ovi koji mu govore, pričaju tiho. Ali, to već zadire u naučne vode, a mi samo pišemo o onome što vidimo. Pesma, to i vrapci znaju, zove se – Molitva. Ako zanemarimo malo nadrealistički, na momente i dadaistički način iskazivanja misli (ne mora u poeziji sve da bude jasno, zato i postoje hermetični pesnici koje niko ne čita), preostaje da se i sami pomolimo i posumnjamo kako je Molitva nastala u pravom trenutku: dok je u Srbiji tri meseca kaljena vlada. Devedeset dana (manje tri), deda, baba, sin, snaha, unuk i unuka nisu mogli da iščupaju repu. Onda je došla Molitva, koja bi simbolično mogla da se uporedi sa onim mišem koji je celoj familiji pritekao u pomoć i uhvatio se za unuku, pa je, tako, vlada, koja simbolizuje tvrdoglavu repu, iščupana. Sedamnaest minuta pre roka i izlaska vampira u šetnju. Prošli vikend bio je vikend srpskih pobeda, a biser nad biserima bilo je biranje predsednika parlamenta. Vraćamo se u burnu i tamnu noć, između ponedeljka i utorka, kroz koju su, kao bauci, jezdili poslanici, u onom zdanju starog parlamenta, napravljenom u Kraljevini Jugoslaviji. Zašto kažemo bauci? Pa postoji čuvena Geteova pesma o bauku (Erlköenig), koja baš tako počinje – “Ko jaše tako kasno kroz noć i vetar? To je otac sa svojim detetom....” Dete je bolesno i otac ga iz sela nosi u grad, lekaru. A onda, na tom putu ka životu, počinje da ih prati bauk, simbol smrti. Kad je otac stigao do lekara, njegov je mali sin već bio u nekoj rajskoj bašti. Čitalac će se, možda, upitati – o kakvoj je ovde simbolici reč? Pa dobro, ima malo hermetike, kao i u Molitvi, ali objasnićemo. Mnogi su tu noć, kad je Tomislav Nikolić legalno i demokratski izabran za predsednika parlamenta, Srbiju proglasili mrtvom. Onda, sve ono što su poslanici govorili jedni o drugima, ne priliči ljudima. Tako govore bauci! Mnogi su poverovali da je bauk i doveo Nikolića na mesto predsednika, a ko je taj bauk, koji kruži Srbijom, neka čitalac sam dopiše. Onda je došla Molitva, bauk se uplašio i nestao. Vlada je izabrana sedamnaest minuta pre ponoći, baš kad su se vampiri, tiho, spremali da krenu u šetnju. Kad je bauk otišao na odmor, tada su se oni koji su jedni drugima na glavu stavljali hulahopke i pretili čupanjem ušiju, uljudilji i oljudili, pa su pobednički poleteli Koštunici u zagrljaj. Bila je to još jedna srpska pobeda. Koliko će trajati? Dok se bauk ne vrati.