Patriotski protektorat

Politička kriza oko formiranja Vlade Republike Srbije, koja je proteklih dana zaokupila pažnju domaće i strane javnosti, izbacila je na površinu, po ko zna koji put, sektor bezbednosti kao glavni razlog razmimoilaženja demokratskih političkih partija. Problem je internacionalizovan i do javne zabrinutosti visokih zvaničnika EU i drugih oko toga ko će kontrolisati obaveštajne i službe bezbednosti u Srbiji. Tolika fascinacija ovim službama, kako političke elite, tako i domaće javnosti, ne jenjava još od 5. oktobra 2000, a sada se obelodanjuje i opsednutost nekih krugova na Zapadu. Kao što su različite vizije daljeg puta Srbije posle 2000. bile ključni faktor za razlaz u političkom demokratskom bloku, koji se reflektovao nejedinstvenim obaveštajno-bezbednosnim sistemom, tako je sada opet otvoreno pitanje politike bezbednosti, ili strateška dilema: kuda i kako dalje? Međutim, prenaglašavanje tajnih službi u političkom sporenju nije pravi razlog. Wega možda treba tražiti u opredeljivanju kojim putem zemlja da krene: prema unipolarnom (SAD) modelu ili multipolarnom (Rusija, Kina, Indija) modelu. Otuda nije ni čudno što su reakcije na neke nespretne izjave ‘’evrokrata’’ (Solana) tretirane u relaciji globalizam-patriotizam, uprkos tome što je kategorija patriotizma od 2000. potpuno diskreditovana kod nas. O našim službama se može polemisati, od precenjivanja do osporavanja njihove moći. Realizacija sintagme depolitizacija-demilitarizacija-profesionalizacija, usvojene od DOS-a 2001, samo je delimična: o militarizaciji se govori u prošlom vremenu, ostvaren je viši nivo profesionalizacije, ali depolitizacija još nije postignuta u priželjkivanoj meri. Brojni događaji, afere, agresivni ideološki nastupi onih političkih snaga sa pozicije ‘’demokratije bez naroda’’, sa sinhronizovanim medijskim ispoljavanjima pseudoeksperata i lažnih “spin doktora” za manipulacije, zasnivaju se u ogromnom procentu na ‘’bezbednosnim temama’’ iz bliže i dalje prošlosti. One su, po svemu sudeći, najpogodnije za realizaciju političkih ciljeva, jer se društvo sporo i teško može vratiti u normalne sadržaje i tokove bez duboke etičke i moralne katarze. Hipotekama prošlosti pridružuju se i afere sadašnjosti. Odgovornost leži i na nadležnim organima koji treba da daju definitivne odgovore, verifikuju prave istine i demonstriraju snagu pravne države. Institucije bezbednosti su, inače, od 2000. dežurni krivac za sve i svašta, a sistemom spojenih sudova (od strane nekih delova političke elite, nevladinih organizacija i tzv. nezavisnih medija), taj trend se širi ka Zapadu, tako da dolazi do poklapanja scenarija za njihovo amortizovanje i dovođenje u poziciju servisa, da ne upotrebimo neku jaču kvalifikaciju koja bi asocirala na vazalni odnos. Žestina i frekvencija ataka na naše institucije bezbednosti prevazilazi nivo uobičajenih normi. Najviše je uočljiv sa stanovišta definisanja i ostvarenja vitalnih državnih nacionalnih interesa, sa primesama nedobronamernosti i nekritičkog odnosa iz različitih motiva, koji se najčešće svode na zavisnost od nekih drugih vlada i spoljnih centara moći (političkih, ekonomskih, obaveštajnih). Drugim rečima, susrećemo se, kao i u postkomunističkim zemljama, sa postnacionalnim integralistima i domaćim globalistima poniklim iz komunističke nomenklature, koji u radikalnoj kritici nasleđa koja je većim delom opravdana, teže odustajanju od vitalnih nacionalnih interesa i stvaranju novih, hibridnih državnih tvorevina. Stiče se, takođe, utisak i da delu međunarodne zajednice unipolarnog tipa ne odgovara da Srbija ima sposoban, efikasan i zaokružen obaveštajno-bezbednosni sistem. Ako se tome dodaju i iskustva u bezbednosnoj saradnji, proizlazi da njima treba servis koji će rešavati neke bezbednosne probleme što dalje od granica stare Evrope. Zbog toga i njihov strah od mogućnosti “nedemokratske” kontrole službi od starih političkih struktura tzv. antievropske koalicije, mada optuživanje da su srpske tajne službe nedemokratske deluje deplasirano, jer demokratije nema ni u bilo kojoj službi u svetu. Procesi globalizacije prouzrokovali su takve metamorfoze obaveštajno-bezbednosnih sistema u zemljama u tranziciji koje još preživljavaju elementarne egzistencijalne probleme u traganju za sopstvenim identitetom, bez obzira na to da li su u NATO-u ili Evropskoj uniji. Naše reformsko kašnjenje u odnosu na njih, koliko je hendikep, toliko može da bude i prednost u koncipiranju novog modela sistema nacionalne bezbednosti, jer sada imamo sve parametre neophodne za to: da ne ponovimo njihove greške, ali da sačuvamo bar minimum državnog i nacionalnog identiteta. U zemljama poput naše nema apsolutne nacionalne bezbednosti. Stoga, u strategiji svake nacionalne bezbednosti ključno pitanje je: u kojoj meri se treba odreći atributa nacionalne bezbednosti (suverenost, teritorijalni integritet...) u korist međunarodnih bezbednosnih integracija, a da sačuvamo ono što se zove država. U situaciji kada nas NATO 1999. bombarduje grubo kršeći međunarodno pravo i kada se sprema otimanje 15 posto teritorije Srbije, otvara se pitanje: zbog čega im je toliko stalo do obaveštajno-bezbednosnog sistema koji bi bio pod njihovom kontrolom? Da li se sve može pravdati potrebom dovršenja saradnje sa Haškim tribunalom, o kome čak i neki njegovi bivši zvaničnici daju javne izjave da on treba pravnim sredstvima da opravda politiku Zapada vođenu 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije? Ili, kako objasniti da, uprkos koncentracije svih zapadnih relevantnih službi posle 1995. u BiH, nema ni traga ni glasa od Radovana Karadžića. Drugim rečima, kada govorimo o našim institucijama bezbednosti, mi u stvari govorimo o tome da li je ova država poluprotektorat, ili klizi ka njemu. Zbog toga je borba za kontrolu nad sistemom bezbednosti važna, pri čemu atribut proevropskog treba da zauzme veći značaj od patriotskog, nacionalnog u hijerarhiji vrednosti. Strategija nacionalne bezbednosti, kao dokument kojim se definišu budući strateški državni i nacionalni interesi, tek treba da se donese. Stare polazne osnove, naravno, više ne važe, a poznata su strateška državna opredeljenja o integraciji u NATO i EU. Svaka državna politika koja bi podsećala na period Miloševića je unapred osuđena na neuspeh i samo međunarodno podržani politički potezi imaju perspektivu. Nesumnjivo je da ključni politički problemi (saradnja sa Haškim tribunalom, status Kosova i Metohije) bitno utiču na čitav sektor bezbednosti. Prethodna vlada je bila pronašla dobru formulu saradnje sa Haškim tribunalom i time bitno uticala na smirivanje političkih tenzija, ali ostaje – još uvek nerešiv – problem generala Ratka Mladića i još nekolicine optuženih koji su u bekstvu. Ishod statusa Kosova i Metohije u potpunosti zavisi od spoljnih centara moći, ali može negativno uticati i pogoršati bezbednosnu situaciju i po ‘’sistemu spojenih sudova’’ destabilizovati (opet) Balkan. Kada je u pitanju definisanje statusa KiM, svako jednostrano i ekstremno rešenje bi, sasvim izvesno, otvorilo brojne bezbednosne probleme, koji bi nalikovali Bliskom istoku na balkanski način, sa mnogo izraženijim žarištima terorizma, organizovanog kriminala i drugim pojavama koje su i te kako bile vidljive i proteklih godina protektorata. Ono što postojeći sistem bezbednosti sada karakteriše nije ohrabrujuće, bez obzira na to što je reč o političkim partijama koje su koalicioni partneri u republičkoj vladi, jer nije za sada vidljiva usaglašena bezbednosna politika zasnovana na srpskim državnim i nacionalnim interesima. Ali, ohrabruju najave oživljavanja Saveta za nacionalnu bezbednost koji smo formirali u specifičnim uslovima još 2001, rad na nacrtima Strategije bezbednosti i sve one aktivnosti na dovršavanju transformacije sektora bezbednosti, a koje su u političkoj konfrontaciji ostale izvan vidokruga javnosti. Imperativ je, nadajmo se, zajednički: uredimo sektor bezbednosti u skladu sa međunarodnim standardima, uz očuvanje minimuma državnog, nacionalnog i kulturnog identiteta i dostojanstva. (Autor je prvi direktor BIA)