Devojke muškog srca

Nebo je ovde”, kaže Anja Krneta, i drži ruku na srcu. To je njen razlog da ove godine pokuša da ostvari svoj san o letenju, i postane vojni pilot. Kao i njen otac. Da se on pitao, veli Anja, ne bi ona nikad pokušala da uđe u taj probrani sloj ljudi. Ivana Jerinić, najbolji kandidat u ovoj grupi, sa osvojenih 98 poena na testu iz matematike, nije rasla u oficirskoj porodici ali sebe vidi samo u avionu. A zna da je sve ono što je gledala kao atraktivne figure u Top gun-u i na Diskaveriju, izuzetno teško i da je užitak najviše u osećanju da ste kroz trnje ipak dodirnuli nebo i glumili pticu. One su dve od devet devojaka koje su se ove godine prijavile na konkurs Vojne akademije. I bore se za pet mesta rezervisanih za lepši pol, koliko je, od ukupno petnaest, predviđeno na smeru za vazduhoplovstvo. A od prijavljenih petnaest kandidata za pilote iz civilstva, samo je šest mladića, ostalo su devojke. Pukovnik Jože Sivaček, dekan Vojne akademije, kaže da je to više nego ohrabrujuće. “Ove godine se prijavilo na sve smerove 80 momaka i 67 devojaka”, kaže Sivaček. “Do sada, devojke su se pokazale kao bolje u testovima matematike i opšteg znanja. Sada slede provere fizičke sposobnosti, psiholozi i dalje eliminacije.” Baš od toga jedino strahuju ovih devet devojaka. Stvar je u tome da ukoliko se među devet kandidatkinja nađe pet koje zadovoljavaju kriterijume, onda će toliko i biti primljeno. A ako se ne nađe? Avioni su ipak skupe igračke, a život je samo jedan. Zato je trema velika, zato stalno strepe od lekarskih pregleda. Ono što dolazi posle, kada se uđe u jedinicu i letački kombinezon postane obaveza, manje ih brine. Ne brinu ih ni plate. “Gledala sam Top gun, ali to nije presudilo”, kaže Sandra Radovanović. Devojke su svesne toga da su danas žene potrebne vojskama, da je dijapazon atraktivnih službi izuzetno širok i da znaju kolike su mogućnosti napredovanja. A tu je i druga diploma, civilnog fakulteta. Dovoljno, činilo im se, da savladaju otpor roditelja. Ipak, koliko su dobro odmerile svoje motive za vojnu službu i stvarne sposobnosti, koje se kod pilota zaista proveravaju tek kada prođu barem dve godine studija, pokazaće vreme. Koliko su za život u uniformi, u jednoj tradicionalno muškoj sredini, to će odabrane videti tek kada dođu u jedinicu. One su, zapravo, samo deo priče o ženama letačima, koja je svugde u svetu, pa i u zemljama razvijene demokratije, još uvek opterećena više prizemnim, psihološkim razlozima no racionalnošću. Sumnja u sposobnosti žena pilota nije, na sreću, samo naš recept. Svejedno, pukovnik Sivaček odao je devojkama priznanje za hrabrost i odlučnost. “Ovo je pravi 'proboj zvučnog zida sredine'”, kaže Sivaček. Priča o srpskim ženama letačima počinje još 1933. godine, kada je Danica Tomić dobila dozvolu za sportsko pilotiranje. Zatim, u Drugom svetskom ratu smo imali Mariju Đorđević koja je letela samo u avionima za vezu i izviđanje, što njen doprinos nimalo ne umanjuje. Ali, iako je nakon oslobođenja proklamovano potpuno izjednačavanje oba pola, neki zabrani su ostali. Poput pilotskih akademija. Doskora je bilo praktično nemoguće primiti ženu u JAT–ovu akademiju u Vršcu. Još osamdesetih godina prošlog veka napravljen je i prvi pokušaj primanja žena u vojnu avijaciju. Profesor Radmila Tonković, član Udruženja žena letača Srbije, nosilac počasnog zlatnog letačkog znaka naše vojne avijacije i autor knjige “Život stvaran letenjem”, jedne od najsveobuhvatnijih monografija o stasavanju srpskog vazduhoplovstva, kaže da su 1984. i 1986. godine u Zadru odškolovane dve generacije žena vojnih pilota. “Ukupno devet pitomkinja”, kaže Radmila Tonković. “Iako su neke od njih imale prosečnu ocenu 9,6 i bile kandidati za nastavnike letenja, njima je kasnije dekretom bilo zabranjeno da lete.” Razlog nikada nije dat. Jedino što se moglo naslutiti je da je u pitanju bila – sujeta. “Sami vojni piloti često tvrde da su žene izvanredni letači, pre svega zbog izražene sposobnosti rasute pažnje, preciznosti, perfekcionizma, nedostatka osionosti”, kaže Tonković. I ističe primer Valentine Terješkove, prve žene u kosmosu. Terješkova je na svom prvom i jedinom letu napravila “46 orbita”, tj. isto toliko puta obletela Zemlju, za tri dana i tri noći. A Jurij Gagarin je u svemiru napravio “jednu orbitu”, tj. jednom obleteo oko Zemlje, za nešto više od stotinu minuta. To naravno ne umanjuje vrednost Gagarinovog podviga niti podiže ono što je Terješkova uradila. Stvar je u tome da su Sovjeti tada pripremili još tri žene za taj prvi let, i kao i kod muških astronauta, ko će leteti odlučili su detalji. Autore sovjetskog svemirskog programa pri tome nisu mnogo zanimale “specifičnosti ženskog organizma”. SSSR je tada bio u velikoj ekspanziji, a dobijanje trke u osvajanju svemira pa i slanju prve žene među zvezde, bilo je pitanje prestiža i političke nadmoći. A to nijedna ozbiljna država neće dovesti u pitanje zbog muškog šovinizma. Zapravo, kad je Srbija u pitanju, mnogi vojni piloti su imali prilike da prođu prvu obuku u aeroklubovima, gde su im nastavnici letenja bile žene: Qudmila Jovanović, Nada Novak, Marija Korda, Zlata Martinović, Olga Šoškić, Jelena Opačić... Nekada je, naime, postojala razvijena saradnja između JAT-ove škole u Vršcu, Vojne akademije i aeroklubova. Zato je selekcija za vojne pilote mogla biti tako stroga i dati prave asove. A prilagodljive žene našle su rešenje tako što su se bavile sportskim letenjem. Danas imamo sedamdeset žena letača, nekoliko profesionalnih pilota koje su se školovale na stranim akademijama, a dve od njih rade za strane kompanije. Iako je bilo najavljeno da će lepši pol i kod nas ući u redove civilnih profesionalnih pilota, to se još nije desilo. Zato su u maju prošle godine Udruženje žena letača i Direktorat za civilno vazduhoplovstvo održali sastanak sa Odborom za ravnopravnost polova Skupštine Srbije i podržali Zakon o ravnopravnosti polova. Pilotiranje borbenim avionima je nešto drugo. Žene letači ipak imaju i tu tradiciju, još od pre Drugog svetskog rata. Recimo, Turska je imala ženu vojnog pilota pre Drugog svetskog rata. Bila je to Sabiha Gokčan, usvojena kći Kemala Ataturka. Jedna od najvažnijih akcija u kojoj je Gokčanova učestvovala, bilo je gušenje pobune Kurda 1938. godine, kada je na stotine hiljada pripadnika ovog naroda nastradalo. Danas žene u turskoj vojsci jedva da mogu i da priđu avijaciji. Rigidnost koja se danas ispoljava kada je u pitanju emancipacija žena na ovaj način, očito, bila je strana velikom turskom vizionaru i srpskom prijatelju. Kad se malo bolje pogleda, istinski i potpuno ogoljen šovinizam je dugo bio prisutan, a i sada ga ima, u zemljama tzv. razvijene demokratije. Nemice, na primer, još uvek jako teško ulaze u vojsku uopšte, a kamoli u avijaciju. A za vreme Drugog svetskog rata, Luftnjaffe je u svojim redovima imala i: Hanu Rajč, Melitu Štaufenberg i Beate Uze. Hana Rajč, inače ubeđeni nacista, čak je bila lični Hitlerov pilot. Pred njegovo samoubistvo, u času kada su Berlin osvajale sovjetske trupe, Rajčova je avionom “roda” sletela na Aleksanderplac kako bi spasila firera i odvela ga na bezbednije mesto. “Hitler je to, međutim, odbio a Rajčovoj je rekao da se sama spasava”, kaže Radmila Tonković. “Potom je izvršio samoubistvo. Inače, tog dana je let Rajčove i pokušaj izvlačenja Hitlera štitilo na desetine nemačkih aviona. U sukobu sa sovjetskim lovcima, čak 89 njih je oboreno. Sama Rajčova, iako ubeđeni nacista, nije gonjena posle rata, a 1952. godine je postavila svetski rekord u jedriličarstvu.” A tek Beate Uze, pornografski magnat! Tokom rata je letela na avionu “Me 163”, prvom nemačkom mlaznom avionu. Nakon rata, spakovala je svoju porodicu, ukrala jedan avion i prebacila ih iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Seksi–šopovi su došli mnogo kasnije, tek posle borbe za prava žena na kontraceptivna sredstva i abortus. Sve ove žene su ravnopravno učestvovale u borbama sa sovjetskom avijacijom. Pa i sa čuvenim ženskim pukovima, tj. “noćnim vešticama”. Radmila Tonković, koja je sovjetskim ženama pilotima u svojoj knjizi posvetila posebno poglavlje, kaže da su u to vreme, u SSSR-u, postojala tri potpuno ženska avijacijska puka. “Oformila ih je Marina Raskova, jedan od prvih profesionalnih vojnih pilota, diplomac sovjetske vazduhoplovne akademije ’Žukovski’ i svetski rekorder u dužinskom letu do Severnog pola pre Drugog svetskog rata”, kaže Tonković. “Raskova se pred početak rata obratila Staljinu i on je lično odobrio formiranje tih pukova. Naziv ’noćne veštice’ su im dali nemački vojnici koje su one neprestano zasipale bombama u svim meteorološkim uslovima, pre svega noću, želeći da ih nagrde. Nemačka vojska zato nije imala ni trenutka odmora, a neispavani vojnik, po danu, ništa ne vredi.” Pukovi su izveli preko 23 000 borbenih letova, na lakim, zastarelim avionima “polikarpov 2” (“Po 2”), drvenim dvokrilcima koje su Rusi zvali “kukuruznik”. A letele su i na teškim bombarderima “petljakov”. Nemci su znali da iskažu veliko poštovanje prema ovim pilotima. Kada je jednom prilikom oboren jedan njihov avion, nemački vod je najpre sačekao da bude siguran da je posada mrtva. Videvši da je reč o dvema lepim ženama, sahranili su ih uz sve vojničke počasti. Holivud je snimio film o ženskoj bejzbol ligi, ali ne i o ženama pilotima. Jedna naša Marija našla se i u filmu o prvoj partizanskoj eskadrili, ali ne kao pilot, već kao vezista. O onoj pravoj Mariji pilotu ništa ne zna Anja Krneta, a ni devet devojaka koje danas konkurišu za vojnu pilotsku akademiju. Da li će konačno probiti “muški zvučni zid?