Internet-avantura Elfride Jelinek

Nobelovac Elfride Jelinek odlučila se na novu avanturu. Roman koji upravo piše objavljuje na Internetu. Dosad su obavljena dva poglavlja. Eksperiment izaziva vidnu pažnju i spada u neku vrstu odgovora na pitanja koja se često postavljaju kad je odnos Interneta (kao tehnološko-kulturološke novine) i književnosti (prastari oblik ljudskog stvaranja) u pitanju. Elfride Jelinek svakako pripada onom krugu pisaca za koje je normalno da odgovaraju društvenim izazovima. Ona nije pisac koji posle dodele Nobelove nagrade sedi samozadovoljno u radnoj sobi i samo razmišlja o novoj knjizi, već je angažovani intelektualac. Ne propušta priliku da kaže šta misli o važnim događanjima u svom dobu. Povodom napada islamskih terorista na Svetski trgovinski centar u Wujorku izražava nerazumevanje za “žrtvovanje samoubica, čiji je cilj da u smrt povuku što je moguće više tuđih života” (esej “Islam i nasilje”, decembar 2001,) “I ja sam sa užasom primetila, da bi kod mene veoma lako mogla da se razbukta mržnja prema islamu. Istina, ja ću uvek da nastojim da upotrebim moju građansku hrabrost, da bi se, recimo, založila za pravo muslimana da u mojoj zemlji mogu slobodno vršiti verske obrede. Ali, kako mi se to vraća? Ja se, eto, zalažem za njihova prava, no koliko je muslimana osudilo delovanje religioznih fanatika? Kako se zove musliman, na primer, koji je ustao u odbranu bezopasnog pisca Salmana Rušdija? Ne znam, pokušavam da se kontrolišem. Ne želim da govorim kao Orijana Falači. Ja prosto želim da se borim protiv nasilja, jer ono uvek pronalazi nedužne žrtve. Ko može da me spreči da podignem glas protiv islamskog fašizma, kao što bih se suprotstavila protiv svakog fašizma? Gotovo da nisam nikada čula osude velikih učitelja muslimanskog sveta koji bi javno žigosali zlodela islamskih terorista. Predmet moje mržnje jesu oni koji veruju kako imaju potpuno pravo i opravdane razloge da vrše terorističke napade. Ovde se razilazimo. Da bih ostvarila neki cilj, ja, na primer, nisam spremna da žrtvujemo nijednog čoveka ili životinju.” Često govori i protiv neravnopravnog položaja žena u evropskom društvu. Ili: “Razmišljam što bih mogla da kažem Handkeu, dok se oko njega diže galama i buka”, piše maja prošle godine. “Možda bih mogla da ovako počnem: u pogledu Srbije, ja ne delim njegovo mišljenje. Mislim da je na Balkanu pretio genocid, te intervencija stranih sila i danas mislim da je bila opravdana. No, ovde je već skrivena klopka za mene, u koju ja nikako ne smem da upadnem. Moj politički stav nikako ne sme da me spreči da izrazim zabrinutost zbog pesnika protiv koga se vodi sve veća i veća histerična kampanja. Sve ću da uradim kako bi Handke mogao slobodno da kaže svoje političko mišljenje... Očekujem od onih koji napadaju Handkea, da prvo pročitaju sve što je on poslednjih godina pisao o balkanskom sukobu. Prvo valja sve to pročitati, pa tek onda razgovarati sa njim, ali ne da ga se besomučno napada.” U oktobru 2004. “Špigl” je preneo izjavu Elfride Jelinek da ona ne može da se Nobelovoj nagradi “beskrajno raduje” jer je dobila ne samo kao pisac, nego i kao žena. “Da je, recimo, ovu nagradu primio Peter Handke – koji Nobelovu nagradu daleko više zaslužuje nego ja – tad bi je on dobio samo kao Peter Handke.” Jelinek je, naravno, bila i u onoj grupi intelektualaca koji su potpisali protestno pismo (ostali potpisnici: pisci Robert Menase, Jozef Vinkler i Paul Nizon, kao i filmadžije Mihael Haneke i Emir Kusturica) povodom prošlogodišnje odluke pariskog teatra “Comédie-Française” da sa repertoara skine Handkeov komad “Igra pitanjima ili putovanje u muzikalnu zemlju”. Razlog je bio što se pisac pojavio na sahrani Slobodana Miloševića. Nije ostala po strani ni u leto prošle godine kad se pojavila poslednja knjiga Gintera Grasa “Guljenje luka”: “Mene ne zanima šta je pisac tada, tokom rata, radio. Ono što mene nervira, to je samouverenost i sigurnost sa kojom Gras govori. Ja pripadam soju nesigurnih. Ko može da bude tako ubeđen u samog sebe, u svoj stav? Ja ne pitam kao Gras: ko smo mi? Ja pitam: ko je ko?” Najoštrije osuđuje medijsku i političku zloupotrebu jezika: “Kako je moguće da se brani književni jezik od opasnosti jezika, koji upotrebljavaju samouvereni tehnokrate?” I kaže: “Moćnike ovog sveta ne muče nikakve sumnje. Oni sve znaju. Oni nam kao istinu nude televiziju. No, televizija ne može da pruži diferencirano, istinsko mišljenje.” (“Moj način protesta”, bečki “Standard” 7. februara 2002.) Izgleda, čitajući početak njenog novog romana, da se Jelinek upravo bavi društvom opčinjenim “duhom televizije”. I to na Internetu, za koga je doba televizije kameno doba “digitalne civilizacije”. Teško je predvidiv rezultat njenog novog eksperimenta – pisanje romana na Internetu. Pisac piše i delo se pojavljuje fragmentarno. Čitalac NIN-a može i sam da ode na sajt http://ournjorld.compuserve.com/homepages/elfriede) i osmotri “šta se to zbiva”. A NIN, papirnato izdanje, čitaocima daje prevod delova tog “romana internet-reke” čiji je naslov: “Zavist” (“Neid” – privatni roman). Izvod iz “privatnog romana” Elfride Jelinek Kuća zjapi prazna U budućnosti više nećemo ni trebati ljude. I čemu? Nas će da hrane mrtvi. Ovo je tačno barem u slučaju, ako smo mi pisci (spisateljice) ili novinari (novinarke) Tako. Imamo radničku kulturu, koja je postojala u određenom istorijskom, industrijskom periodu. No, tek kasnije znamo pouzdano da je ona zaista postojala, jer je odavno nestala. Što je izgubljeno mora sasvim sigurno da je pripadalo kulturi, jer nama sada ništa ne nedostaje. Ništa nam ne nedostaje. Sem toga posedujemo još i kulturu, čiji je glavni i trijumfalan promoter televizija. Kultura se usuđuje da nastupi na televiziji tek u pozne večernje časove. Kultura u principu više uopšte ne treba radnika. A ni radnik već odavno ne treba kulturu. Na ovom mestu, treba mi pomoć Brigite K., koju sam sama izabrala. Ona je učiteljica violine. Zamoliću je da mi nešto odsvira. No, ona ne voli da pokazuje znanje, te zato imam problema da je angažujem. Ona je tako skromna. Htela bih da još nešto kažem o njenom poslu... Kultura uvek dolazi odozgo. Stigne li nam odozdo, biće uništena kao korov, ili će je pokazivati turistima, a posle će da završi na đubrištu. Poznato je da turisti žderu svaku prljavštinu. Sa kulturom čovek može i da zaradi novac, istina ne mnogo, sem ako ne živiš u glavnom gradu i to u nekom luksuznom hotelu. U tom slučaju ona može nekontrolisano da se širi i raste, te da tako stigne direktno do televizije. I to je dobro, jer u slučaju te kulture postoji ekran kao posrednik između ljudi i kulture. Pri tome uopšte nije važno u kom vidu ona danas opet nastupa i pozira. Recimo, na crvenom ćilimu. U tom trenutku valja da malo sačekamo zbog prisutnih fotografa, koji grme i sevaju sa svojim aparatima. Posle toga stiže nam kiša, ali to neću da tako nazovem, jer je kiša još zagađenija. (...) Vidite, i ja se osećam tako nekako prilikom pisanja. Posle godina rada najzad sam završila knjigu, tada imam utisak kao da nisam ni počela da pišem, kao da nisam ni krenula na to putovanje. A zapravo i nisam, jer ja se toliko bojim da se pomerim s mesta. Možda i zbog straha da ne padnem u neku rupu za crve. Moguće da ovde leži razlog zbog čega ja sve čuvam, spremam, pa čak i ispljunute žvake, sa kojim bih zapravo mogla da lako zalepim tu rupu. No, nisam sigurna da li bih ovo zaista i htela da uradim. Ne mogu ničega da se odreknem i ništa da bacim, ali mnogo toga mogu da sačuvam, jer ja gotovo sve mogu da upotrebim. Drugi se, međutim, voze okolo i razgledaju zanimljive stvari. U budućnosti više nećemo ni trebati ljude. I čemu? Nas će da hrane mrtvi. Ovo je tačno barem u slučaju ako smo mi pisci (spisateljice) ili novinari (novinarke). (...) Posedujem kuću, ona pripada meni. Ja ne znam kako ona zapravo izgleda? Govorim o vlasnicima i onim drugima, koji nemaju kuće. Ja znam o čemu govorim. Meni je stalo do toga da se moja kuća koristi, kako bi se isplatila. To je moguće, kada me posećuju brojni prijatelji, da zajedno jedemo, pijemo, da se družimo. Veliki deo kuće zjapi prazan. Ovo je već palo u oči mnogima. Time ne želim da kažem da oni žele da uđu u mene, odnosno u moju kuću. Ta, ko bi hteo da se useli u moju kuću? Polako. Poznajem najmanje jednog beskućnika. On bi hteo da živi u mojoj kući... Moja kuća je tu samo za moju upotrebu. Ona nije zabeležila porast stanovnika. Ja jesam i ostajem jedini stanovnik moje kuće. Ovde ličim na Brigite K. Pa ipak, postoji i razlika. Zbog toga sam je i izabrala. Jer sam drugačija, a opet slična. (...) Zaista je istina da moja kuća izgleda kao krevet, kada ga ujutro napustimo. Naravno, ovde ne mislim na Hitlera, koji nas je sve ovde ostavio! U ovom industrijskom kraju svi smo se okrenuli ka Brigit. Za njom se, sem mene, uglavnom niko više ne okreće, jer ovde svako svakog poznaje. Tu živi još samo šest hiljada ljudi. Pre deset godina ovde je stanovalo najmanje dvostruko više ljudi. Kako da to izrazim? Ovde je živela dvostruko veća količina, dakle dvanaest hiljada, ovde, u rudarskom kraju. Svi su bili crveni, kada govorimo o političkim pitanjima. Ne mislim, naravno, na krv. Slobodno o tome možete da pitate svakog. Pitajte slobodno i ljubazno. Ta, danas niko više ne govori istinu, jer svako već unapred zna šta mora da kaže. Sa istinom sve to nema, naravno, nikakve veze. Prošla su vremena kad je nešto bila istina. Ovo danas pripada prošlosti. Jezero je lepo. To je činjenica. U jezeru ima štuka. Jezero je stvarno. Ono je prirodno. Jezero je zaista prirodno. Ovde nemamo posla sa primitivnim veštačkim jezerom, koje su stvorili bageri, a ja poznajem njegovo lepo ime. No, neće da ga imenujem. Ako i kažem, onda mi se otelo, onako, nenamerno. U protivnom će jezero da me tuži. Zato ću da poštujem njegovo lično pravo, jer u suprotnom može da me tuži ceo kraj sa celokupnim stanovništvom. A ovde se tuži već dovoljan broj... Mnogi vode sudske sporove, ali mi, mi nećemo morati da imamo sudije. Nećemo nijednog da dobijemo. Ovde suviše veliki broj diže tužbu protiv ljudi koji su živeli pre njih, a bili su nacisti. Nacionalsocijalisti, kaže taj pesnik. On želi da ostane korektan, te da ga se tako i citira. Sve sami nacionalsocijalisti, a poneki od njih rimokatolički nacionalsocijalisti. No, ako tako govori ovaj veliki pesnik, a i onaj preko takođe i to potpuno isto kao ja, samo malo drugačije. Ako tako govore mnogi, tada smo mi postali oprezni. Ovo se barem odnosi na naše usmene iskaze. Zar nije tako? Ta mi stvar ne poznajemo kao ovaj i onaj, a i onaj preko, a što se mene tiče, to se odnosi i na one tamo?! Toliko se sada žale na onaj marš smrti. Ne, ni to nije tačno. Da li vi poznajete taj marš? O tome se govori, sudi, ali to nema veze sa mnom. Mene se samo tuži, jer sam ja navodno povredila lična prava jednog čoveka. Tužili su me, a onda je tužba povučena, zatim ponovo podignuta. Sve se to radi bez moje volje. Ja sam već suviše često govorila, što sam kazala. A šta sam to izjavila? Da su svi tako zli. Neki su čak i češće spominjali kako mi mora da skončamo, te da mi moramo – no, dobro – da umremo, to moramo svi. Ali, ne kao oni, a ovo ne želi niko. Ko bi tako nešto poželeo? Da, recimo, još u martu i aprilu godine 1945. (molim, reč nemojte da izgovorite, ne datum, ne smisao). Da su kroz red batina morali da prolaze hiljade jevrejskih radnika-robova. Ove reči ovde više ne želim da vidim. A zašto ipak vidim ove reči? Gde je sunđer, gde školska tabla, gde su ispisana njihova draga imena, kako bih ja mogla da ih najzad izbrišem. Izvinite, ja sada ne mogu da nađem tablu. Molim, gde bi ona mogla da bude? Postojalo je sto i pedeset austrijskih zajednica (misli se na jevrejske, prim. prev.) zajedno sa svojim službenicima.” S nemačkog preveo Nikola ŽivkoviĆ