Kaži mi kakvo ime da ti dam

Političke prilike u Srbiji sve više podsećaju na one kad je grom zagrmeo na Svetoga Savu, usred zime kad mu vreme nije. I najavio, zna se šta. Antagonizam između “dve Srbije” (jedne narodnjačke, tradicionalne, nacionalne, nacionalističke, proruske i druge proevropske, proameričke, prodemokratske i još ima dosta toga što počinje sa pro, pro, pro...), u usponu je. Posle poslednjih izbora, koji nisu doneli ništa novo, osim trulog kompromisa oko formiranja vlade, uzalud smo se radovali raju koji nam je obećan. Nema ovde političkog mira, nema nama sa Drine vedrine, hrani sina... Srbija se umiriti neće. Poslednji politički incident (iznuđena sintagma, nedelja je tenisa), dogodio se prošle subote u Bulevaru Avnoja, lepoj i bogatoj ulici Novoga Beograda (stari nije tako lep, građen je pre proleterske revolucije), kad su srpski radikali, u znak neslaganja što će ovaj bulevar dobiti ime Zorana Đinđića, rešili da mu daju ime Ratka Mladića. Oni su napravili i prave tablice, od kartona, tamnoplave, kojima se obeležavaju beogradske ulice i bulevari (na francuskom – šetališta, široke i lepe ulice zasađene drvećem), i počeli su da ih lepe po zgradama. Oblepili su ovim tablicama i jednu televiziju, koja je samu sebe proglasila za uzor slobodnog, demokratskog i proevropskog (ili proameričkog, naša mala nesigurnost) – novinarstva. Kakav skandal, kakvo bogohuljenje!? Demokrate su pitale – šta čeka policija? Neki ljudi misle da je hapšenje najbolje rešenje za sve one sa kojima se oni politički ne slažu. Nekoliko reči o nekim osnovnim činjenicama. Organizatori ovog političkog protesta, u kome je lepljenje plakata bilo osnovni tehnički deo ove političke manifestacije, prijavili su, po zakonu, ovaj skup policiji. Skup nije bio zabranjen. Kao organizatori skupa prijavljeni su narodni poslanici Srpske radikalne stranke, koji uživaju imunitet. Wih niko nije mogao da hapsi na licu mesta. Lukavo? Lukavo. Narodni poslanik Aleksandar Vučić izjavio je javno da će lično lepiti tablice sa imenom Ratka Mladića i poručio policiji – neka dođe da ga hapsi. Ništa nas tu nije iznenadilo. Srpski radikali svoju političku borbu protiv vlasti vode na svoj način: radikalno, ponekad brutalno, često nevaspitano, to je jedna vrsta rata samo drugim sredstvima, bez oružja naravno, pa ni ovo što se desilo u Bulevaru Avnoja nije nikakvo iznenađenje. Oni misle da Zoran Đinđić nema prava na tu ulicu, navešće i svoje razloge za to. To ne znači da je istina njihova, ali ko na ovom svetu govori istinu? “Istina je samo moja.” (Tvorac). Ministar policije izjavio je hladno, kako to i rade ministri policije, da je reč o političkom okupljanju i protestu koji je protekao mirno. Krivičnog dela nema. Ali, učinjen je prekršaj. Plakati su lepljeni na mestima na kojima to propisima nije dozvoljeno i neki su ljudi osuđeni kod sudije za prekršaje i upućeni na izdržavanje kazne. Onda su krenula “prava” pitanja. Kako neko ko je ratni zločinac može da se nađe na nekom plakatu, da taj plakat bude javno lepljen, a da tu nema krivičnog dela? Rizikujemo na neshvatanje demokrata. Dakle, Ratko Mladić je haškom optužnicom samo optužen, on nije osuđen i dok ne bude osuđen, ne može se pravno valjano nazvati ratnim zločincem. O njemu se može privatno svašta misliti, ali to je samo privatno mišljenje. U stereotipnom i uvelom Utisku sedmice narodni poslanik Milutin Mrkonjić izjaviće da je za njega Ratko Mladić heroj. To je zaista njegovo privatno mišljenje. Narodna poslanica Nataša Mićić, u istoj emisiji, izraziće zapanjenost, jer je za nju Ratko Mladić ratni zločinac. Mi ostajemo mirni, čekamo presudu. Onda će narodna poslanica, koja je pravnik, napraviti kardinalnu grešku – ako je heroj, rekla je, neka ide u Hag i dokazuje svoju nevinost. Nažalost, ovaj haški optuženik neće da se preda i ode u Hag. Wegovo je prirodno pravo da beži, država je dužna da ga uhapsi. Mi danas živimo u podeljenoj Srbiji, kojom vladaju dve svesti (ostalo su nijanse). U našoj se zemlji na život i svet gleda, uglavnom, manihejski: svetlost – tama, belo – crno. Mi nismo demokratska država i, što je još gore, nismo ni građansko društvo. Za nas je dobro ono što se nama čini kao dobro. Kad je Jung, ispitujući moral nekih afričkih plemena, upitao poglavicu jednog sela šta je za njega dobro, a šta loše, dobio je ovakav odgovor: dobro je kad ja preotmem ženu poglavice iz drugog sela, a loše je kad on svoju ženu vrati. Ne, nemojte demokrate graktati bez razloga, ovo je samo uslovno poređenje. Biće u ovoj zemlji i većih čuda od ovoga što su napravili srpski radikali, sve dok se kod nas ne razvije građansko društvo. Demokratija onda dolazi sama po sebi. A šta smo mi učinili da, posle pada crvene diktature, postanemo građansko društvo, u onom pravom političkom smislu reči, u kojoj je građanin, kao pojedinac, jedini suvereni nosilac vlasti i koji će deo te svoje suverenosti dobrovoljno prenositi samo na poslanike koji neguju građansku svest? Malo. Zato su nam se dogodili radikali. Oni imaju veliki broj birača, jer se radikalizam u Srbiji odavno ukorenio, a građansko nikada nije ozbiljno ni postojalo. Političke borbe nastaviće se. Oni koji žele demokratiju, moraju biti tolerantni prema svojim političkim protivnicima. Ne vadi se sablja bez ozbiljnog razloga. U politici je sve dozvoljeno, osim nasilja. Nemačka je jedina demokratska zemlja koja izričito zakonom zabranjuje isticanje nacističkih simbola. Tako je i počela, u vreme Adenauera, denacifikacija Nemačke, a razvijana je demokratija. A naše demokrate? Moraće se navići da slušaju i gledaju prizore koji im se ne dopadaju. Kako kaže Volter: ja se sa vama ni u čemu ne slažem, ali sve ću učiniti da svoje mišljenje slobodno i javno iskažete.