Badinterova republika

Perspektiva je čudo. Iz perspektive Makedonije gledajući, najveći makedonski problem nije danas ni Kosovo ni unutrašnji albansko-makedonski odnosi, nego ekonomija. Čak se i makedonske dnevne novine njome bave incidentno. Toliko je ima. Iznenadili biste se. Gledajući očima stranaca, kojima je Makedonija na ovaj ili onaj način posao, državi koja još pregovara o svom imenu, ne preti povodom kosovske završnice ozbiljno nikakav unutrašnji sukob. Toliko je tamo sve kontrolisano. Koliko? U samom Ohridskom okvirnom dogovoru, kojim je okončana makedonsko-albanska kriza 2001. godine, zapisano je da je validna samo njegova verzija na engleskom jeziku. Ovaj novinar je samo tu verziju uspeo i da nađe. U sredu dok se ovaj tekst piše, objavljeno je da su najjača makedonska (VMRO-DPMNE) i najjača albanska (DUI) partija u Makedoniji posle četvoromesečne političke krize postigle dogovor, čiji je “autentični jezik engleski sa prevodima na makedonski i albanski” i na kome nema potpisa ni makedonskog premijera Nikole Gruevskog ni albanskog lidera Alija Ahmetija. Dogovor je postignut u prisustvu predstavnika misije EU i ambasade SAD u Skoplju. Makedonska i albanska strana učesnica odmah su ga svaka na svoj (različit) način prevele svaka za svoju makedonsku odnosno albansku javnost. Funkcionerka DUI Teuta Arifi u razgovoru za NIN tvrdi da je dogovor u delu koji se tiče upotrebe albanskog jezika i zbrinjavanja boraca ONA kompromisan, da su “date dobre osnove da se ta za nas krucijalna pitanja reše”. VMRO-DPMNE, prema skopskoj štampi, demantuje da se u tim stvarima na bilo šta obavezao. U engleskoj verziji Ohridskog dogovora inače piše da će biti donet zakon o upotrebi jezika, dok o penzijama za borce ONA nema reči. Tek, Demokratska unija za integraciju (DUI) vratila se u parlament, a suprotno prostoru koji je vest o njenoj krizi dobila u medijima susednih zemalja, vlada Nikole Gruevskog nije pala. Iz makedonske perspektive gledajući, nije ni mogla da padne. Toliko je slaba. Mada (još) popularna. Albanska strana je objavila, a makedonska nije imala razloga da demantuje da se DUI saglasio da borbu za izbor vlade Badinterovom većinom (vidi intervju) nastavi u parlamentu. Dogovoreno je da se 46 zakona donose tom Badinterovom većinom, koja praktično albanskoj strani otvara mogućnost stavljanja veta. Gledajući očima stranaca, kojima je Makedonija na ovaj ili onaj način posao, ali gledajući i očima samih Makedonaca, Makedonija neće biti ni podeljena. Zato što to više nije ni moguće, reći će prvi ili zato što je to “svršeno prošlo vreme”, reći će makedonski premijer Nikola Gruevski. U njemu još većina Makedonaca vidi poslednju nadu, a u NATO gotovo svi građani Makedonije vide jedini spas. Iz razgovora sa građanima Makedonije zaključićete sami, a rado će vam to potvrditi strane diplomate u Skoplju: EU đene-đene, ali NATO je u Makedoniji neprikosnoven. Za razliku od Srbije gde je EU đene-đene, ali NATO nikako. Iznenadiće vas još nešto, koliko su građani Srbije apropo najavljenog rešenja za Kosovo manje-više mrtvi–hladni, etnička netrpeljivost među Makedoncima se, što bi rekli Crnogorci, gotovo čuje. Jezička barijera nas ostavlja bez validnog utiska sa albanske strane. Za razliku od građana, makedonska politička elita i sa makedonske i sa albanske strane diči se takozvanim realnim pristupom problemu spolja i uglavnom uglačanim vokabularom iznutra. Ako ima nepodnošljivih političkih varnica one se razmenjuju unutar istog nacionalnog korpusa (Gruevski-Crvenkovski; Ahmeti-Menduh Tači). Za razliku od diplomata i većine makedonskih političara, građani, eksperti i mnogi novinari zebu od moguće federalizacije, pa i kantonizacije Makedonije. Kao opasna podloga za federalizaciju vidi se sa albanske strane zahtevani zakon o (širokoj) upotrebi albanskog jezika, a kao podloga za kantonizaciju Predlog zakona o regionalnom razvoju zasnovan na navodno za vreme Bučkovskog obavljenoj administrativno-statističkoj podeli Makedonije na osam regiona koji bi sada, strahuje se, mogli da prerastu u ekonomske, pa i političke celine. Makedonski građani, novine i pravni stručnjaci smatraju da će od sudbonosnog značaja za Makedoniju biti odluka Suda u Hagu koji se sprema da definiše karakter makedonsko-albanskog sukoba iz 2001. godine i na toj definiciji zasnuje svoju odluku o krivici tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Qube Boškoskog i policijskog komandanta Johana Tarčulovskog. Da bi naime bili osuđeni primenom propisa humanitarnog prava, taj sukob sud namerava da proglasi ratnim sukobom nemeđunarodnog karaktera. Dok građani, novinari, pravni stručnjaci i Makedonska pravoslavna crkva ovu stvar raspredaju na sve strane i sa svih strana, makedonska vlada (u kojoj su i ministri iz albanske DPA lidera Arbena Yaferija, a sprema se da uđe i jedan iz Vejselijeve Partije demokratskog progresa) se razumljivo javno drži uzdržano. Makedonski premijer Nikola Gruevski NIN-u je potvrdio da vlada finansira odbranu Qube Boškoskog, a makedonske novine ozbiljno spekulišu s mogućnošću da su se makedonske i albanske vladine partije urotile “protiv” Suda u Hagu, pa da će deo svedoka iz sela Quboten, na poziv DPA, odustati od svedočenja protiv Boškoskog. Zašto? Jer se očekuje da do kraja godine Haški sud Makedoniji na procesuiranje vrati četiri slučaja u kojima će optuženi biti Albanci – u jednom bliski DPA, u tri stranci DUI. Makedonija ima mnogo novina. I u najmanju su ruku zanimljive. Pripremajući se za put u Makedoniju NIN je o tamošnjim prilikama konsultovao čak trojicu naših bivših diplomata. Jedan je rekao da su “makedonske novine odlične i da u njima dominiraju žene”, drugi je tu konstataciju prokomentarisao tvrdnjom da su “makedonske novine pogane”, a treći je na zapažanje ove novinarke da se “ u makedonskim novinama o svemu piše otvoreno kako mi pričamo samo u kafani” dodao “da , ali se napisanom nikako ne sme verovati”. Zanimljivo je da je većina NIN-ovih sagovornika na ovu temu, bez ikakvog podsticaja imenovala Slobodanku Jovanovski, odnedavno dopisnika “Utrinskog vesnika” iz Brisela, kao najboljeg makedonskog novinara. I šta da se kaže. Makedonske novine su iznenađujuće. U njima nema prepisivanja, nema birokratskih izveštaja, o stvarima o kojima se u Srbiji ćuti, tamo se raspravlja otvoreno. Više nego otvoreno. Rečnik je prilično slobodan kad su političari tema. Tabloidne naplavine prilično su teške. Pa će partija Ali je Ahmetija biti nekažnjeno nazvana “evro-atlantskom terorističkom instalacijom”, bivši premijer Makedonije Vlado Bučkovski ne samo da je prećutno tretiran kao albanski lobista nego je opisivan atributima koji u Srbiji ne bi prošli bez suda, a makedonski premijer Branko Crvenkovski, koji kao i njegova partija prolazi kroz duboku političku krizu, treba da je srećan kad ga nazovu samo “recikliranim komunistom”.