Koštunica je trepnuo

Kažite nam šta se to dogodilo u međuvremenu i zašto ste preko noći promenili mišljenje?” Ovo pitanje u različitim tonalitetima poslanici DSS-a neprestano su tokom izbora Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine upućivali svojim kolegama iz DS-a, optužujući ih da su, uoči Đurđevdana, pod “nečijim” (podrazumevalo se čijim) spoljnim pritiskom odustali od već sklopljenog dogovora i obnovili zahtev za kontrolom nad MUP-om i bezbednosnim strukturama. Demokrate su pitanje uglavnom ignorisale, i odgovarale kontraoptužbama da ih je “ucenjivač Koštunica” sve vreme obmanjivao, fingirao pregovore o vladi demokratskog bloka, a iza leđa se tajno dogovarao sa radikalima. Isto pitanje, samo tri dana kasnije, DSS-ovcima su postavljali radikali, a narodnjaci, oličeni u šefu poslaničke grupe DSS-a Milošu Aligrudiću, nisu ni pokušavali da im odgovore. Bled kao krpa, sa crvenim pečatima na licu, poput nokautiranog boksera koji više i ne pokušava da se brani i jedinu nadu polaže u spasonosni udarac gonga, Aligrudić je mučenički primao udarce koji nisu bili namenjeni njemu i koje on, iako formalno glavni akter, zapravo nije skrivio. Osim što je izgleda u jednom trenutku preozbiljno shvatio nalog iz Nemanjine, pa u izvršavanje tog naloga i obračun sa “žutima” uneo malo više ličnog žara i dugo zatomljene frustracije. (Kroz sličnog toplog zeca 15. maja, nakon svog skupštinskog ekspozea, provučen je i Vojislav Koštunica, ali tada je već stvar bila utanačena i vremenski oročena, te je sve manje-više ličilo na jedan uigrani parlamentarni ritual, u kojem su radikali i LDP-ovci ipak bili svesni prostornih i vremenskih granica do kojih mogu ići u svom seirenju i pravedničkom gnevu.) Niko zaista nije sasvim siguran šta se to po kuloarima i katakombama srpske politike događalo u tih nekoliko majskih dana pre i posle Đurđevdana, i kako je došlo do toga da stranka koja je do tada držala praktično sve konce u rukama, u toku samo jedne noći proćerda gotovo sav politički i moralni kapital. (“Kao pijani kockar”, što jedne burne paljanske noći reče Milošević rukovodstvu bosanskih Srba.) Ne, nije to samo puka znatiželja, ili akademsko pitanje koje, eto, treba prepustiti budućim istoričarima i memoaristima. Naprotiv. Usudio bih se reći da sve dok ova dilema ne bude koliko-toliko otklonjena neće biti moguće dati ni pouzdan odgovor na pitanje kuda to Srbija ide i ko to njome zaista vlada. Koalicione vlade su uvek manje ili više “neprincipijelne”, i ulaskom u njih stranke uvek rizikuju gubitak jednog dela svojih nezadovoljnih birača. Zato se svi trude da koalicije budu što “prirodnije”, a da se eventualni gubici amortizuju što racionalnijim obrazloženjem i kompenzuju dobijenim udelom u vlasti. No, srpska politička istorija poslednje decenije, kao i rezultati januarskih izbora, učinili su to da u Srbiji naprosto nije bilo moguće napraviti vladajuću koaliciju koja bi bila makar onoliko koherentna koliko je bila ona (DSS, G17, SPO/NS) koja je poslednje tri godine vladala Srbijom – a i ona je, sećamo se, bila praćena većim ili manjim osipanjem glasova svih članica na lokalnim izborima 2004. godine. Prošlu vladu su pravile stranke koje su bile opozicija tada vladajućem D(O)S-u, i to im je, uz sve razlike, bio zajednički imenitelj. Sada je, pak, svaka kombinacija morala biti više ili manje nasilna i “veštačka” – DSS se svojom politikom i retorikom već uveliko udaljio od tzv. demokratskog bloka, ali je mentalno još uvek ostao dalek “rešešeljizovanim” radikalima – ali su događaji iz prve majske dekade učinili to da na kraju sve postane gotovo groteskno. Ne treba se zavaravati. Nije istina da je tako i drugde i da je ono što smo tih dana gledali, tobože, normalna stvar u demokratskim društvima. Nigde u tzv. demokratskom svetu nisu mogući baš toliki zaokreti, a pogotovo ne u tako kratkom vremenu. U tih nekoliko majskih dana odigrala se, zapravo, dvostruka “pokazna vežba”. Koštunica je pokazao šta može i da neka varijanta njegovog dila sa radikalima nije bila samo prazna pretnja, ali su i njemu pokazali. Legenda koja ovih dana kruži među članovima i simpatizerima narodnjačke koalicije i služi im kao neka vrsta racionalizacije, utehe i samoopravdanja veli da je “šef” u ta dva dana bio izložen strahovitom pritisku i pretnjama koje su išle možda sve do fizičkih, ali svakako uključivale ekspresno priznanje kosovske nezavisnosti, prekid svih pregovora sa EU i opštu unutrašnju destabilizaciju, čiji obrisi su se, uostalom, već mogli videti između tog ponedeljka i srede. Pritisak je, navodno, bio strašan – i Koštunica je prvi trepnuo. I, takoreći, preko noći ostao bez većeg dela svog političkog uticaja i kredibiliteta. Manje romantizovana interpretacija veli da se Koštunica naprosto preigrao, ili slomio pod pritiskom Solane, poslovnih krugova i dela svog okruženja. Ili jednostavno zadovoljio time što je, formalno gledano, isterao svoje, prinudio DS i zainteresovane u Evropskoj uniji da prihvate Jočića na čelu MUP-a – i još pride trampio nezahvalnu poljoprivredu za atraktivno ministarstvo energetike. No, slaba je to uteha za doživljenu političku bruku sa izborom, a potom ekspresnim opozivom Nikolića, za dugoročnu kompromitaciju politike “trećeg puta”, za stid i nelagodu koji su ovih dana prilično masovni među poslanicima, simpatizerima i aktivistima DSS-a, nezavisno od toga da li su skloniji “demokratskom” ili “srpskom” delu imena svoje stranke. Čak i pod pretpostavkom da u onoj prvoj, apokaliptičnoj verziji ima više istine nego racionalizacije, opet nema dovoljno opravdanja za taj nedosledni i nedostojni luping. Sve i da je bilo tako, sve i da je zaista bio izložen opisanoj ili nekoj sličnoj uceni, Koštuničina dužnost je bila da o tim pritiscima obavesti javnost. Pri tome, naravno, nije najveći problem to što je napravljena vlada u ovom, uostalom, od početka očekivanom i najavljivanom sastavu. Nije najgore ni to što su formiranje vlade pratile teške svađe, ružne scene, uzajamne pretnje i neprincipijelne nagodbe sa svih strana. Problem je što je sve to delovalo tako ogoljeno, što se zbivalo pod svetlom reflektora i u ciglo nekoliko dana. Prevelika je to akrobacija – čak i za srpske političke prilike. A pogotovo prevelika za DSS, njegov imidž i njegove glasače. Za manje od nedelju dana Koštunica je dva puta prešao svoj Rubikon, ali zbog toga nipošto nije postao dvostruki Cezar. Naprotiv. Koštunica do kraja mandata (p)ostaje talac u zlatnom kavezu, iz koga se teško može izvući sem da, što reče jedan duhoviti kolega, lično ne raspori Murata na polju Kosovu. U situaciji u kojoj, lično i politički, gotovo nije mogao da izgubi ma za koju god da se opciju opredelio, on je uspeo da objedini loše aspekte oba rešenja. Verovatno će dvorski hagiografi to predstaviti drugačije, ali gotovo da nema sumnje da je za Koštunicu i njegovu stranku ovo bila Pirova pobeda i dugoročno najlošiji ishod – mada za Srbiju na kraju možda i ne mora ispasti loše. Zakazali svadbu, odbegli, pa se vratili. Udavača koja je ne samo do kraja držala u neizvesnosti i flertovala sa oba svoja udvarača – što je, u principu, legitimno, i u politici se zove “velik koalicioni kapacitet” – nego se, izgleda, obojici i obećala. I ozbiljno dovela u pitanje ne samo svoj “dobar glas”, već i čitavo svoje političko nasledstvo. Zapravo, možda se upravo u toj jednoj stvari Koštunica pokazao kao najsličniji Miloševiću. Obojica su naime bili tvorci, apsolutni gospodari i, na koncu, zamalo najveći grobari sopstvenih stranaka. Sistematsko potcenjivanje Borisa Tadića i njegovih političkih i intelektualnih kvaliteta jedan je od omiljenijih sportova u srpskoj čaršiji i jedna od retkih stvari oko koje manje-više postoji apsolutni konsenzus između “nacionalnog” i “reformskog” dela srpske javnosti. Od “političke barbike” do “Foresta Gampa” srpske političke scene, uključujući i brojne karikaturiste, gotovo uvek je produkovana jedna te ista slika – infantilnog lepotana zaljubljenog u sopstveni lik u ogledalu. Međutim, ako mu glave ne dođu mangupi iz sopstvenih redova, odnosno interesni lobiji i stranački baroni skloni da zaborave kako i zahvaljujući kome su se našli tu gde jesu, Tadić bi iz čitave ove priče oko vlade lako mogao da izađe kao pobednik. (A da je uspeo da se izbori za kvalitetniju kadrovsku popunu nekolicine dobijenih resora, njegov uspeh bi bio gotovo potpun.) Premda se praktično sve vreme pregovora nalazio u defanzivi, neprestano izložen kritikama uticajnog ekstremnog krila građanističke javnosti zbog svoje, navodno, prevelike popustljivosti i prihvatanja Koštunice za premijera, Tadić se pokazao kao bolji i taktičar i strateg od većine onih koji su ga potcenjivali. Pokazalo se da je on bolje od mnogih spoljnih i unutrašnjih posmatrača sagledavao realnu opasnost, odnosno mogućnost Koštuničinog dogovora sa radikalima i shvatio da bi, ako previše zateže, lako mogao ostati kratkih rukava. U neko doba, zamalo prekasno, to je shvatio i Solana, a valjda i drugi koji su Tadiću sve vreme zviždali sa tribina i optuživali ga zbog toga što se, eto, “dogovara sa Koštunicom, umesto da sa LDP-om napravi manjinsku vladu”. (Zbilja, kuda to odjednom nestadoše čete komentatora i analitičara koji su do juče grmeli protiv “izneveravanja volje naroda”, a predlog da Koštunica bude mandatar poredili sa krađom izbora i proglašavali za pokušaj “ukidanja parlamentarne demokratije”?) Teško da će ovi krugovi Tadiću i sada odati priznanje. Što iz zavisti, što iz gluposti i ideološke ostrašćenosti, verovatno će i ovaj Tadićev uspeh opet biti bagatelisan, ili tretiran kao puka “slučajnost” i srećan “sticaj okolnosti”. Međutim, previše je u njegovoj biografiji tih “slučajnosti” i, pošteno govoreći, moralo bi se reći da Tadić danas mnogo više podseća na Filipa Inzagija (stariji čitaoci će se možda prisetiti i Gerda Milera) nego na maločas pomenutog Foresta. Naime, i čuvenom Pipu su tokom čitave karijere stručnjaci neprestano osporavali umeće, govorili da ima slabu tehniku i slab šut, a njegove golove otpisivali na “slučajnost” i “sreću”. Ali se, tokom godina, te sreće toliko nakupilo, da su konačno, posle finalnog trijumfa nad Liverpulom, i najveći kritičari morali da skinu kapu i priznaju klasu omalenom “Milanovom” centarforu. Tadić je, razume se, u svom fahu još daleko od bilo kakve “lige šampiona”, ali je takođe već prikupio dosta tih, navodno, “srećnih pogodaka”, što ne može biti sasvim slučajno i ne sme biti potcenjeno – čak i ako ima istine u tvrdnjama da su bar neki od tih golova (kao i kod Pipa, uostalom) postignuti iz sumnjivih situacija, često iz ofsajda, ramenom ili rukom, i uz povremeno jasnu naklonost kako domaćih, tako i međunarodnih sudija. Godinama ga gotovo niko nije ozbiljno shvatao, ali je on nekako neupadljivo uvek bio tu negde, blizu gola, pomalo trapav, ali baš tako da ga “pogodi lopta”. I, što je u politici još važnije nego u fudbalu, sa, čini se, urođenim “osećajem za prostor”, tj. njuhom da se ne nađe tamo (Kula, Šilerova i druge “nedozvoljene situacije”) gde nipošto ne bi trebalo biti. U nekoj politički sređenoj zemlji, sa rešenim vitalnim problemima i većinski ženskim biračkim telom, Tadić bi bio savršen kandidat i favorit na svakom izboru. Ovde će, međutim, morati da se barem još jednom dobro oznoji u teškom duelu sa Tomom Nikolićem, kojeg je, svojim trapavim manevrisanjem, upravo Koštunica zapravo podigao iz političke letargije i ponovo učinio ozbiljnim predsedničkim kandidatom. Dobro je što će ova vlada, a za razliku od one prve Koštuničine, bar izvesno vreme biti na medijskoj poštedi, i što će imati realnu priliku da pokaže šta može i da li je sposobna da sanira i prevlada traume koje su pratile njen porođaj. Ako ne uspeju, barem neće moći da krive nikog drugog. Loše je to što će, posle svega što je pratilo formiranje ove vlade, ionako nisko poverenje građana u politiku i političare biti još više srozano. Apatija, rezignacija i masovan gubitak interesovanja za politička zbivanja biće svakako prva posledica, a druga je neminovna radikalizacija radikala i nova polarizacija političke scene, koja je u proteklom periodu sa više ili manje uspeha amortizovana Koštuničinom srednjom linijom. Strah od izbora i nelagoda što su se uopšte našli jedni sa drugima, nateraće ih možda da se drže zajedno i pokušaju da naprave neki rezultat. Najzad, ali nipošto najmanje važno, svi oni faktori, od Solane do domaćih finansijskih moćnika, odnosno, svi oni koji su u dramatičnim danima oko Đurđevdana sastavili ovu vladu verovatno će i sa svoje strane gledati da učine nešto – a videli smo da mogu da učine dosta toga – da ovom svom čedu olakšaju život i produže vek. A od toga bi onda i za državu moglo biti neke vajde – upravo se najavljuje odlaganje kosovske rezolucije u Savetu bezbednosti i teatralno obnavljaju pregovori o pridruživanju EU – a, posredno, valjda i neke koristi za sve nas. Ukoliko se to zbilja dogodi, to jest, ukoliko se sve ne završi samo na još jednoj jeftinoj manifestaciji međunarodne “dobre volje” i “evropske budućnosti” za Srbiju. Ukoliko spoljni pritisak malo popusti, a unutrašnja situacija se stabilizuje. Ukoliko se oslabljenom Koštunici na umereno nacionalnom centru istinski, a ne samo iz političko-marketinških razloga, pridruži jedan relativno inovirani i “dečedizovani” DS... U tom slučaju možda čitav ovaj Koštuničin manevar – bez obzira na to da li je u pitanju bila svesna žrtva, gruba greška ili cinična kalkulacija – uopšte neće biti tako uzaludan i besmislen kao što verovatno jeste i kao što trenutno izgleda.