Knjiga srpska u Pamćenju sveta

Miroslavljevo jevanđelje nosi na sebi otiske više od osam vekova burne srpske istorije. A po svom duhovnom značaju, i po lepoti izraza, ono je jedna od najvrednijih stavki u nasleđu sveta. U junu 2005. godine UNESKO je ovu najstariju srpsku rukopisnu knjigu – pisanu srpskim jezikom i srpskom ćirilicom – uvrstio u svoju biblioteku „Pamćenje sveta”. I tako će ona, i formalno, samim ovim činom, biti priznata kao jedno od 120 najvrednijih pokretnih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija. Ovih dana beogradska produkcijska kuća „Alternativa” završila je dokumentarno-igrani film o Miroslavljevom jevanđelju, pod naslovom U početku beše Reč. Film, za koji su scenario napisali Veljko Topalović i Boško Savković. Filmovi se obično snimaju po knjizi, a u ovom slučaju film je o knjizi! Miroslavljevo jevanđelje – koje će vremenom taj naziv dobiti po naručiocu njegovog pisanja, humskom knezu Miroslavu, starijem bratu velikog srpskog župana Stefana Nemanje – nastalo je u poslednjoj četvrtini 12. veka, u crkvi Svetog apostola Petra u današnjem Bijelom Polju. Zamišljeno je bilo da ova sveta knjiga va vjeki vjekov ostane u oltaru crkve koju je knez Miroslav odredio za svoje večno počivalište. Ali, istorijske prilike u kojima se našao srpski narod, pa i sama ova crkva – koja će za vreme turskog ropstva čak biti pretvarana u džamiju – odredili su drugačiji misionarski put Miroslavljevog jevanđelja. Miroslavljevo jevanđelje već na prvi pogled razlikuje se od svih drugih pravoslavnih jevanđelistara. Najpre po formatu, a onda i po iluminacijama. Svi inicijali su različiti, raskošnog formata i bogato pozlaćeni. U njima su ljudski likovi, prikazani u prirodnom obliku, puni života. Naravno, i sam jevanđelistar, kao sveta knjiga, pravljen je da bude u funkciji života, da u svemu ima svoju svrsishodnost. On je to i po jeziku – srpskom, i po pismu – ćirilici. Dok je Miroslavljev mlađi brat, veliki župan Nemanja, imao pečat na grčkom jeziku, on je pečatao na srpskom. Marijinsko jevanđelje, koje je pisao Srbin u Makedoniji, ispisano je glagoljicom, a Letopis popa Dukljanina, čiji original nije sačuvan, ostao je u latinskom prevodu, tako da je Miroslavljevo jevanđelje najstariji sačuvani srpski ćirilični rukopis. Miroslavljevo jevanđelje dospelo je na Svetu goru. Ne zna se tačno kada i kojim povodom. Moguće je da je to bilo još u vreme podizanja manastira Hilandara. Ne zna se ni kada je ono iz manastirske crkve preneto u manastirsku biblioteku. A više svedočanstava o njemu ima tek od 1846. godine, od posete ruske duhovne misije na čelu sa arhimandritom, kasnije episkopom kijevskim Porfirijem Uspenskim. Oduševljen lepotom rukopisa koji je video, Porfirije jedan list, nožem isečen, odnosi sa sobom u Rusiju. Ne može se pouzdano reći da li ga je sam krišom isekao ili je to, pak, za njega učinio neko od monaha, a tada su u Hilandaru većinu činili bugarski monasi. Od 1883. godine ovaj list (166. list, sa 330. i 331. stranicom) čuva se u Imperatorskoj javnoj biblioteci, danas Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Petrogradu. A upravo taj list razneće glas o neobično vrednoj srpskoj rukopisnoj knjizi na Svetoj gori, u Hilandaru. Godine 1896, od Velikog četvrtka do drugog dana Vaskrsa, Hilandar posećuje mladi srpski kralj Aleksandar Obrenović. Odlikovao je najzaslužnije duhovnike i manastiru darovao 15.000 dinara u zlatu, kako bi mogao da plati nagomilane dugove. U znak zahvalnosti, ili zato što je to tako ranije dogovoreno, hilandarski monasi predaju kralju dva najvrednija pisana dokumenta – Miroslavljevo jevanđelje i Simeonovu povelju o osnivanju manastira Hilandara. Kralj Aleksandar sa velikim relikvijama ukrcava se u čamac, koji će ga odvesti do broda koji mu je turski sultan stavio na raspolaganje, dok se nalazi na području Otomanske imperije. Dva dana kasnije, kako su posvedočili hilandarski monasi, a srpska štampa prenela, u manastir Hilandar je „stiglo jedno lice iz Petrograda s ogromnom sumom novca: želelo je da po najveću i neodređenu cenu dobije Miroslavljevo jevanđelje”. A „kad je saznala da je zakasnila, ta ličnost se vratila natrag.” Ubrzo kralj Aleksandar šalje u Beč vodećeg srpskog stručnjaka za staroslovenski jezik i književnost Qubomira Stojanovića da uradi fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Procena profesora Stojanovića je bila da će priprema i štampa trajati tri meseca i da će izrada fototipskog izdanja u 300 primeraka koštati 1.000 napoleona ili 9.530 forinti. Međutim, pokazalo se da to nije dovoljno, pa da se ne bi vratio neobavljena posla, Stojanović pristaje na redukciju, tako što će se važnije strane uraditi u prirodnoj veličini i u svim bojama, a manje važne upola smanjene i u dve boje (crno i crveno). Jedan primerak tako urađenog fototipskog izdanja ministar prosvete Qubomir Kovačević odnosi u Hilandar, a od ostalih primeraka kralj Aleksandar Obrenović daruje državnicima, vodećim kulturnim institucijama u svetu i domaćim naučnicima. Original Miroslavljevog jevanđelja kralj Aleksandar drži kod sebe, u sefu dvora. A onda, za vreme prevrata 1903. godine, u noći između 28. i 29. maja, kada su zaverenici upali u dvor i ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, neko je ukrao najstariju srpsku knjigu. Hilandarsku povelju nisu dirali. Godine prolaze, o Miroslavljevom jevanđelju ni glasa. Dolazi i vreme ratova. Potragu za njim sa naslovnih strana štampe potiskuju ratne vesti. Tek pred polazak srpske vojske i organa državne vlasti na Krf, u jesen 1915. godine, dvojica narodnih poslanika, Qubomir Davidović i Vojislav Marinković, u Raškoj predaju načelniku Državne blagajne Avramu Leviću paket, za koji mu je rečeno da ga čuva „kao oči u glavi”. I tek na Krfu, u kancelariji predsednika vlade Nikole Pašića, saznalo se koja dragocenost je u njemu bila – Miroslavljevo jevanđelje. U ratnom vrtlogu, 1915. godine, u Srbiji nestaju mnoge rukopisne knjige. Zajedno sa njima i Hilandarska povelja, koja ni do danas nije pronađena. S vladom i vojskom, u Srbiju se vraća i Miroslavljevo jevanđelje. Karađorđevići ga zadržavaju kod sebe. Posle pogibije kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. godine, knez Pavle donosi odluku da Miroslavljevo jevanđelje pokloni – sebi, odnosno muzeju sa njegovim imenom (Muzeju kneza Pavla). Pred početak Drugog svetskog rata njegovo čuvanje se poverava službenicima Ministarstva finansija. Sreća. Da je čuvano u Narodnoj biblioteci Srbije, već prvog dana rata našlo bi se u pepelu! Nekoliko meseci čuvano je u filijali Narodne banke u Užicu, a onda, na početku rata, u paketu uvijenom u vojničko ćebe, poverava se igumanu manastira Rača na Drini Platonu (Milojeviću). Iguman skriva paket ispod poda u oltaru crkve. Ipak, pronela se priča da su u manastir dolazila kola iz Beograda – dopremljeno je nešto vredno. Mnogi su pomislili na zlato. Zato su i četnici i partizani dolazili. Četničkim izaslanicima iguman poverava da je reč o Miroslavljevom jevanđelju. Ubrzo posle toga u manastir, sa oružanom pratnjom, stiže publicista iz Sarajeva Borivoje Jevtić, i igumanu uručuje naredbu komandanta Zlatiborskog četničkog korpusa majora Dušana Radovića da mu preda Miroslavljevo jevanđelje. Iguman Platon na poleđini naredbe ispisuje da ima nalog stariji od ovog da to ne sme učiniti ni po cenu života. U manastir upada i pljačka ga nemačka vojska. Jevanđelistar nisu našli. Jedne junske noći 1943. jevanđelje je preneto u Beograd. Vešto je zakamuflirano u Narodnoj banci. Po nekim svedočenjima, nehajno je stavljeno među gomile računovodstvenih papira u hodnicima banke. Po završetku Drugog svetskog rata, poverava se na čuvanje Umetničkom muzeju u Beogradu, potonjem Narodnom muzeju. Prilikom adaptacije zgrade za Narodni muzej, jedna prostorija namenjena je samo za izlaganje Miroslavljevog jevanđelja. Napravljena je specijalna vitrina, u obliku metalnog stuba, koja je išla od poda do plafona. U njenom srednjem, zastakljenom delu bilo je izloženo Miroslavljevo jevanđelje. Bilo je propisano da moraju biti najmanje tri osobe prisutne kada se otvara staklena kupola. A to je predviđeno da se čini svakog dana, na petnaestak minuta, na koliko je jevanđelje iznošeno radi „provetravanja”. Sredinom šezdesetih godina Miroslavljevo jevanđelje izvađeno je iz staklene kupole i stavljeno u kutiju, koja će u sledeće gotovo dve decenije ostati na podu podruma Narodnog muzeja. Od 1991. godine Miroslavljevo jevanđelje postaje stalna stavka u budžetu Srbije, radi konzervacije originala i štampanja fototipskog izdanja. Izdavačka zadruga „Dosije” 1998. uspeva da, na osnovu snimaka originala, u Južnoafričkoj Republici uradi 300 primeraka fototipskog izdanja. Ministarstvo kulture izdvaja (tek) 7.000 tadašnjih nemačkih maraka (3.500 evra) za konzervaciju. Od „državnog” fototipskog izdanja nije bilo ništa, a izgleda ni traga od novca koji je godinama za tu namenu knjižen u budžetu Srbije. Fototipije Miroslavljevog jevanđelja danas se nalaze u specijalnim kolekcijama širom sveta: u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, Britanskoj biblioteci, bibliotekama univerziteta Prinston, Harvard, Jejl, Oksford..., ali i po velikim srpskim svetinjama: u manastirima Hilandar, Ostrog, Savina, Rača.., zatim u crkvi Svetog Petra u Bijelom Polju, u crkvi Svetog Save u Londonu i istoimenoj crkvi u Parizu...