HAPŠENJE GENERALA VLASTIMIRA ĐORĐEVIĆA: Crnogorska skrivalica

Rasim LJajić i Rade Bulatović u opasnosti su da postanu omiljene ličnosti Karle del Ponte. Od mržnje do ljubavi samo su dva koraka. Prvo je Hagu, iznenada, isporučen general Zdravko Tolimir, prvi obaveštajac ratne vojske bosanskih Srba, a onda, još je više iznenađenja izazvalo hapšenje generala srpske policije Vlastimira Đorđevića. I to u Crnoj Gori koja, kao što je poznato, nikad nije pružala utočište beguncima pred zakonom – osim onima koji su uhvaćeni da se tamo kriju. Sada, pošto je pao još jedan haški begunac, srpski zvaničnici zadovoljno su precrtali i ovu fotografiju sa Karlinog postera. Zadovoljstvo je pojačano time što su u hvatanju Vlastimira Đorđevića srpske službe bezbednosti, kako ćemo videti, imale ključnu ulogu, a još se i ispostavilo da se sve ovo vreme odbegli general srpske policije nije skrivao u Srbiji. Pre toga, treba skrenuti pažnju na jednu zamku poturenu u izveštaju Del Ponteove Savetu bezbednosti. Kazala je, naime, da “veruje” da se i preostala četiri haška begunca, Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Stojan Župljanin i Goran Hadžić “nalaze u Srbiji ili su u dometu srpskih vlasti”. Zamku, naravno, predstavlja ovo “lociranje” Radovana Karadžića u Srbiji; njegovo produženo bekstvo bi, tako, u perspektivi moglo da posluži kao novi dokaz da Srbija ne sarađuje s Hagom, a time i novi argument pritiska na zemlju u bilo kom pogodnom momentu. I sve to bez obzira na očiglednu kontradikciju u izveštaju Del Ponteove u kome je ona, samo nekoliko rečenica posle tvrdnje da je Radovan Karadžić “u Srbiji ili u dometu srpskih vlasti”, rekla da “moja kancelarija nema nikakvu informaciju gde je sada Radovan Karadžić”. Do slične procene, da bi Radovan Karadžić uskoro mogao da postane novo sredstvo za ucenjivanje Srbije, verovatno su došli i u Kabinetu predsednika Republike, zbog čega je Boris Tadić i reagovao neuobičajenom žustrinom rekavši da “Srbija izričito odbija bilo kakvo opterećivanje procesa saradnje s Haškim tribunalom novim zahtevima.” Zatim je, da ne bude dileme, bio i sasvim direktan: “Poslednjih dana se govori o Radovanu Karadžiću kao novoj obavezi Srbije prema Tribunalu, ali ne postoji nijedan stvarni dokaz da je Karadžić ikada viđen na prostoru Srbije.” Nego, vratimo se generalu Vlastimiru-Rođi Đorđeviću, nasledniku Radovana Stojčića Badže na mestu načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, optuženog pred Tribunalom za zločine na Kosovu tokom 1999. godine. Generalu Đorđeviću se, osim toga, pred domaćim pravosudnim organima na dušu stavlja i sumnja da je lično naredio likvidaciju trojice braće Bitići, inače američkih državljana, 9. jula 1999. godine. Smenjen pa penzionisan posle formiranja vlade Zorana Đinđića, Vlastimir Đorđević napušta Srbiju u nepoznatom pravcu u proleće 2001. godine. Posle otkrića masovnih grobnica kosovskih Albanaca u Batajnici, Bajinoj Bašti i Petrovom Selu, i javno izrečenih tvrdnji da je upravo on bio delegiran za asanaciju terena. Iz Srbije je Vlastimir Đorđević – pretpostavljalo se a saznanja naših istražnih organa sada to i potvrđuju – otišao u Rusiju. Prvu noć u Moskvi, utvrđeno je, provodi u stanu jednog srpskog biznismena. Tokom naredne dve godine boravi što u Rusiji, uz pomoć i Marka Miloševića, što u Kirgiziji, gde je boravio pod okriljem izvesnog Feliksa Kulova, bivšeg čelnika njihove policije s kojim je Đorđević ostvario blizak kontakt još dok je bio moćni čovek srpske policije. Skrivanje Vlastimira Đorđevića u Rusiji dosad je postalo toliko opštepoznato da niko – od Karle del Ponte i haških istražitelja do srpskih političara i policajaca – nije ni pretpostavljao da je odbegli general već dugo tu, u našem neposrednom komšiluku. Kako NIN saznaje, dosadašnja istraga pokazala je da se negde tokom 2003. godine general Đorđević preko Bugarske vratio u Srbiju, a odatle prešao u Crnu Goru. Kratkotrajni boravak u Srbiji iskoristio je da – verovatno, preko starih veza u policiji – nabavi lažna dokumenta. Novica Karadžić, izbeglica iz Gnjilana. Brada, naočari, duža kosa, upotpunili su ovaj lažni identitet. U svakom slučaju, na osnovu izjave osobe koja je s njim bila na plaži u Petrovcu, sa sigurnošću se zna da je u junu 2004. godine Vlastimir Đorđević u Crnoj Gori. Tokom boravka u Budvi koristio je dva stana; jedan u vlasništvu njegovog kuma Dušana Tasića, hotelijera s Palića i sportskog menadžera pomalo kontroverzne reputacije, i drugi u budvanskom naselju Potkošljun u kome je i uhapšen. Da li su crnogorske vlasti imale indicije da im se haški begunac skriva pred nosom? Bilo kakva saznanja zvanična Crna Gora negira, i tome bi možda i moglo da se veruje da Crna Gora odavno nije postala “Marbelja 2”, utočište brojnih begunaca od zakona. Od Stanka Subotića Caneta do Bojane Bajrušević, generala Grujice Davidovića iz stečajne mafije... Pri tom niko od njih, pa ni general Vlastimir Đorđević, nije bio onoliko konspirativan kao, recimo, nedavno uhapšeni Zdravko Tolimir. Saznanja NIN-a govore da je prošlonedeljna poseta Crnoj Gori Sergeja Lebedeva, šefa ruske Federalne službe bezbednosti, sasvim slučajno koincidirala sa hvatanjem Vlastimira Đorđevića; Lebedev, navodi jedan od izvora NIN-a veoma dobro upućenih u tok akcije, nije doneo informaciju o Đorđeviću, a još manje ga je kao paket dopremio u Crnu Goru, kako se takođe nagađalo. Kako su neke beogradske novine već objavile, Đorđeviću je slobode po svoj prilici došla ljubavnica (intimna prijateljica), prethodno uhapšena po sasvim drugom osnovu, zbog učešća u mahinacijama oko uvoza automobila. Prošlog petka, dakle, srpska policija saznaje da se Vlastimir Đorđević skriva u Crnoj Gori. U akciju se zatim uključuje i BIA; u roku od 12 sati mozaik se sklapa i general je lociran. Informacija o tome prosleđuje se istovremeno na dve adrese – crnogorskim kolegama i Haškom tužilaštvu. Hag je obavešten da Crnogorcima, slučajno, Đorđević ne bi umakao, i sve se i sprovodi uz direktan nadzor ljudi iz kancelarije Karle del Ponte. Iako je lociranjem i prebacivanjem Vlastimira Đorđevića u Hag Srbija završila ovaj deo obaveze prema Tribunalu, očekuje se da će se istraga mreže njegovih pomagača i finansijera nastaviti. Već su identifikovani vlasnik jedne poznate srpske vinarije, trgovac vojnom opremom, trgovac nameštajem i dojučerašnji gensek jednog fudbalskog kluba...