Sramota zbog Tita (“Po mustri kneza Mihaila”, NIN br. 2945)

Zašto bi bilo čudno što 85 odsto građana (u južnobanatskom selu Starčevo) želi da se glavna ulica i dalje zove Titova? Da je u Beogradu održan referendum nikad ne bi došlo do “demokratske” promene imena ulice koja spaja Terazije i Slaviju. Ne zato što bi ih mrzilo da menjaju lične karte i ostala dokumenta, nego što znaju kakva je istorijska figura bio Josip Broz – vođa najjačeg pokreta otpora fašizmu u okupiranoj Evropi, prvi komunista koji se suprotstavio svemoćnom Staljinu, jedan od istorijskih vođa pokreta nesvrstanih i tvorac specifičnog jugoslovenskog socijalizma u kome se živelo daleko bolje nego u zemljama slične provinijencije (Bugarska, Rumunija...). Iako je bio na čelu relativno male zemlje, bio je jedan od prvih svetskih državnika, ono što nikad u istoriji nije bio nijedan Srbin ili Hrvat. Ako je to sve bila varka – onda su i svi svetski lideri koji su mu došli na (najveću ikada) sahranu bili prevareni. A velika većina ovih lidera nisu bili komunisti, a i oni koji su bili nisu pripadali baš istoj vrsti “komunizma” kao Tito. Nažalost, nova demokratska vlast se pokazala ideološki ostrašćenija od komunista koji su ipak ostavili u najstrožem centru i spomenik knezu Mihailu i istoimenu ulicu – da ne pominjem ulice rodonačelnika obeju srpskih dinastija, Karađorđa i Miloša (najlepša beogradska ulica), i sve njihove borce iz oba srpska ustanka protiv Turaka. Nasuprot tome, u Beogradu nije ostala praktično nijedna ulica s imenima partizanskih boraca iz II svetskog rata, što je ne samo sramotno nego i štetno za imidž Srbije i Srba koji su dali izuzetno veliki doprinos u borbi protiv fašizma. Na kraju, da pomenem i sam početak članka o tome kako je, navodno, Atelje 212 dobio ime. Prvi put čujem za tako nešto, dosad sam jedino znao za varijantu o broju stolica. No, zamislimo da je Mihiz (ako je on dao predlog), zaista imao na umu broj hotelske sobe u kojoj je rođen prestolonaslednik. Blizu je pameti da on to, zbog konspiracije i straha od svemoćne Udbe, ne bi mogao da poveri nikome, sem eventualno jednoj osobi (kad tri osobe znaju neku tajnu – ona to više nije). Na taj način bili bi – sem te dve osobe – prevareni svi ostali glumci i drugi osnivači ovog pozorišta koji su glasali za ime Atelje 212. A to bi bilo vrlo ružno, zar ne? Međutim, mnogo je verovatnije da je Mihiz (čuven po sličnim ‘burgijama’) mnogo kasnije smislio ovu pričicu koju su onda zdušno prihvatili monarhonostalgičari.