ISTORIJSKO SAVEZNIŠTVO: Srpski glas iz Moskve

Ruska, sada je već jasno, čvrsta odluka da ne dozvoli nametanje nezavisnosti Kosova probudila je u slavenosrpskim dušama stare duhove i podele. Iako su odnosi Srbije i Rusije posebno u vreme kraha oba socijalistička režima bili daleko od bratskih, srpska se javnost već posle prve pretnje vetom na nametanje rešenja statusa Kosova veoma ishitreno i oštro podelila po liniji iz devetnaestog veka na rusofile i rusofobe. Prvi, nošeni emotivnim nabojem koji na ovim prostorima tinja prema Rusima još od borbe za pravoslavlje, bezrezervno su poverovali da će ruka starijeg brata spasiti suverenitet Srbije kao što je, podnoseći katastrofalne žrtve kao zemlja u usponu ušla u Prvi svetski rat zbog Srbije. Drugi, ništa manje opravdano cinično tumače vesti iz Moskve s dozom naslađivanja u događajima koji po njima tek predstoje – još jedna ruska lekcija o izigranim interesima malih u diplomatskom nadigravanju velikih. Istorijski gledano, i stav o Srbiji kao ruskoj moneti za potkusurivanje bio bi u nekim situacijama opravdan, a najočiglednije i kroz istoriju najbolnije su austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine i nekorišćenje prava veta na odluku Saveta bezbednosti o sankcijama Srbiji. Tradicionalni “zapadnjaci” koji svako rusko mešanje u unutrašnju politiku Srbije hoće da vide kao medveđu uslugu, a rusofile u Srbiji kao ostrašćene pravoslavce koji u modernim međunarodnim odnosima daju primat etničkoj i religijskoj sličnosti, reći će da Rusija i ovog puta koristi ozbiljno srpsko pitanje kao sredstvo da povrati izgubljeni ugled u svetu i nacionalni ponos. Proruski orijentisana intelektualna elita će, prihvatajući tezu da nemamo drugog izbora do da se odlučimo između Zapada i Istoka, kazati da je posle Miloševićevog potcenjivanja i postpetooktobarskog ignorisanja Rusije, ova zemlja ponovo pokazala širinu svog bratskog srca u odnosu na Srbiju i da bi bilo više nego neodgovorno ne prihvatiti njenu ponudu. Pa, makar ona bila i nepristojna. Suština je da i jedni i drugi greše u stereotipima, a da u oba stereotipa ima i polovične istine. Kroz istoriju, politički odnosi Srbije i Rusije odvijali su se na dve ravni – tutorstvu Rusije nad Srbijom, kada je to obema odgovaralo ili udaljavanju koje je obavezno podrazumevalo približavanje srpske politike Zapadu. U sferi svojih interesa Rusija je doprinosila ustanovljavanju srpske državnosti, stvaranju moderne srpske države, i kao svojevrstan “mentor” svih istočnih zemalja često je favorizovala Srbe nad Bugarima. Međutim, za razliku od Bugarske i Rumunije kojima je carska Rusija stvorila državu u dogovoru sa evropskim silama, Srbija je podršku dobijala više na duhovnom planu koji je, možda, presudno pomogao očuvanju nacionalnog identiteta u vreme Osmanlija i Habzburga. Ali, državnost nije dobila inicijativom Rusije. Uvreženo mišljenje da Rusi samo na rečima, ali ne i delima, imaju hrabrosti da se suprotstave svojim evropskim i američkim partnerima, pretvorilo se u narodnu izreku “ne daj bože da nas Rusi brane”. Izvesno da, od svih slovenskih naroda, osećanje privrženosti i bliskosti prema Rusiji je najjače u Srba, ali je isto tako tačno da je, po prirodi svoga geografskog položaja, Srbija bila dovoljno daleko da nikada ne iskusi previše čvrsti zagrljaj velikog brata. Istorija kaže da su bila bar dva slučaja kada su ruski prijatelji Srbiju ostavili na cedilu u važnom trenutku. Posebno 1812. godine Bukureštu i 1878. godine u Berlinu. Ta dva primera dovoljna su da sve rusofile oslobode idealističkih uverenja da velike sile čine ustupke zbog sitnih saveznika, ali je makar u prvom slučaju Rusija imala opravdan razlog za izostanak svoje podrške – Napoleonova osvajanja. U drugom slučaju, pak, ruski interes da smanji srpsku teritoriju u korist Bugarske, koja joj je tada bila korisna strateška tačka na putu za Carigrad, bio je iznad bratske želje za očuvanjem suvereniteta Srbije koja je iznenada i olako prepuštena austrougarskoj sferi uticaja. Odnosi između dve zemlje nisu se promenili do 1903. i početka Prvog svetskog rata, kada car Nikolaj Drugi, u to vreme modernu Rusiju, uvlači u rat dok se u zemlji razbuktava boljševizam. Ali, čak i u vreme loših političkih odnosa razmena kulturnih sadržaja se podrazumevala. Od samih začetaka pravoslavlja dva naroda su težila identifikaciji do te mere da se životni putevi njihova dva najveća prosvetitelja – srpskog svetog Save i ruskog Sergija Rodenjskog – često tumače u pravoslavlju kao jedan. Kulturni uticaj Rusije na balkanske zemlje pod osmanlijskom vlašću bio je i jedini plašt pod kojim se razvijala kultura. Iako su Srbiju predali u ruke Austrougarskoj, Rusi su nastavili da otvaraju škole i obrazuju Srbe. Nekoliko puta kroz istoriju, ruski jezik, književnost i uopšte obrazovanje na ruskom bili su pitanje prestiža i osećaja za “moderno” vreme. Poslednji put, ipak, 70-ih godina devetnaestog veka s reformatorima poput Svetozara Markovića, koji su smatrali da novo pokolenje mora da se obrazuje iz ruskih knjiga. U vekovnoj kulturnoj razmeni, ovekovečenoj u delu Vuka Karadžića koji je po dekretu Nikolaja Prvog dobio nacionalnu penziju Rusije, zapravo se stvorila rusofilija kao srpski fenomen uslovljen slovenofilskom strujom u samoj Rusiji. Najveći rusofili su bili ljudi poput Teodora Pavlovića, osnivača Novina serbskih, koji je ruske tekstove u svojim novinama puštao u integralnoj verziji, smatrajući ruski i srpski jednim jezikom. Ali, čak i Pavlović, kao nepopravljivi rusofil, oštro je kritikovao spoljnu politiku zemlje koju je obožavao kad god je smatrao da se ona kreće suprotno interesima Srbije. Važna epizoda je dolazak belih Rusa kada je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, svakako i iz osećanja privrženosti rođačkoj ruskoj dinastiji, tada već upokojenoj, primio 30 hiljada izbeglica. Izuzetak je Informbiro, kada se Jugoslavija opredelila da ne prati politiku sovjetskog istočnog bloka, i u očima SSSR-a svrstana u zapadni blok, a da je zapravo ostala da balansira između hladnoratovskih opcija izvlačeći iz međunarodne situacije korist za sebe. Poslednja istraživanja etničkih distanci pokazuju da su Rusi ovdašnjem pučanstvu narod mio skoro koliko su dragi i sami sebi. Osim što je distanca u odnosu na Ruse niža nego u odnosu na Crnogorce, Rusi su jedini narod kome bi Srbi poverili sve, od porodice do vlasti. Ista istraživanja, takođe, pokazuju da je faktor etničke i religijske bliskosti najznačajniji za formiranje stava prema drugima, ali samo pre deset godina su na toj skali Rusi bili daleko ispod Amerikanaca, na primer. To potvrđuje tezu da se tradicionalni osećaj bliskosti sa Rusima u Srbiji veoma lako gasi i rasplamsava. U Ruskoj Federaciji danas podela na slavenofile i zapadnjake je prevaziđena. Vladimir Putin izabrao je da zapreti vetom i ne pristane na rešenje nezavisnog Kosova, koje će se smatrati izuzetkom u međunarodnom pravu. Iako bi, ukoliko suverenitet Srbije ostane netaknut, tom logikom moglo da znači da ni Abhazija, ni Južna Osetija, ni Pridnjestrovlje, ni drugi potencijalno sporni krajevi poput onog u Ukrajini ne bi mogli da se pridruže Rusiji. Na forsirane pretnje jednostranom nezavisnošću koje su stigle iz kabineta američkog predsednika, ruski je odgovorio vetom. Ali kada su se strasti stišale ni jedna ni druga pretnja pre deluju kao diplomatsko nadglasavanje, nego kao mogući ishod. Pitanje Kosova Rusiji sasvim izvesno nije interesantno samo kao srpsko pitanje. Posebno ne, ako se zna da ga je zvanična Moskva ignorisala donedavno, baš kao i srpskog premijera Koštunicu na tamošnjem sajmu srpske privrede. Ipak, jedna oštra vest iz Moskve bila je dovoljna da Srbija u očima Zapada ponovo postane ruska karaula koju u Briselu čak i ne pominju dok se svađaju zbog stanovišta o statusu južne pokrajine. Na poslednjem zasedanju u Luksemburgu predstavnici Evropske unije se u dugoj raspravi, naime, nisu služili imenicom Srbija, nego Rusija i Kosovo. “Sasvim je legitiman politički stav da je Srbija ruska karaula,” kaže Čedomir Antić, istoričar. “Ali navodnim novim savezništvom jedna ojačava svoju politiku prema Evropskoj uniji, a druga pokušava da ojača svoj položaj u Rusiji, koji je izgubila pre deceniju.” No, mnogo važnija pitanja od porekla i suštine rusofilije unutar srpskog društva su da li je Srbija u stanju da u širem kontekstu sagleda međunarodne tokove i odnose najvećih igrača? Da li je u stanju da se pozicionira tako da u tim odnosima ostvari svoje interese? I da li će uspeti da prevaziđe u Srbiji preovlađujuće mišljenje da je pitanje ruske podrške zapravo izbor koji se ponovo stavlja pred Srbiju da se okrene Rusiji protiv američkog vojnih pretenzija u ovom delu Evrope ili integracijama u Evropsku uniju i ulasku u NATO? Na ta pitanja ovdašnje javno mnjenje, a ni politička elita ne mogu dobiti odgovor sve dok se zapravo ne oslobode zastarele, ali duboke podele u Srbiji na rusofile i rusofobe, smatra Antić. “Dobro je da ojača saradnja sa Rusijom, jer Srbija neće moći da se udruži sa Evropskom unijom kad bude želela. Svakako Srbija mora da izbegne tako definisanje odnosa “ili EU ili Rusija”, a to su naši vladari u srednjem veku znali veoma spretno da izbegnu tako da nisu morali da biraju između papstva i Carigrada. Najvažnije je da prihvatimo da EU nije cilj nego sredstvo i činjenicu da svi to danas vide tako. Hladnoratovske podele su prošle, a odluke EU zavise samo od onih koji su je osnovali. Kroz istoriju je Rusija mnogo učinila za Srbiju, ali Srbija mora da traži svoje interese. Jer, istorija nas, takođe, uči da postoje dve politike Rusije: zvanična i slovenska, a to nas upozorava da postoji razlika između htenja i mogućnosti. Uz to, Rusija se vratila na granice pre Petra Velikog, ona je ipak regionalna, a ne svetska sila i ne treba očekivati da će pre propasti nego odustati od svojih zahteva. Naše greške su što smo prekidali privredne odnose sa Rusijom, a dobro je ako smo ih ponovo pokrenuli makar i iz pogrešnih razloga,” kaže Antić. Tek poslednjih dana ubrzano se radi na privrednoj saradnji s Rusijom, od poseta Moskvi do formiranja grupe za saradnju u kojoj su svi članovi ministri srpske vlade. Pre toga, ni Putin nije propustio priliku da podseti predsednika Borisa Tadića da je privredna saradnja s Rusijom nikakva. U istom razgovoru, vođenom pre no što se opredelio da se jasno izjasni o Kosovu, navodno je pokazao kako mu nije promaklo ni to da su promenjena imena beogradskih ulica koje su se nekada zvale po sovjetskim generalima koji su oslobađali Beograd 1944. godine. Do danas od 2000. godine u Srbiju je iz Rusije stiglo skromnih 40 miliona dolara, ne računajući kapital koji je došao kroz privatizaciju. A ni kroz privatizaciju nije stiglo mnogo, jer su na veoma dugačkoj listi nadmetanja u kojoj su učestvovale, ruske kompanije pobedile samo tri puta. Vladimir Putin je nekoliko puta upozoravao na diskriminatorski odnos Srbije prema ruskom kapitalu. Rusofili neće priznati da je zapravo reč o Iranu, energiji i ruskom oglašavanju svog velikog povratka među one koji se pitaju. Moguće je da Rusija ovom pretnjom samo pojačava svoj uticaj u evropskim zemljama na koje se nameračila, a moguće je i da je sve nadigravanje u rešavanju za Rusiju i SAD mnogo važnijih pitanja, kako veruje Dušan Lazić, član Foruma za međunarodne odnose i dugogodišnji ambasador. “Koncept o sferama interesa odavno već pripada prošlosti. Ali, stav Rusije i SAD u vezi sa statusom Kosova u velikoj će meri zavisiti od rešavanja spornih pitanja između dve sile: sporazuma o kompleksu konvencionalnog naoružanja, postavljanja američkog raketnog štita u Evropi, pitanja regionalnih konflikata, iranskog nuklearnog programa, energetske bezbednosti...”, veruje Lazić. Većina analitičara će se složiti da, ako ništa, ruska pretnja vetom, dobra je zbog produžavanja roka za određivanje konačnog statusa Kosova i Metohije, ali će se većina, takođe, složiti da iza pretnje vetom stoji poruka Vladimira Putina koja se između redova pre odnosi na neke druge neuralgične tačke nego na samu Srbiju. Između važnog joj prava na samoopredeljenje i principa suvereniteta, pretpostavlja se da Rusija neće morati da se opredeljuje, bar ne na primeru Kosova. Jer je, navodno, očigledno da će u narednih šest meseci (koliko je i Karla del Ponte zatražila da bi saradnja s Hagom bila uspešno završena rasterećena pitanjem Kosova) biti dovoljno vremena da se nesložna Evropa dogovori u vezi sa stavom koji će zauzeti u odnosu na Kosovo, a da Rusiju na neki način uključi proces tako da obezbedi njeno uzdržavanje od veta. Istina je da Rusija više nije zavisna od zajmova i da je zemlja sa najvećim privrednim potencijalom (uz Kinu i Indiju), i da joj ne treba velika hrabrost ako želi da uloži veto u SB UN. Prvi put kada je Srbija u pitanju. Prethodno je, devedesetih godina, uložila veto u vezi sa situacijom u BiH. Čak i ako se Rusiji pripišu najsebičniji motivi, a to je da pitanje Kosova koristi samo da bi demonstrirala svoj povratak na svetsku scenu, ostaje činjenica da svakako postoji razlog zbog kojeg je odabrala da to bude upravo na slučaju Kosova. To Rusija ne bi učinila ako ne smatra da ima dovoljno principijelnu poziciju i dovoljno argumenata na svojoj strani. A to su isti oni principi na kojima insistira i sama Srbija. S tim da se na sve naše principe i pozivanja na razum i pravdu niko ne osvrće. Ali, drukčije je kada to govori Rusija.