Rusi o Srbiji: Pogled iz Plavog kruga

Ilustrujući odnos prema Srbiji, Rusi često ističu da je Rusija zbog Srbije ušla u Prvi svetski rat, koji se završio raspadom imperije. I mada istoričari smatraju da bi do tog rata i raspada došlo i bez direktnog učešća Gavrila Principa, činjenica je da je povod za ulazak u rat zaista bila potreba da se odbrani Srbija. Zanimljivo je da, pominjući taj podatak, obični ljudi ne smatraju da je postupak bio pogrešan – naprotiv, oni žale što se tako nije ponašao i Jeljcin tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Naravno, kao što u istoriji obično biva, naći će se i gomila dokaza da Rusija nije pomogla Srbiji “kad je bilo najpotrebnije”, a o nedostižnom “plavom krugu” pisao je svojevremeno i Miloš Crnjanski ...Ipak, u najnovijoj istoriji najdiskutabilnija tema je pomoć, odnosno izostanak ruske pomoći tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Boris Jeljcin, tadašnji ruski predsednik, imao je običaj da pred TV kamerama izjavi da neće dozvoliti da “vređaju srpsku braću”, ali u suštini nije mogao ništa da uradi. Štaviše, mnogi ruski stručnjaci za Balkan i Srbiju smatraju da je šaljući Černomirdina kao pregovarača, zapravo pomagao Zapadu. Ali, to je zvanična politika sa kojom se ruski narod nikad nije složio. Naprotiv, za sve vreme bombardovanja, ispred američke ambasade okupljali su se demonstranti (što inače nije ruski običaj), protestovali, nosili srpske zastave, a svi koji su bili u prilici pomagali su onako kako su mogli. General-pukovnik Leonid Ivašov, bivši načelnik Uprave za međunarodne odnose ruskog Generalštaba, podseća: - Neke uspehe, u okviru toga i rušenje NATO aviona, kao i neka druga pitanja kao što je priprema za kopnenu operaciju, jugoslovenska vojska sama nije mogla u punoj meri da realizuje. Bez podrške ruskih stručnjaka i još koječega ruskog, to ne bi uspelo. Sa jačanjem Rusije, menjala se i situacija – ministar inostranih poslova Sergej Lavrov naglašava: “Bez našeg aktivnog učešća u međunarodnim stabilizacionim naporima u okviru Saveta bezbednosti OUN, OEBS, Kontakt grupe i u drugim institucijama, mnoga životno važna pitanja bila bi odavno rešena, i to ne u korist Srbije. Druga je stvar što su se same postjugoslovenske države strateški orijentisale na stupanje u Evropsku uniju i NATO. U skladu s tim, uticaj tih faktora na njihovu spoljnu i unutrašnju politiku se pojačava.” Uporedo sa diplomatskim akcijama, ruske državne institucije, crkva i brojni fondovi i dobrotvorne organizacije pomagali su izbeglicama sa Kosova i podržavala one koji su tamo ostali. Slali su hranu, gradili montažne objekte za izbeglice, dostavljali generatore, neophodne predmete... deca sa Kosova letovala su u Rusiji... Nezavisno od zvanične politike, ruski narod je uvek duboko saučestvovao u tragediji Srba na Kosovu. Ta srdačnost se može videti na svakom koraku – neretko u muzejima Srbima neće da naplate karte po ceni za strance, događa se da taksista uopšte neće da uzme novac za vožnju. Komentari “ako vas je Jeljcin izdao, mi nećemo” i danas se često mogu čuti, a gotovo da nema Rusa koji vam, kad sazna odakle ste, neće pomenuti kako je sav ruski narod s tugom posmatrao scene bombardovanja Jugoslavije. Za razliku od Jeljcinovog perioda kad je jedan broj TV novinara ali i nekih novina o Srbiji govorio iz zapadnog rakursa, demonizirajući ne samo Miloševića nego i sav srpski narod, u vreme Putina se situacija drastično izmenila. Vrlo često se na ruskim televizijama prikazuju emisije o Srbiji, koje sasvim objektivno i veoma stručno objašnjavaju situaciju. Nije na odmet reći da na svim državnim televizijama radi bar po jedan novinar koji je nekad radio u Beogradu kao dopisnik nekih novina ili agencije i odlično govori srpski. Svoj odnos prema Srbiji partija “Rodina” izrazila je kroz predlog Državnoj dumi da se za izbeglice sa Kosova obezbedi mesto u Rusiji. Kulturna saradnja sa Rusijom daleko zaostaje za, u poslednje vreme sve boljom, saradnjom na političkom planu. Prezentacija naše kulture zavisi isključivo od entuzijazma ili interesa pojedinaca. U Moskvi se s vremena na vreme može videti neka naša izložba, pozorišna predstava, koncert, film... To često stvara potpuno pogrešnu sliku o našoj kulturi jer se favorizuju neke, za kulturu sasvim beznačajne ličnosti (u zavisnosti od interesa organizatora), a potpuno zapostavljaju oni koji mogu i treba da prezentuju zemlju. Srbiju u Rusiji predstavljaju Kusturica, Pavić, Goran Petrović, i da nije njih, mogli bismo reći da se danas u Rusiji o našoj savremenoj književnosti, umetnosti, filmu, muzici – ne zna gotovo ništa. Srbija, za razliku od, recimo, Crne Gore ili Republike Srpske, nema u Rusiji kulturni centar, pa oni koji su zainteresovani, a kojih je zaista mnogo, nemaju gde da se informišu ni o književnosti, ni o slikarstvu, ni o filmu. O ruskoj zainteresovanosti za našu kulturu govori i niz udruženja i društava, koja se bave našom kulturom. Jedno od njih nalazi se u dalekom Krasnojarsku i može se zaista ponositi činjenicom da je za poslednjih nekoliko godina prevelo i objavilo na ruskom jeziku poeziju Desanke Maksimović i još niza naših pesnika. U Moskvi su objavljene dve značajne antologije srpske poezije, na inicijativu i uz pomoć ruske države – naša se u tom pogledu nije naročito proslavila. U okviru Ruske akademije nauka radi već broj stručnjaka za Srbiju nego što ih se bavi Amerikom! Rusi su često spremni da srpskim izdavačima pod veoma povoljnim uslovima ustupe autorska prava za objavljivanje knjiga, a televizijama za prikazivanje filmova i TV serija. Nedavno je jedna od najtiražnijih ruskih spisateljica ljudmila Ulicka u ugovoru sa izdavačem za objavljivanje njenog romana, u rubrici honorar upisala – nulu.