Rusija, majka i tiranka

Tokom proleća 2007. godine spoljnopolitičke horizonte srpske politike obeležila je, pored ostalog, i svojevrsna društvena histerija oko mogućeg ruskog veta u SB UN, vezanog za odlučivanje o budućem statusu Kosova. Javnost se ponovo, po ko zna koji put, prilično jasno polarizovala. Na jednoj strani bile su apologete Rusije i ruskog predsednika Putina (za samo dva meseca objavljene su dve visokotiražne biografije V.V. Putina), koje po tradiciji u Rusiji vide “zaštitnicu”. njih je slikovito predstavio Tomislav Nikolić, kratkoveki predsednik Skupštine Srbije, svojom neumesnom i nespretnom izjavom o “ruskoj guberniji”. Na drugoj strani imaginarnog fronta, našli su se oni koji na Rusiju gledaju sa “tradicionalnim” podozrenjem, a Putinovu ulogu u ruskoj i svetskoj politici ocenjuju pod, teško je oteti se utisku, snažnim uticajem zapadnih stereotipa, sa jedva prikrivenom zluradom kritičnošću i sklonošću ka nadmenom deljenju lekcija o demokratiji i ljudskim pravima. njihovu poziciju, možda najplastičnije odslikava teza – među brojnim negativnim, takođe nimalo umesnim, a neretko i nipodaštavajućim izjavama o Rusiji i ruskom predsedniku – jednog ovdašnjeg intelektualca i političara, koji Rusiju definiše kao “Putinovu kleptokratsku džamahiriju”. I tako su u prvi plan, ponovo, isplivali nekulturno dodvoravanje i nekulturno nipodaštavanje i omalovažavanje Rusije, a u javnosti najglasniji ponovo postali zagovornici primitivnog, neumesnog rusofilstva i primitivne, arogantne rusofobije, potiskujući racionalno sagledavanje međusobnih odnosa. Između ta dva pola – u rasponu od ekstremnog rusofilstva, do ekstremne rusofobije – u savremenoj srpskoj javnosti variraju preovlađujuće predstave o Rusiji i Rusima. Naravno, to ne treba posebno ni dokazivati, percepcije Rusije, predsednika Putina ili Rusa u srpskoj javnosti, bile one pozitivne ili negativne, malo toga ili gotovo ništa ne govore o samoj Rusiji. One, sa jedne strane, govore o nama i našem poimanju sveta oko sebe, a sa druge, u njima su sažeta iskustva srpsko-ruskih odnosa, tokom poslednjih decenija i vekova, koja prate stereotipne predstava o “drugom”, u ovom slučaju Rusima i Rusiji. Složeni trovekovni odnosi Rusije i Srbije, u kojima je bilo i saradnje i pokroviteljstva, ali i sučeljavanja i nesklada, teško se mogu objasniti i još teže razumeti ako se o njima razmišlja u pojednostavljenim crno-belim stereotipnim kategorijama o “matuški”, “dobroj zaštitnici”, odnosno “zloj, despotizmu i tiraniji sklonoj” Rusiji. Ipak, jedno je sigurno, kad god su se, u protekla tri veka, donosile odluke o sudbini Srbije i srpskog naroda, Rusija se uvek, na ovaj ili onaj način, trudila da učestvuje u tom odlučivanju, po pravilu štiteći svoje vitalne interese (kako u vreme Petra Velikog, kada su mu se Srbi obratili za zaštitu od Turaka sa jedne i unijaćenja sa druge strane, tako i danas, kada je na dnevnom redu međunarodne zajednice rešavanje pitanja konačnog statusa Kosova). Ukoliko se posmatraju generalni trendovi razvoja uzajamnih srpsko-ruskih odnosa tokom tri veka, jasno se uočavaju periodi bliske saradnje, pokroviteljstva, zaštite, ali i sukoba, sučeljavanja, nesporazuma, takođe se ističe nekoliko ključnih tačaka i događaja. Intenzivni srpsko-ruski odnosi u modernom dobu počeli su se razvijati još od kraja 17. veka (mada je pojedinačnih kontakata bilo i ranije, još od srednjeg veka), kada su se srpski narodni prvaci, predvođeni patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem, obratili ruskom caru Petru I Velikom za pomoć radi oslobođenja od turske vlasti i kada je Rusija Petra Velikog odlučila da povede aktivniju politiku na Balkanu (što je, uz ostale reforme i promene epohe Petra I, označilo početak njene odlučnije borbe za svoje mesto među vodećim evropskim državama). Tokom 18. veka, međusobne odnose karakterisala je činjenica da su se Srbi obraćali Rusiji najčešće sa molbom ili da vojno, politički, prosvetno, kulturno, duhovno i finansijski pomogne njihovu borbu za oslobođenje od Turaka. Odnosno – kako je srpski narod, nakon Bečkog rata i seobe pod patrijarhom Arsenijem III, živeo podeljen u dve države, Austriji i Turskoj – da ih zaštiti od katoličkog pritiska i pokušaja unijaćenja na teritorijama pod habzburškom i mletačkom vlašću. Bilo je to vreme i masovnih seoba Srba iz Habzburške imperije u Rusiju, 1724. i 1747. godine, potaknuto svakako i osećanjem političke, kulturne i duhovne bliskosti. Tokom tog veka Rusija je uspela, boreći se sa Habzburzima za politički uticaj na ovom prostoru, da se nametne kao pokrovitelj pravoslavnih balkanskih naroda, te je 1774. godine, prilikom zaključivanja mira u Kučuk-Kajnardžiju, za sebe izborila ulogu pokrovitelja pravoslavnih naroda na Balkanu. Odmah na početku “dugog” 19. veka Srbi su, još tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), jasno pokazali da očekuju suštinsku podršku od Rusije. Bilo da je reč o ustaničkoj deputaciju, predvođenoj protom Matejom Nenadovićem, koja je još krajem 1804, poslata u Peterburg, da od Rusije zvanično zatraži pomoć, ili o političkim projektima mitropolita Stefana Stratimirovića, i Jovana Jovanovića, episkopa bačkog, koji su se obraćali ruskom caru Aleksandru I, nudeći mu da Rusija uspostavi neku vrstu protektorata nad Srbijom. No, tokom ustanka došlo je i do prvih nesporazuma između Karađorđa i ruskog predstavnika Rodofinikina. Ulogu zaštitnice, garanta i pokrovitelja Srba u Turskoj (koju je preuzela prilikom potpisivanja Bukureškog mira sa Turskom, 1812), Rusija je imala tokom većeg dela 19. veka, iako to nije uvek i u potpunosti zadovoljavalo srpske nade i očekivanja. Period ruskog pokroviteljstva potrajao je do velikog političkog preokreta u uzajamnim odnosima 1878. godine, kada je, nakon Sanstefanskog mira, a kasnije i Berlinskog kongresa (na kome je Srbija stekla nezavisnost), došlo do prvog radikalnog razlaza srpske i ruske politike. Tada je Rusija političke ambicije na Balkanu usmerila ka Bugarskoj, dok je Srbiju voljno prepustila austrijskoj sferi uticaja. To zahlađenje u odnosima, i svakako srpsko razočarenje ruskom politikom, prevladano je tek povratkom na presto dinastije Karađorđević 1903. godine (koja je bila u bliskim odnosima sa ruskim carskim domom), i učvršćivanje na vlasti radikala Nikole Pašića. Tokom 20. veka u nekoliko navrata dolazilo je do radikalnih preokreta u rusko-srpskim odnosima. Najpre je, nakon povratka Srbije politici oslonca na Rusiju, u vreme izbijanja Prvog svetskog rata, 1914, Rusija Nikolaja II dala bezrezervnu podršku Srbiji, izloženoj austrougarskom ultimatumu i pritiscima. No, uskoro je usledio dramatičan zaokret – rušenje dinastije Romanov (dotadašnjeg pokrovitelja Srbije). A potom i nestanak, kroz revolucionarne preobražaje i Građanski rat, 1917-1920, i same Ruske imperije. Ideološke isključivosti i radikalizam uticali su na odluku kralja Aleksandra (inače ruskog đaka) i Nikole Pašića, da sa novom, komunističkom tvorevinom, SSSR, prekinu bilo kakav politički kontakt. Intenziviranje odnosa, ali u potpuno drugačijem međunarodnom kontekstu, Drugog svetskog rata, trijumfa SSSR, širenja sovjetske imperije na istočnu Evropu i pobede komunista u građanskom ratu u Jugoslaviji, usledilo je od 1944. godine. To je predstavljalo novi snažan i dubok zaokret u međusobnim odnosima, koji su građeni u okvirima komunističke ideologije i posmatrani i ocenjivani iz te vizure. No, ubrzo, već 1948. godine, došlo je do sukoba Broza i Staljina i novog radikalnog preloma u odnosima. Od najbližih saveznika, Jugoslavija i SSSR su postali ogorčeni protivnici u okviru komunističkog sveta. Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko iskustvo “pada komunizma”, 1985-1991, kada su se raspale obe federacije, sovjetska i jugoslovenska. Jeljcinova Rusija, iako poražena u hladnom ratu, nastavila je po inerciji da se ponaša kao velika sila (tražeći svoje mesto u posthladnoratovskom svetu), a Miloševićeva Srbija je tokom “ratova za jugoslovensko nasleđe”, veoma često upirala svoje poglede ka “matuški Rusiji”, očekujući pomoć – ili preciznije, očekujući da će se sučeljavanje Rusije i Zapada obnoviti i da će SRJ ponovo zauzeti svoje “udobno” mesto između dva suprotstavljena bloka. Tih godina Rusija se trudila da učestvuje u odlučivanju o ratnim pitanjima u bivšoj Jugoslaviji, ali njen angažman i moć nisu zadovoljavali nerealne ambicije srpskog političkog rukovodstva i stalno su izazivali nova razočarenja (pogotovo tokom i posle NATO bombardovanja Srbije 1999. godine). Političke promene u Srbiji, 5. oktobra 2000. godine, donele su nove promene u međusobnim odnosima. U velikoj meri i zbog Miloševićevih nerealnih očekivanja od Rusije, a delom i zbog ruske odluke da se “povuče” sa Balkana, odnosi prvih godina 21. veka su naglo zahladneli (toliko da predsednik SRJ Koštunica čak nije dočekao novog ruskog predsednika Putina, prilikom njegove prve posete Srbiji nakon oktobarskih promena 2000. godine, na aerodromu, već u zgradi SIV-a). Tokom ta tri veka, generalna percepcija Rusije na ovim prostorima uveliko je zavisila od međusobnih političkih odnosa. Tokom 18. veka dominirala je predstava o “velikom pravoslavnom caru”, kao zaštitniku Srba, a srpski putnici su Rusiju, usled velikog broja Srba koji su se tamo preselili, doživljavali kao svoju “treću domovinu”. Devetnaesti vek je doneo predstavu o Rusiji kao predvodniku probuđenog slovenstva. Ali je politički preokret 1878. godine doneo prve začetke rusofobije u srpskom društvu. Naredni, 20. vek, visoko ideologizovan zbog pobede komunista u Rusiji – doneo je dve krajnosti, ideološki bliski srpski komunisti videli su u Rusiji predvodnika obespravljenih i poniženih, a njeni protivnici krvavu komunističku despotiju. Prelom koji je nastao 1948. godine ponovo je doneo jednu važnu novinu u percepciji Rusije (SSSR). Od tog doba, domaći komunisti su vodili – nikada do kraja dovedenu – borbu protiv sovjetskih, oko toga ko je pravoverni naslednik i tumač Marksa i Lenjina. Ta “borba”, koju je slikovito opisao M. S. Gorbačov, nakon susreta sa Miloševićem, kroz konstataciju “on me je dva sata ubeđivao kako treba da vodim Rusiju” – prerasla je u jedan, neracionalan i arogantan manir, da su ovdašnji političari i intelektualci “navikli” da “vode” rusku politiku, a na da se usklađuju sa njom. Otuda je, tokom 1990-ih, tako često Milošević nalazio podršku u krugu ruskih političkih marginalaca, i otuda su usledila brojna, duboka razočarenja ruskom politikom tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i tokom NATO bombardovanja. No, novi talas srpskih unutrašnjih problema, vezanih za određivanje konačnog statusa Kosova, koji se nametnuo kao jedan od ključnih tokom 2006/2007. godine, ponovo je aktuelizovao srpsko-ruske odnose. I ovoga puta u formi, kao i u većini slučajeva tokom prethodna tri veka, očekivane pomoći Srbiji od strane Rusije, da reši svoje unutrašnje probleme. “Kosovsko pitanje” je, sa svoje strane, uz niz drugih diplomatskih aktivnosti, omogućilo ekonomski osnaženoj Rusiji da se na “velika vrata” vrati na scenu “velikih sila”. No, to ni izdaleka ne znači da je pred nama period novog hladnog rata. Pitanje je jedino da li su srpske nade i očekivanja da će “rusko odlučno NE” rešiti pitanje Kosova, zapravo u velikom neskladu sa realnim moćima, planovima, pa i interesima savremene Rusije. Ako jesu, kao i mnogo puta kroz istoriju, tada nas čeka novo “razočarenje” u Rusiju i period ponovnog zahlađenja odnosa.