REČNIK SRPSKIH KLETVI: Reči koje ubijaju

Smatra se da kletva “Dabogda imao pa nemao” potiče iz jevrejskog naroda i da se za nju vezuje uverenje o sticanju bogatstva koje se marljivo čuva i uvećava, a čiji nestanak se doživljava kao teška pošast. Ista se međutim odomaćila i u drugim narodima. Kletva koja počinje sa rečju “dabogda” jedna je od najčešćih kletvi kod nas. Ta reč ima funkciju pojačavanja kletve i, veruje se, izazivanja boga da svojom silom nekome donese bedu, bolest, smrt... U istraživanju mr Vanje Barišić Joković, koje je autorka predstavila u nedavno izdatoj Antologiji kletvi “Reči koje ubijaju” (Artprint, Novi Sad, 2007.), “dabogda...” je svaka četvrta među više od 3.000 sakupljenih kletvenih rečenica. Sve one su u Antologiji sortirane azbučnim redom, a uz svaku su navedena imena autentičnih kazivača kletvi. Istraživanje je sprovedeno u vojvođanskom mestu Vrbas i okolnim selima, i to među kazivačima kletvi koji su u 90 odsto slučajeva bili srpske i crnogorske nacionalnosti. Iako realno čine četvrtinu stanovništva u Vrbasu, najzastupljeniji su bili kazivači crnogorske nacionalnosti (57 odsto). Srbi-kazivači su u istraživanju zastupljeni sa 35 odsto, dok su preostali govornici pripadnici mađarske, romske i rusinske zajednice. “Jedna od teza na početku istraživanja bila je da svi kunu. I to je ovo istraživanje i definitivno pokazalo”, kaže Vanja Barišić Joković za NIN. To što među kazivačima dominiraju Crnogorci, dodaje, ne znači njihovu posebnu ulogu, nego su oni otvoreniji za razgovor. A trebalo je imati i dobru preporuku da bi se do kazivača došlo, jer ljudi nerado izgovaraju kletve, plaše ih se, kao što se plaše i dejstva koje, kako veruju, kletve mogu izazvati kod onog ko ih sluša. Zbog toga su tražili da istraživač kod sebe ima Bibliju, krunicu u rukama ili su kletve govorili u trećem licu, izbegavajući direktno obraćanje. Neretko se posle izgovorene kletve na nju uzvraćalo drugom kletvom i izgovaralo: Tebi ne udilo! i Pi, pi, pi! Osim toga, za ulazak u romsku ili rusinsku zajednicu bio je potreban vodič koji je ljude pokušavao da navede na razgovor a kletve zatim prevodio. “Sve to govori da ljudi duboko veruju u dejstvo kletve, o kojem, međutim, nerado govore. U početku su odmahivali: ’Ma ne, mi ako kunemo, kunemo živinu’. Kasnije se kroz razgovor pokazalo, ako je preporuka za kazivače bila dobra da su kletve zapravo iste. Što se tiče kletve, dakle, svi smo jednaki. Jednake su nam vrednosti na jednakom prostoru i to je naprosto činjenica”, kaže autorka. Po pravilu, kune se uvek ono što je najmilije. U kletvi je jasno šta je dobro, a šta loše. njome se izaziva bolest, smrt, sramota, beda, a udara se na potomstvo i na ognjište, na dom i kuću, na bogatstvo, zdravlje i čast. Varijacije, naravno, postoje u okviru vrednosti koje neki narod ima. Najpoznatija kletva u Srba svakako je „Kneževa kletva” u kojoj se car Lazar uoči Kosovskog boja obraća Srbima, pozivajući ih na sabornost u odbrani srpske zemlje: “Ko je Srbin i srpskog roda; i od srpske krvi i kolena; a ne došžo na boj na Kosovo; ne imao od srca poroda; ni muškoga ni devojačkoga! Od ruke mu ništa ne rodilo; ni u polju bjelica pšenica; ni u brdu vinova lozica! Rđom kapo dok mu je kolena!” “Kneževa kletva” i kosovski motiv aktuelni su na svoj način i danas. Tako se na pojedinim domaćim internet sajtovima može pronaći “Koštuničina kletva” koju su “blogeri” plasirali na temu prošlogodišnjeg ustavnog referenduma. S obzirom na to da je na referendum trebalo izvesti više od polovine punoletnih Srba – birača koji bi potvrdili novi ustav, a time i stav da je KiM neotuđivi deo Srbije, blogeri su premijerove pozive narodu da izađe na glasanje razmotrili u okviru modifikovane Lazareve kletve koja glasi: “Ko na referendum ne izašo; od ruke mu ništa ne rodilo; ni u polju bjelica pšenica...” Kod Hrvata, najpoznatija je kletva kralja Zvonimira. Prema jednoj verziji, narod je ubio kralja Zvonimira, protiveći se njegovom pozivu da zajedno sa drugim hrišćanima krenu u oslobođenje svete zemlje. Na samrti, vladar ih je navodno prokleo da više nikad nemaju kralja svoje krvi. Smatra se da što je kletva duža, to je jača, a da se njeno dejstvo pojačava autoritetom onoga ko je izgovara. Autorka Antologije “Reči koje ubijaju” navodi verovanje po kome u korpus veoma teških kletvi spadaju sveštenička, kumovska (Kumila te gora i voda, kume) i roditeljska kletva (Ogubala te moja sisa/mlijeko). Otuda verovanje da se kum ne sme uvrediti i da se kumstvo ne sme odbiti: “Kum miri porodice, jer on ima ulogu predstavnika naših predaka i ima veliki prostor u verovanju srpskog i drugih naroda.” Zabeleženi su slučajevi i da su sveštenici učestvovali u nekim velikim seoskim raspravama zbog krađe zvona ili zauzimanja izvora, pa se onda baca kolektivna kletva: “Živ je običaj i dan danas u Kucuri da se kletva izgovara sa molitvenikom i obrnutim svećama upravo u crkvi.” Ipak, postoji uverenje da je očeva kletva najteža. Ako otac kaže kletvu detetu, veruje se da se ona neizostavno izvršava: “Jer majka ima zaštitu, recimo prsten. Pa ako ona okrene tri puta prsten, kletva neće imati dejstvo”. Jedan od primera koji je porušio predrasude da kletve govore samo stariji ljudi, predstavlja fenomen Danice Ilić iz Zmajeva, žene sa tada oko četrdesetak godina. Danica, rodom iz okoline Podgorice, pokazala se kao najplodniji kazivač tradicionalnih kletvi, kojih je izgovorila preko 1.000, i to sa mitskim motivima zmije, kamena (Dabogda se međio crnijem mramorom, Dabogda ti se crne guje, mesto djece, u kolijevci legle)... “Naprosto nisam uspevala da zapišem kojom je to brzinom govorila. Ona kaže ‘crni mramor’ i onda ide niz od 40-50 kletvi na tu temu. Zatim kaže ‘crni đavo’, pa ih opet niže. Kada sam je pitala odakle Danice toliko kletvi, ispričala je da je iz izuzetno siromašne porodice, gde je bilo 13 dece, njenih braća i sestara, i braće i sestara od ujaka. Živeli su u krajnjem siromaštvu. Kaže da ih je ujna klela i kad im je ‘mazicu’ davala. Kad ih je hranila, dakle, klela ih je od velike bede. Tako je ona i zapamtila sve te kletve”, navodi sagovornica NIN-a. Doktor socioloških nauka sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Žolt Lazar objašnjava za NIN da je kletva oblik ponašanja koji se temelji na određenom kulturnom obrascu koje ne poznaje pravo i pravni sistem. “Tamo gde pravni sistem ne funkcioniše, ili je u rudimentima, tamo gde čovek oseti da ne postoji pravda ili osećanje pravde, primenjuje se tradicionalan način ponašanja”, kaže on. Prema njegovim rečima, svi narodi kunu, a etnološka i antropološka istraživanja upućuju na to da se samo postavlja pitanje društvenog razvitka neke zajednice. Primera radi, tako su nerazvijene sredine poput istočne Srbije, kaže, sklonije verovanju u magijske moći i sklonije tradicionalnom ponašanju. Danas je u tome, po njegovim rečima, najizrazitija romska etnička grupa. “Ali to nije ništa neobično jer su Romi marginalizovani. Otuda kod njih problem društvenog i kulturnog zaostajanja, koje implicira veću nesigurnost, pa time i sklonost ka tradicionalnom ponašanju”, kaže Žolt. Kletvu ne treba vezivati, kaže Vanja Barišić Joković, za crnu magiju. To je naprosto vapaj naroda za nekakvom pravdom. Primer koji to potvrđuje u novije vreme predstavlja set kletvi o NATO bombardovanju Srbije. „To je bila kolektivna nesreća za sve narode na ovom prostoru i tada je nastao impresivan korpus od preko 1.000 jedinica kletvi, koje funkcionišu po istom mehanizmu, samo se menjaju vrednosti i parametri: Dabogda ti kuća bila na Si-En-En-u, Dabogda ti na kući našli lokator, Dabogda ti sin ličio na Medlin Olbrajt...” Urbani tip kletve se, za razliku od tradicionalne, gotovo svodi na svakodnevnu frazu. Međutim, ističe autorka antologije, mehanizmi delovanja su potpuno isti. Ona izdvaja primer jednog od najmlađih kazivača sa petnaestak godina koji govori “dizelaške” kletve: Dabogda ostao bez gela u kući, Dabogda ti pukao đon na najkama, Da ti pukne kajla... “Nažalost, to su generacije kojima su gel, markirane patike ili stil uopšte, najveće vrednosti. A kada ih u kletvama napadaju, onda napadaju njihove najveće vrednosti.” Tako je nastao i korpus “Pink” kletvi: Dabogda nikad ne snimio ploču za “Siti Rekords”, Dabogda ti se deca slagala kao ZAM i “Grand produkcija”... Sociolog Žolt Lazar kaže da srpsko društvo, koje je jedno vreme bilo u sklopu jugoslovenskog socijalističkog društva, zapravo nikada nije raskinulo s tradicijom. Retradicionalizacija srpskog društva, gde su isplivali tradicionalni obrasci mišljenja i ponašanja, uključujući tu i vaspitanje dece, dodaje on, okarakterisao je period devedesetih godina prošlog veka. Ne treba da čudi, smatra Lazar, što je taj period, koji su obeležili ekonomski sunovrat, ratovi i raspad države, karakterističan po veoma tradicionalističkim oblicima ponašanja i verovanja, među kojima su i praznoverje i kletva. U narodnoj književnosti, bogata je riznica kletvi u lirici i epici koju je sačuvao Vuk Karadžić, pre dvesta godina. Šta se u međuvremenu dogodilo sa kletvom? Sagovornica NIN-a kaže da će pokušati da uporedi savremenu antologiju kletvi sa onim što je Vuk sačuvao. „A moja teza je da se sa kletvom ništa nije desilo. Ona je uspela da se sačuva”.