PUT JEDNE PREDSTAVE: Godo je došao

Prvi put je komad Čekajući Godoa Samjuela Beketa prikazan u pariskom pozorištu “Babilon” (Théâtre de Babdžlon), posle dugih proba, petog januara 1953, u režiji Rožea Blena. Bio je to, kako je zabeležio jedan hroničar, “uspeh u skandalu”. Publika ništa nije shvatila. Jedni su aplaudirali, drugi zviždali, protestovali, bilo je i tuče. Godo je, po svoj prilici, vrlo brzo stigao u Beograd. Predstavu u Blenovoj režiji video je Dušan Matić, krajem 1953, na jednom skupu evropskih intelektualaca u Ženevi. Skup je, prema Matićevom svedočenju, u naslovu “Zebnja našeg vremena” možda čak dao definiciju Beketovog komada. Stanje očajanja u kome zatičemo dve Beketove ličnosti, to je, imao je Matić utisak, isto ono stanje u kome su bili mnogi učesnici ženevskog skupa što su došli da raspravljaju o zebnji, o strahu koji lebdi nad Evropom toga vremena. Godoa je Beogradskom dramskom pozorištu ponudio Vasilije Popović koji je bio rešen da ga režira već posle prvog razgovora sa Matićem. U pozorištu su rekli: Vi to radite, probajte, pa da vidimo kako će ispasti! Popović je uveren da “ni ljudima u našem pozorištu, ni onima koji su van pozorišta komad čitali, a verovatno u izvesnoj meri ili delimično i nama, nije bilo dovoljno jasno šta zapravo znači taj komad”. “Komad nije ni stavljen na repertoar, ni skinut sa repertoara”, tvrdio je Predrag Dinulović, ondašnji upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. Probe su počele u januaru 1954. Godoa, u prevodu Andreje Milićevića, režira Vasilije Popović. Uloge su ovako podeljene: ljuba Tadić – Vladimir, Mihajlo Paskaljević – Estragon, Rade Marković – Poco, Mića Tomić – Laki, Ratislav Jović – Dečak. Pošto je komad “uslovno” u repertoaru, probe počinju posle ručka i traju do pet ili šest sati, kada pristižu binski radnici da pripreme scenu za večernju predstavu. Probe se nastavljaju posle predstave. Glumci su zbunjeni. S jedne strane, pred njima je komad kakav nikada pre nisu igrali, filozofija koja im je mutna, ako ne i jedva razumljiva; s druge strane, trebalo je da uđu “u jednu visoko artističku materiju”, a to je tražilo novi izraz, drugačiju tehniku, pa i drugačije poimanje teatra. Kulturni Beograd sa izuzetnim interesovanjem, i uzbuđenjem, prati rad na pripremama Godoa. Beket je, prema jednom svedočenju, te zime (1953/1954) obavezna tema svakovečernjih susreta grupe mladih beogradskih pisaca, u pozorišnom klubu na Crvenom krstu ili u Klubu književnika. Ohrabrenja “godoovcima” daju, posebno, uticajni intelektualci iz ondašnjeg NIN-a. Ali, istovremeno se javljaju sumnje, manje ili više prikrivene, “u vazduhu” se osećaju otpori. Jednu od proba gleda Miroslav Krleža. Šta je rekao? Odgovori svedoka su protivrečni. Biće da je najbliže istini sećanje Vasilija Popović: “Nije se izjasnio ni za to da se komad igra, ni za to da se ne igra, već je rekao da mi sami odlučimo.” U svakom slučaju, odlučeno je da se umesto premijere odigra zatvorena predstava Godoa, i to samo za članove ansambla Beogradskog dramskog pozorišta. Izričito je zabranjeno da predstavi prisustvuje bilo ko sa strane. Neki su, ipak, ušli, među njima Antonije Isaković, Steva Majstorović, Sveta Lukić. Borislav Mihajlović Mihiz nije siguran da li je uopšte uspeo da uđe. Sećao se da je došao, ali da portir nikako nije hteo da ga pusti. Minja Dedić pamti da “prilično ih se probilo”. Zatvorenoj probi je prethodila jedna rasprava u pozorištu. Rečeno je tom prilikom da je Godo dekadentan komad, da ne odgovara našoj situaciji i da ne bi trebalo da se daje. Ko je to rekao? Da li je zabrana došla iznutra, iz kuće, ili izvana? Borislav Mihajlović Mihiz nije mogao da odredi odakle je potekao prvi udar na Godoa, ali je pretpostavljao, po analogiji sa drugim slučajevima pre i posle, da je na delu morala biti već klasična sprega cenzure i autocenzure. Sudbonosna proba Godoa održana je krajem marta ili prvih dana aprila 1954, a dva meseca kasnije predstava je, opet u zavereničkoj atmosferi, izvedena u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu. Ta predstava je, sećao se Mića Popović, “u jednom trenutku ujedinila ljude sa različitim mišljenjima i sa različitim sudbinama, ne samo u uživanju nego i u naporu da se naša umetnost otvori prema svetu”. Opšteprihvaćeno je, i stoji u hronologiji Beketovog života i dela, da je Godo posle Pariza prvi put prikazan u Londonu, 1955. Zvanično, Godo je u Beograd stigao 1956, ali je Beograd Godoa video dve godine ranije, a godinu pre Engleza. Zvanično, dakle, onaj isti Godo koji je značio početak kraja zlatnog doba Beogradskog dramskog pozorišta, 17. decembra 1956. otvara novi, avangardni teatar, Atelje 212. Hronologija života ove predstave beleži da je ona, u nepromenjenoj podeli, igrana do kraja sezone 1973/74. Obnovljena je, sa istom ekipom glumaca, 21. novembra 1981. U međuvremenu, Godo se od tragične farse preobrazio u farsu ili čak komediju, što će 1986. primetiti i Slobodan Selenić: “Čekanje nedolazećeg više nikog ne uznemirava, mi ga čak i ne primećujemo. Zato su Beketovi simboli postali jasni do očiglednosti: oni izražavaju nešto što je opšteprihvaćeno, makar i nesvesno. Lakrdija je za trenutak savladala metafiziku.” Još jednom će se, početkom devedesetih, potvrditi zapažanje da je Beketov Godo probni kamen naših kulturnih i političkih prilika. Posle četiri godine temeljne rekonstrukcije najavljeno je da će nova zgrada Ateljea 212 biti svečano otvorena 29. maja 1992, i to baš sa Godoom, u staroj podeli. Za tu priliku štampan je poseban program-knjižica, sa detaljnim istorijatom predstave. U poslednji čas otvaranje je odloženo za 2. juni. Odlučeno je tako posle prve vesti da su u Sarajevu na veliku grupu građana koji su čekali u redu za hleb, u ulici Vase Miskina Crnog, bačene granate i da je u granatiranju poginulo šesnaest osoba. Uprava Ateljea 212 i ansambl predstave Čekajući Godoa oglasili su se zajedničkim saopštenjem: “Dragi sugrađani, prijatelji i poštovaoci Ateljea 212, Mnogo je truda, vremena i želja uloženo u stvaranje novog Ateljea 212. Svi smo s nestrpljenjem očekivali 29. maj, dan ponovnog otvaranja našeg pozorišta. Tu svečanost nameravali smo da obeležimo predstavom Čekajući Godoa kojom je 1956. Atelje počeo svoj život. Međutim, košmar koji nas okružuje čini apsurdnim i neprimerenim svaku radost i svečanost. Atelje 212, ansambl predstave Čekajući Godoa, u znak žalosti za ljudskim životima besmisleno izgubljenim u Bosni i Hercegovini odlaže otvaranje pozorišta, u uverenju da ovaj naš čin izražava i vaša osećanja.” ljubomir Draškić, upravnik Ateljea 212, izjavljuje: “Pozorište ne može da promeni tok događaja, ali bar može da ožali ljude koji su poginuli, da se u njemu ne igra bar dok se žrtve ne sahrane. U našem narodu postoji taj običaj da se mrtvi ožale.” Vasilije Popović, reditelj Godoa, svedoči da ih je masakr u Sarajevu bacio u depresiju i da su bili nesposobni da normalno igraju: “Duboko potreseni, osećali smo da treba da pokažemo saosećanje sa očajanjem samih Sarajlija i da im izrazimo saučešće.” Nova zgrada Ateljea 212 otvorena je 2. juna 1992. Ali, umesto najavljenog prikazan je drugi Godo: diplomska predstava studenata novosadske Akademije umetnosti, u režiji njihovog profesora Bore Draškovića. Šta se desilo? Čim je odlučeno da se otvaranje pozorišta odlaže, upravnik Draškić zakazao je dve generalne probe Godoa. Na prvu probu su došli svi osim Vladimira – ljube Tadića. Sutradan je upravniku javio da je bolestan. Čak je rekao da više ne može da se bavi glumom. Draškić: “Ja znam da je on stvarno bolestan, a njegovi intimni razlozi me ne zanimaju.” Nekoliko dana kasnije, tačnije 7. juna 1992, ljuba Tadić će mi ispričati ovo: “Želeo sam da učinim jedan gest, jer sam načuo da bi na tu predstavu trebalo da dođe Milošević. Zamislio sam to ovako: da izađem na scenu, pa da, pošto Vladimir osmatra pejzaž, kad ugledam njega, počnem da se svlačim, najpre žaket, pa pantalone, pa košulju i, na kraju, da skinem halbcilinder, poklonim se njemu i izađem sa scene. Zašto bih ostajao? Godo je došao. Došao je Godo koga nisam očekivao. Nema, dakle, više smisla da čekam. Sve u Godou je igrarija. Ali, Vladimir jedini veruje u Godoa, on ga iščekuje, on ima nadu. A ja ovakav – bez nade – kako da ga igram? Nisam se nadao da će taj Godo biti ovakav. Uvek sam mislio da je on neki finiji čovek... Neću da ga čekam. Video sam da je to zlo. Ja sam video Godoa i, nažalost, nisam jedini koji ga je video. Nikad nisam bio pristalica kolektivnih reakcija. Uvek sam kroz život išao sam, i sam sam odlučivao. Ovo je moja lična odluka. Da li je dobra ili nije, pitanje je ukusa. Ali, kad sam se odlučio, osetio sam potpuno olakšanje.” Tu se završava istorija prvog našeg Godoa.