Novi srpski brend

Nekada je tenis važio za sport koji igraju oni koji ne mogu da skupe dovoljno ljudi za ekipu za fudbal ili je taj sport bio vezan za uske slojeve preživele buržoazije pre onoga rata. Poslednjih meseci je, međutim, taj sport izašao iz stereotipa prošlosti i ušao u grupu najpopularnijih sportova u Srbiji. I dok sasvim obični ljudi, od taksista, preko prodavaca na pijaci do penzionera, stručno analiziraju ko ima bolji servis, ritern, pasing šot, kao i kome odgovaraju brze a kome spore podloge, a mase ljudi dočekuju najbolje tenisere pred Gradskom skupštinom, javnost bi mogla da postavi pitanje – da li bi teniseri mogli da postanu srpski brend i šta uspeh Jelene Janković, Ane Ivanović, Novaka Đokovića može da znači za imidž Srbije? Na odbojkaškim terenima gde se do pre nekoliko godina satima čekalo na red, danas klinci spuštaju mrežu i prebacuju lopticu reketom. I ministri za vikend idu da gledaju finala teniskih turnira, poznate “face” nose dresove tenisera, a predsednik “Zvezde” Dragan Stojković Piksi na sva pitanja o Ligi šampiona odgovara tek kad se završi “Rolan Garos”. Ili “Rolan Garosović”, kako su francuski mediji nazvali svoj turnir (jedan od četiri najveća na svetu) zbog velikog uspeha naših tenisera. Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Đoković igrali su u polufinalu turnira. To nije imao niko. Ni Francuzi, ni Rusi, dok Amerikanaca u polufinalu uopšte nije bilo. I sada se priča o deceniji srpskog tenisa koja dolazi, ulaže se u teniske centre... Zato su mediji po svetu počeli da spominju našu zemlju, pre svega kroz uspeh tenisera. Barem za kratko, nije se pisalo o ratovima, Hagu, Kosovu. Zoran Avramović, direktor marketinga u fudbalskom klubu “Crvena zvezda”, kaže da sportski uspesi doprinose poboljšanju imidža Srbije i “ne samo zbog onog što se kaže da su sportisti najbolji ambasadori naše zemlje, već zato što je sport zaista najpriznatija i najlakša mogućnost promocije za jednu zemlju”. Novoizabrana ministarka sporta Snežana Marković-Samardžić kaže za NIN da je sport oblast gde nije dovoljno pričati da si dobar, već se to mora dokazati i rezultatima. “To je ono što meni imponuje kod sporta. Ako si dobar, to moraš i da pokažeš. Nema mogućnosti za laž. Uspeh u individualnim sportovima, koji imaju jedan specifičan tretman, spada pod simptom ukupnog sazrevanja društva. U svetu vide da u Srbiji postoje ljudi koji su normalni i koji su uspeli u velikoj konkurenciji takmičara iz mnogo razvijenijih zemalja.” Pitanje je, međutim, koliko uspesi sportista, u ovom slučaju tenisera, mogu da nadvladaju negativan imidž koji je naša zemlja stekla u prethodnih desetak i nešto više godina. Nadežda Milenković, marketinški stručnjak, kaže da je dobro da odavde u svet odlaze neke lepe slike i poruke, ali da se ne treba zavaravati tim uspesima. “Bojim se da će, u najboljem slučaju, efekat biti da ljudi kažu: jeste da je iz Srbije, ali ipak lepo igra tenis, peva, glumi, režira ili šta već. Biti iz Srbije će još dugo nositi predznak nečega negativnog, a sve pozitivno što neko uradi, biće tumačeno kao ‘uprkos tome što je iz Srbije, on ili ona je dobar sportista’. Verovati da će nam nekoliko sjajnih osoba popraviti imidž isto je kao verovati da će neko pristati na brak sa vama samo zato što ste, na primer, imali peticu iz likovnog u osnovnoj školi.” A neki zaista nisu propustili priliku da ne dovedu uspeh sportista u vezu sa devedesetim godinama u Srbiji. Tako se pisalo o teniserima koji su trenirali pod bombama i odrastali pod terorom Miloševićevog režima, surovom pogledu i tetovažama Janka Tipsarevića. Čuvena Martina Navratilova je na pitanje pred finalni meč Ane Ivanović da li će mlada Srpkinja izdržati pritisak velikog finala, odgovorila: “Igrala je tenis u praznom bazenu i odrastala pod bombama. Kako može da oseti pritisak?” Nadežda Milenković kaže da kad govorimo o imidžu ili brendiranju, mi zapravo govorimo o predrasudama. “Kad kupujemo, oblačimo, nosimo brendirane stvari, mi to činimo jer unapred verujemo da su one kvalitetne, kao i da će nam one omogućiti da budemo primećeni i prihvaćeni. Isto je i sa državama. Svi na svetu imaju predrasude o državama, narodima, profesijama, ženama plave kose. Setite se viceva o plavušama, policajcima, ili u bivšoj SFRJ o Bosancima. Tako su Škotlanđani škrti, Švajcarci precizni, kad napravi đavo Švaba, to je napravljeno, Italijani i Francuzi su tako dobri ljubavnici... Predrasude. Predrasude koje vam nekada idu naruku, nekad ne idu. A predrasude je teško, ponekad i nemoguće promeniti.” Da se slika o nama neće promeniti preko noći, svestan je i Zoran Avramović. “Nemačka je za Svetsko prvenstvo u fudbalu prošle godine napravila analizu koja je pokazala da još uvek ima ogromno opterećenje zbog Drugog svetskog rata. To se promenilo posle svetskog prvenstva. Finale, baš u Berlinu, simbol je pomirenja na koje se čekalo šezdeset godina.” Za Kolumbijaca Huana Pabla Montoju, vozača “formule 1”, govorili su da je prvi put asocijaciju na svoju zemlju pomerio sa narko-kartela na auto-trke. I Hrvatska je početkom devedesetih promovisala novu državu kroz sport. I to baš kroz tenis i Gorana Ivaniševića, jedno vreme drugog igrača sveta, koji je na Vimbldonu nudio hrvatski pasoš tada još uvek jugoslovenskoj teniserki Moniki Seleš. Ili kada su njihovi košarkaši ušli u finale Olimpijskih igara u Barseloni 1992. Avramović podseća da je Franjo Tuđman tada na utakmicu došao dva i po sata ranije samo da bi se slikao sa igračima. Do pre godinu dana imali smo još jednu otežavajuću okolnost. Srpski sportisti su predstavljali Jugoslaviju ili u poslednje tri godine Srbiju i Crnu Goru uz staru plavo-belo-crvenu trobojku. Navijači su nosili drugačije zastave i uglavnom pevali zemlji sa drugim imenom – Srbiji. A i o zviždanju himni je već toliko puta govoreno. Sada se peva himna i zna se koju zemlju predstavljaju. “Definitivno da mi kao država sad imamo tu prednost da naši sportisti predstavljaju Srbiju. Do sada je bilo ‘former Jugoslavija’ ili ‘Serbia i Montenegro’. Sada je mnogo lakše za izgovaranje, da stranci kažu Srbija ili, na primer, srpski teniseri”, kaže Zoran Avramović. I teniseri nose nove zastave. Ceo svet je gledao Jelenu i Anu ispred Ajfelovog tornja kako drže srpsku trobojku. To je bar reklama koja nište ne košta. Nenad ZimonjiĆ, majstor dubla: Želim da budem najbolji Ispred mene je sigurno još nekoliko sezona u kojima ću kvalitetno moći da igram. Voleo bih da to što duže traje i da ostvarim cilj – da osvojim “gren slem” turnire i da dođem do pozicije broj jedan u dublu I dok čekamo da neko iz nove generacije srpskih tenisera osvoji neki “gren slem” turnir, ponekad zaboravimo da imamo igrača koji je to već postizao. Recimo, Nenada Zimonjića. On je osvajao “gren slemove”, ali nije to bilo pod glavnim reflektorima svetske javnosti. U mešovitom dublu sa Slovenkom Katarinom Srebotnik osvajao je Rolan Garos i Australijan open. U muškom dublu je godinama blizu titule na velikim turnirima, kao i redovan učesnik završnog Masters turnira. Samo ove sezone osvojio je tri turnira u dublu. Ukupno, u karijeri je osvojio čak 16 turnira i imao četrnaest finala, od čega dva na Vimbldonu. Došao je do sedmog mesta na listi dublova. Iako ima 31 godinu, a već ga povremeno nazivaju i teniskim veteranom, nada se da će doći i do broja jedan. Tamo gde je nekad bio sadašnji predsednik Teniskog saveza Srbije Slobodan-Boba Živojinović, a gde se sada, već duže vreme, nalaze američki blizanci Bob i Majk Brajan. Nije mogao da se popne na balkon zajedno sa Anom, Jelenom i Noletom zbog turnira u Nemačkoj. A zaslužio je da bude tamo. Jer je i on bio deo “eksplozije srpskog tenisa”. Razgovaramo sa njim samo nekoliko sati pred meč prvog kola turnira u Haleu: - Singl se malo više prati, pa naša publika nije imala puno prilike da me gleda. Možda tek pokoji meč. Finale u Vimbldonu, ili finala u miksu u Australiji i na Rolan Garosu. Bilo je i dosta značajnih mečeva koje gledaoci ovde nisu mogli da vide. Finale Masters kupa 2005. je, recimo, bila dobra prilika za to. Kakva je razlika između igre u dublu i u singlu? - Dubl je specifična igra. Ne treba je porediti sa igrom u singlu. Jesu tu prisutni isti teniski elementi, ali nema pravila da je dobar igrač u singlu dobar i u dublu. To je specifičnost dubla, da igrač mora da se snalazi na svakom delu terena; ne može, na primer, kao u singlu, da igra samo sa osnovne linije. Treba da bude kompletan igrač. Može da se bude i broj jedan, i broj dva na svetu, a da igrač ne bude tako dobar u dublu. Najbolji primer je Marat Safin, nekadašnji najbolji igrač na svetu. On redovno igra dubl turnire, a nikada nije ušao u prvih pedeset dubl igrača. Igrači koji su u vrhu dubl liste su tu zato što su zaista najbolji, a ne zato što neki drugi ne žele da igraju dubl. Kada ste vi odlučili da se u potpunosti okrenete igri u dublu? - Svaki teniser počinje da igra tenis sa idejom da napravi dobre rezultate u singlu. Ja sam imao dobre rezultate, ali počinjao sam karijeru u vreme embarga, kada nisam mogao da imam podršku države ili saveza. Nekako, rezultati su došli u dublu. To mi je bio izvor prihoda, da bi negde 2001. godine bilo utvrđeno pravilo da igrač mora da bude rangiran u prvih 35 da bi mogao da igra na svim turnirima. Imao sam i dosta problema sa povredama, a morao sam da sačuvam poziciju i tako sam se koncentrisao na dubl. Meni je i dalje neostvarena želja da napravim značajniji uspeh i u pojedinačnoj konkurenciji. Verovatno sam i mogao da učinim više da nisam imao tih pehova u karijeri. Naši teniseri su sada u centru pažnje svetskih medija. Priča se o uspesima “dece građanskog rata” i o teškim uslovima u kojima su trenirali. Kako je to bilo kada ste vi počinjali? - Moja generacija od ’95. pa do ’98. nije mogla da učestvuje na ekipnim takmičenjima. Bio sam uskraćen za učešće na juniorskim turnirima. Nismo dobijali vize za putovanja ili nismo ni pozivani na turnire. Sećam se da sam dobio poziv za turnir najboljih 16 juniora Evrope, ali nisam mogao da putujem. Isto je bilo i sa Evropskim prvenstvom. Pa onda za Rolan Garos u vreme bombardovanja nisam dobio vizu, a baš sam tad bio oko 180. mesta na ATP listi i nalazio se na prekretnici. Današnjim igračima je sigurno mnogo lakše. Ima i mnogo više teniskih klubova u kojima klinci mogu da treniraju. Mi nismo imali terene sa tvrdom podlogom, niti su organizovani turniri na kojima smo mogli da igramo. Imate već 31 godinu, a izjavili ste u nekoliko navrata da vam je cilj da postanete i najbolji dubl igrač. - Tu nema pravila. Na primer, Nols i Nestor imaju 35 i 36 godina, pa su i dalje u svetskom vrhu. Ispred mene je sigurno još nekoliko sezona u kojima ću kvalitetno moći da igram. Sve zavisi od motivacije i od toga koliko fizički budem spreman. Voleo bih da to što duže traje i da ostvarim cilj – da osvojim “gren slem” turnire i da dođem do pozicije broj jedan u dublu. To je, naravno, povezano. Ako želiš da budeš najbolji, moraš da pobeđuješ na najvećim turnirima. Igrate u paru sa Francuzem Santorom. Najavili ste da ćete promeniti partnera u dublu. Kako se uopšte bira saigrač? - U zavisnosti od karakteristika svakog igrača, i ko se s kim slaže u igri, prave se timovi. Neki igrači imaju tu prednost da se upare sa nekim svojim zemljakom. Ja, nažalost, nisam imao podršku tog tipa. Gledaju se pre svega lični interesi. Santoru je igra u singlu prioritet. Ja do sada nisam imao prilike da igram sa kvalitetnim dubl igračem koji bi igrao samo dubl. Nestor me je zvao pre oko mesec dana i ponudio saradnju. Nadam se da ćemo se lepo uklopiti. Mislim da imamo individualne kvalitete, samo još da to pretvorimo u dobar tim.