U kandžama partijske države

Državni ministri, državni savetnici, narodni poslanici i zakonodavna i izvršna vlast, ulaze u posredne i neposredne poslove sa državom. Oni koji treba da štite državne interese ušli su u privatnu trgovinu sa državom... Nigde nema da državni ministar može u isti mah biti plaćeni član nekog društva ili zavoda koji stoji pod njegovom kontrolom. Nigde nema da državni savetnik može da rešava u administrativnim sporovima koje država ima sa kakvim privatnim novčanim društvima, u kome je on plaćeni član uprave. Nigde na svetu nema da su narodni poslanici u isti mah i državni liferanti i preduzimači”, rečeno je u Narodnoj skupštini. Doduše, ne u ovom sazivu. Komentarišući korupciju u Srbiji od vremena balkanskih ratova, ovaj i danas aktuelni govor pred parlamentom održao je Jovan Skerlić 1914. godine. U Srbiji ništa novo. Po ko zna koji put očekuje se repriza već viđenog scenarija. Odgledali smo dramu u kojoj su političari nasamarili znatiželjne birače. Prikrivajući partijsku imovinu i predizborne troškove. Donatore takođe. Nelegalni izborni prihodi i nelegalni izborni troškovi šepurili su se pred nama, ali se niko nije pozvao da raspetlja neukusno klupko bleštavila. Zahvaljujući nemoći društva da stvari nazove pravim imenom i da lopovluk kazni, glavna poslastica je pred nama – gledamo direktan prenos “vraćanja duga” – sada i ovih dana imenovanjima na visoke položaje. Zahvaljujući partijskim kombinatorikama i nagodbama lidera, trenutno se raspodeljuju sva iole važnija mesta u privredi i javnim službama: “Sva se ta mesta smatraju nekom vrstom partijske svojine, koja po prirodi stvari pripada strankama – pobednicima na izborima, kao nagrada njihovim ‘kadrovima’. Stručni kriterijum za dospevanje na ta mesta podređen je partijskoj pripadnosti, značaju funkcije unutar partije i, pre svega, lojalnosti njenom vođi. Jedan od uzroka kontinuiteta privrednog i opštedruštvenog rasula nalazi se upravo u činjenici partijske a onda, u velikom obimu, lične privatizacije rukovodećih mesta u državi, i uopšte u društvu”, kaže Zoran Vidojević iz Instituta društvenih nauka u Beogradu. Vidojeviću je jasno da je moderna država pored ostalog i partijska država. Jer, rukovodstva i istaknuti članovi pobedničkih partija na izborima zauzimaju vodeće političke položaje u njoj. “Ali se u iole razvijenim demokratijama promenom partija na vlasti ne menjaju stručno–rukovodeća mesta u privredi i ostalim oblastima društvenog rada. Niti se menja, sem na najvišim nivoima, administrativni aparat u državi.” Zato mnogi sociolozi smatraju da naše partije kroz razvijene kartelske sporazume i aranžmane “poseduju” državu. One širokogrudo na različitim nivoima vlasti poslušnicima i miljenicima koji su ih zadužili – dele na desetine hiljada unosnih poslova i mesta. Ako se slučajno pokaže da “proverenih kadrova” nema dovoljno, često se uhlebljuju rođaci i prijatelji stranačkih lidera. “Sa tako uspostavljenom strukturom vladanja, otvaraju se širom vrata za korišćenje javnih resursa u partijske i privatne svrhe, koju zbog ‘ravnoteže straha’, drugi državni organi nerado kontrolišu. I još kao specifičan vid zloupotrebe javnih resursa javlja se i korišćenje političkog položaja za dalju partijsku promociju, unutar svojevrsne ‘konfederacije ministarstava’”, ističe Nemanja Nenadić iz “Transparentnost – Srbija”. U trenutku nastajanja ovog teksta stranački pregovori o raspodeli mesta u upravnim odborima javnih preduzeća još uvek su u toku. Ali, seča direktora ponegde je počela. Tako su DS, DSS i G17 plus po partijskom ključu podelili direktorska mesta u 27 zdravstvenih ustanova koje su u nadležnosti grada Beograda. Stranke su nas u kampanji pozivale da glasamo za njihove poslanike i odbornike a ne za njihove direktore. Ipak, kad je već tako i kad su nam partije jače od institucija, “bilo bi pošteno da nam pred izbore predstave ne samo kandidate za novi skupštinski saziv već i za stotine funkcija koje se potom dele, pa da znamo koga sve biramo”, ne bez ironije predložio je Nenadić. Ekonomski stručnjaci naglašavaju da se u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom direktori javnih preduzeća biraju preko javno raspisanih konkursa. To se kod nas desilo samo jedanput u vreme premijera Zorana Đinđića – tada je vlada raspisala konkurse za direktore EPS-a i NIS-a. Potonja vlada premijera Koštunica donela je Zakon o sprečavanju sukoba interesa, po kome poslanici mogu biti samo u jednom UO preduzeća sa većinskim učešćem državnog kapitala a funkcioneri ni u jednom, osim ako je to propisano nekim posebnim aktom. Tako se stalo na kraj ministrima koji su se u Đinđićevo vreme baškarili u po nekoliko upravnih odbora. Recimo, tadašnji ministar za finansije Božidar Đelić i ministar za ekonomske veze sa inostranstvom Goran Pitić sedeli su (svako ponaosob) u po pet upravnih odbora. Ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović bio je član odbora u Fondu za razvoj, Beogradskoj berzi, Agenciji za privatizaciju i u Republičkom zavodu za tržište rada. Zanimljivo je kako se Vlahović danas priseća tog vremena: “U to vreme partijska pripadnost nije bila bitna za članstvo u UO, dok se partije u sadašnjoj vlasti prema upravnim odborima odnose kao prema ratnom plenu”. Evolucija njegovog stava zaslužuje da bude propraćena: “DS će se zalagati za javne konkurse za izbor menadžmenta u javnim preduzećima i nastojaće da izvrši profesionalizaciju UO JP. To znači da se u UO ne nalaze partijski poslušnici bez kvalifikacija, nego ljudi koji su kvalifikovani za obavljanje tih poslova.” Počeli su i pomaci na simboličkom planu. Pre neki dan prvi put javno je reagovao Republički odbor za rešavanje pitanja o sukobu interesa utvrdivši da se trinaestoro funkcionera nije povinovalo obavezama zbog čega im je izrečena mera “javnog objavljivanja preporuke za razrešenje”. Jedan od imenovanih je i Jožef Kasa koji “nije preduzeo mere za otklanjanje nezakonito istovremenog obavljanja funkcija člana upravnih odbora Agencije za privatizaciju i preduzeća ‘Agroseme’ i ‘Elit’ Palić”. Javnim objavljivanjem odluke o povredi zakona Republički odbor za rešavanje sukoba interesa nažalost je iscrpeo sve zakonom predviđene mogućnosti kada je reč o nespojivosti funkcija. Kako se biraju članovi upravnih odbora? Tako što punom parom rade stranačke kadrovske komisije u skladu sa koalicionim dogovorom. Na osnovu tih predloga vladina kadrovska komisija postavlja članove UO. “Naravno da vlada upravlja javnim preduzećima, budući da su ona državna i naravno da vlada treba da ima uticaj na UO, zbog toga što preko njih kontroliše rad javnih preduzeća i zato što je građanima odgovorna za njihov rad”, decidiran je Dragan Šormaz, potpredsednik Izvršnog odbora DSS-a. Šuška se da je već postignut načelan dogovor o podeli mesta po sledećem sistemu: tri mesta (bez obzira da li je reč o upravnim odborima ili direktorskim mestima) pripadaju DS, dva članovima DSS a jedno mesto G17 plus. Glavnu reč vodiće DS i DSS ali i G17 plus i NS. Socijalistička partija Srbije je u prethodnom periodu podržavala manjinsku vladu Vojislava Koštunice i imala po jednog člana u većini javnih preduzeća. NIN saznaje da će SPS ostati bez ove privilegije. Upućeni kažu da je realno očekivati reprizu scenarija koji neobično podseća na feudalizaciju resora – u zavisnosti od toga čiji se kadar nalazi na čelu resornog ministarstva doći će i direktor iz iste stranke. Ipak, mesto predsednika UO verovatno će pripasti nekoj od stranaka iz koalicije. Na primer, ministar rudarstva i energetike je Aleksandar Popović (DSS) što znači da bi u NIS-u mogao da ostane dosadašnji direktor Srđan Bošnjaković, koji je kadar ove stranke a da DS ima većinu u UO. DSS je navodno zainteresovan i za EPS pa bi po istoj logici direktor mogao da ostane Vladimir Đorđević. S obzirom na to da je na delu “deoba plena”, realno je da između DS i DSS napokon dođe i do zakopavanja ratnih sekira – makar to trajalo samo dok se ne zadovolji nezajažljivi kadrovski apetit. E, ako neko i posle svega misli da sve nabrojano ima veze samo sa višim društvenim i državnim interesom, krajnje je vreme da odraste. “Delegiranjem svojih kandidata u UO stranke obezbeđuju kontrolu nad poslovanjem preduzeća što im omogućava da kroz razne donacije steknu i pozamašnu dobit. Takav milje odlična je podloga za korupciju koja se, između ostalog, manifestuje kroz obezbeđivanje poslova firmama koje često kontrolišu rođaci ili poslovni partneri članova upravnih odbora, ali i kroz nameštanje procedura za dobijanje poslova”, objasnio je nedavno Milan Kovačević, stručnjak za strana ulaganja. Po njemu, javnim preduzećima nije upravljala vlada, već pojedine stranke koje su svoje uske stranačke interese često stavljale iznad državnih. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, takođe insistira na tezi da su državna preduzeća bila i ostala zlatne partijske koke: “Gužva koja se, nažalost, posle svakih izbora pravi oko učešća u UO, ukazuje na činjenicu da su ova preduzeća ekonomski veoma moćna. Lavovski deo javnih nabavki otpada na njih a reč je o milijardama dinara. Pri tom ne treba imati iluziju, jasno je da oni koji to žele mogu kroz sistem javnih nabavki taj potencijal da stave u funkciju finansiranja sopstvenih stranaka.” I tu se vraćamo na početak, na odavno uspostavljenu “ravnotežu straha” kada je o kontroli odnosno nekontroli stranačkih finansija reč. Uostalom, setimo se slučaja “Mobtel”. Za desetak godina njegovog poslovanja država nije dobila nijedan dinar od profita Karićevog preduzeća. I to uprkos činjenici da su predstavnici države uredno sedeli u UO “Mobtela”. Anestezirani velikim parama trgnuli su se iz dremeža tek kad su im to dojavile partije, odnosno kada je Bogoljub Karić počeo da kupuje poslanike. Da se slično ne bi ponovilo, neophodno je da u upravnim odborima javnih preduzeća sede stručni ljudi: “U UO treba da sede predstavnici države jer je ona vlasnik, i to je praksa u svim firmama. Ali, ljudi koji predstavljaju državu treba da budu stručni, jer će tako moći da kontrolišu šta rade direktori. Neka budu i partijski ljudi, ali moraju da budu stručni i da im glavni interes bude državni a ne stranački”, savetuje Jurij Bajec iz Ekonomskog instituta. U međuvremenu, nema mesta zabrinutosti. Fotelja za podelu ima u izobilju (reč je o oko 500 javnih preduzeća) – počev od velikih privrednih sistema poput Naftne industrije Srbije, Jugopetrola, Elektoprivrede Srbije i Telekoma (NIN saznaje da Draško Petrović ostaje direktor), preko Srbijašuma, Srbijagasa i Srbijavode...