Pod sjajem tuđe zvezde

Ovo će biti šta-ti-ja-znam-koji tekst o tenisu sa mojom potpisom. A nisam neki naročiti pratilac tog belog sporta. Ili se bar njime nisam mnogo bavio pre Rolan Garosa. Kao što, s druge strane, Evrosong nije moja omiljena šolja čaja. Ali sam i o njemu izdao sabrana dela. Međutim, lako mi je da opravdam sebe. Trijumf Marije Šerifović na kontinentalnom takmičenju za šlager sezone, i nesporna činjenica da su Novak Đoković, Jelena Janković i Ana Ivanović dolazeća svetska velesila u prebacivanju žute loptice preko mreže, nisu stvari koje bilo koga mogu ostaviti ravnodušnim. Tome treba dodati ubedljivu pobedu fudbalske reprezentacije nad Finskom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. I pobedu, kojoj se u zube ne gleda, naših fudbalskih izabranika u susretu sa Italijom na Evropskom prvenstvu za igrače do 21 godine starosti. Sve je to zajedno jedan fenomen: od kako je postala samostalna, Srbija više ne trpi poraze. Ima u tome i zrnca sreće, ali i mnogo litara znoja. Nešto je drugo takođe vredno analitičke pažnje. Naime, primećuje se ničim izazvana uloga političara u tim našim pobedama. Tako je, recimo, predsednik Tadić u društvu komesara Rena i sa navijačkim šalom oko vrata prisustvovao onomad utakmici u Helsinkiju. On se ionako nalazio u zvaničnoj poseti Finskoj, pa što da ne dođe na stadion. Bar nije ispao baksuz. Posle utakmice je izjavio kako je oduševljen pobedom. I rekao je da smo pobedili igrom kratkih pasova, “što je inače naša karakteristika”. Prvo je tačno, ovo drugo nije. Naprotiv – bio je to samo izuzetak našeg poslovičnog preskakanja igre. Bilo kako bilo, ovo me je podsetilo da je Marija Šerifović, inače jedna sasvim apolitična devojka, odmah po povratku u zemlju nakom pobede na Evrosongu bila stražarno sprovedena u srpski parlament kako bi se, sve tobože časteći je zbog uspeha, poslanici ogrebali za sok, napolitanke i sliku na televiziji. Negde između ova dva događaja smestilo se prisustvo javnih faca na tribinama Rolan Garosa. Ko je sve tamo primećen? Viđeni su Kusturica i dr Nele. Oni ionako borave u Parizu poslom, spremaju neku operu. Dakle, pobegli su sa probe. Gorica Popović i njen muž Neša ostali su da vežbaju. NJima boravak u Parizu nije pokretni praznik. Bio je i Piksi sa suprugom. On ima izvesnu nekretninu u gradu svetlosti, pa je došao da malo predahne posle naporne sezone na poljančetu. U klubu čiji je predsednik, rovito stanje: nema trenera, ima Caneta. Čujem da je bila i Ružica Đinđić. Nije htela da smeta Karli del Ponte dok polaže cveće na grob njenog zverski ubijenog supruga. Ali, došao je i potpredsednik vlade Božidar Đelić. To je onaj koji je predložio da ministri i poslanici ove godine ne odu na letovanje jer ima mnogo da se radi. Šta je B. Đelić radio u Parizu? Verovatno je došao da poseti svoje ćerke iz razvedenog braka. To što se razveo i što mu deca žive u inostranstvu nije nešto čime bih voleo da se bavim. Uostalom, za politiku i spas Srbije treba nešto i žrtvovati. Sve u svemu, Đelić je iskoristio priliku da se slika sa raširenom srpskom zastavom. I šta je u tome čudno? Na prvi pogled, ništa nije čudno. Prirodno je da i politički zvaničnici podele narodnu radost zbog uspeha naših sportista i umetnika. I oni su ipak ljudi, imaju dušu. Još bi bilo prirodnije da njihovo činodejstvovanje u areni pobede baca dodatno svetlo na uspehe koje postižu u okviru svojih bazičnih zaduženja, da l’ kao ministri il’ kao poslanici, sasvim svejedno. Na nevolju, nije tako. Jer, za razliku od sporta i umetnosti, gde se opet penjemo do vrha sveta, politika nam je sasvim neuspešna, uglavnom nikakva. Osim ukoliko se uspehom ne smatra zadovoljenje ličnih interesa pojedinih političara tvrdog obraza i njihove posluge dubokih džepova. Valjda su to one nove vrednosti za koje se svi borimo. U svetlu te nevesele činjenice guranje izvesnih političara oko slavljeničke trpeze tenisera, pevača ili filmskih reditelja poprima sasvim drugačiji smisao. To je pokušaj da se dotične subjektivne snage ogreju na tuđoj vatri, da svoja firmirana odela pospu zvezdanom prašinom nečijeg uspeha. Nije to baš bez veze. Videvši ih kako se grle i ljube sa pobednicima, naivan čovek može pomisliti da je to ritual međusobno ravnopravnih, da oni samo razmenjuju radost zbog obostranih uspeha. Samo što je naivnih sve manje. I što ćemo teško uskoro doživeti da sto hiljada građana ovacijama pozdravi nekog političara koji je, nakon svog svetskog uspeha, izašao na balkon Gradske skupštine da im mahne u radosti i veselju. I da im, poput Nikole Pašića, kaže: Ne bojte se, braćo Srbi, dobra biti neće! E, hoće. Uprkos politici.