Izložbe: Igra sudbine

Fenomen “slučajne” ili iznuđene anonimnosti vrednih stvaralaca poznata je pojava u svetu umetnosti. Takvih sudbina ima uvek i svuda, a ponajviše u ambijentima marginalnih kultura opterećenih konfuznim stanjem duha. Delo i ličnost Tome Bogdanovića (1937) čine tipičan primer pomenute pojave u našoj sredini. Bogdanović je okončao svoje studije umetnosti davnih šezdesetih godina prošlog veka. U početku se bavio primenjenom umetnošću, ilustracijom i grafičkim dizajnom. Potom se, poput brojnih svojih kolega, „primenjaša”, odlučno otisnuo u avanturu “čistog” likovnog stvaralaštva. Tokom osamdesetih godina, u vreme previranja koja su promenila dekor naše umetničke scene, Bogdanović se formirao kao tipičan „vizuelni umetnik”. Motreći na promene koje su tih godina bile u toku, pod utiskom pojave „nove umetničke prakse” i konceptualne umetnosti, on je napustio „stare medije” slikarstva i grafike. Sa velikom pasijom izrađivao je objekte koji bi se, rečnikom aktuelne terminologije, mogli nazvati konstrukcijama ili instalacijama. Reč je o eksponatima izrađenim od bojenog drveta, srednjeg i velikog formata, prepoznatljivim po originalnoj ikonografiji u kojoj se javljaju sinkretički spojeni elementi u čijem izgledu se mogu nazreti tragovi asocijacija na prirodne oblike, stilizovane ornamente sa konturama vegetabilnih struktura, i geometrijski pravilno oblikovane forme, nalik na predmete tehničke izrade. Sinkretizam tako heterogenih elemenata u Bogdanovića deluje neočekivano ubedljivo. Gradivni delovi pomenuta „dva sveta”, prirode i tehnike, koji se smatraju nespojivim, u Bogdanovićevoj interpretaciji odaju sliku harmonične usklađenosti. Iznenađeni posmatrač zatiče se pred simboličnom slikom jedinstvenog univerzuma u kome su prevaziđene aporije suprotstavljenih ontoloških geneza organskih oblika života i tvorevina ljudskih ruku koje funkcionišu unutar jedne zatvorene, virtuelne realnosti potekle „od uma”. Taj spoj nespojivog zrači začuđujućim optimizmom svesti od koje je potekao, u viziji „višeg sklada”, ostvarenog snagom duha čija je pobeda nad prividno nepomirljivim suprotnostima postignuta snagom vere. Retki javni nastupi Bogdanovića – imao je do sada svega tri samostalne izložbe – iako zapažene, nisu pobudili šire interesovanje kulturne javnosti za njegov rad. Ovo nije prilika da se istražuje uzrok takvog prenebregavanja kakvo u nas nije neka retkost. Čini se preče od toga ukazati na gest Galerije Srpske akademije nauka, ogranka u Novom Sadu, koja je, priređujući retrospektivu Bogdanovićevog stvaralaštva, dala dostojnu satisfakciju ovom umetniku. Ako ovom izložbom još uvek nije postavljen na mesto koje mu pripada u našoj savremenoj umetnosti, njome je ono pokazano i, želimo da verujemo, obezbeđeno za njega.