Dunavski Pravednici

Pazite se, Srbi moji, dan je sve duži, Nepobedivo Sunce sve jače prži, i, zato, kažem vam, pazite se da vam mozak ne proključa, da ne izbije neka svađa i tuča, da ne prorade i među rodbinom nož i sekira. Čitajte tabloide, cela Srbija se kolje i tranžira po kućama, po avlijama. Te muž ženu sekirom na spavanju, te sinovi oca, a ne štede se ni dede ni babe, ubijamo se, bre, onako, u afektu, za džabe! Ne pričam vam ovo napamet. Evo, u subotu, krenem sa Oljom da obiđemo našu Crnu u Vrčinu, da vidimo njena četiri mačeta iz njenog najnovijeg, dvadesetog turnusa. Skrenemo sa autoputa kod “Tranšpeda” gde je duvanska mafija bazu imala, skrenemo u vrčinsku Orlovicu i izdaleka već vidim bracinu vikendicu. Ali, vidim i bracu kod komšije Miće u dvorištu, radi na mešalici, betoniraju ispred radionice, a sunce prži li, prži. Pozdravim ih, onako, srpski, glasno i od srca, a oni jedva otpozdrave. Kao, bre, da sam ih opsovao, a ne srećan rad zaželeo. Tu počne da mi radi živac, i, kojeg li malera, digne mi se pogled ka krovu komšijine radionice te kao da me munja iz vedra neba ošine! Prepoznam moje salonitke na krovu, jebote! Prepoznam moje šrafove, moju građu iz Tošinog bunara koju držim kod brace u Vrčinu, jer treba mi da dograđujem nešto na Zlatiboru. Udari mi krv u glavu, um mi se pomrači načisto! Kao Aleksandru kada je kopljem probo Klita, najboljeg prijatelja. I, lepo se uhvatim kako razmišljam; da li, odmah, tu pored mešalice, lopatom da ih pobijem, i, koga prvo; brata Dragišu ili njegovog komšiju? Ili da im prvo zapalim kuće i krov radionice na kome su moje salonitke. Olja, vidim, ubledela jer zna šta znači taj pogled “divljaka sa juga”. Ali, da nije tog južnog pogleda, moj bajo, da li bi pala Persija, a za njom i Indija? I neće, valjda, beogradska žgadija da se sjuri do Kosova? Jug, jug će, opet, da se sjuri još južnije. Ali, rešim, pre nego što ove moje Vrčince pobijem, da uđem u bracino dvorište da salonitke, za svaki slučaj, prebrojim. Utera Olja “saksića” u dvorište, kad tamo, raširio se crni – “volvo”! Kupio ga braca pošto mu se, onomad, na autoputu zapalio “jugo”, ej tamo, kod “Starog hrasta”. I tu, opet, pobesnim kao Ahil ispod dunavske Troje, spopadne me novi bes, ne zbog “volvoa” nego što, golim okom, bez brojanja vidim da mi salonitke nisu na broju!!? Uh, uh! Već se vidim na naslovnim stranama tabloida: “Ubio brata zbog tabli salonita!” Nego, srećom, tu se stvori Jung. Neki put i od njega da ima vajde.”Ne pravi gluposti! Dosta je bilo srpskih ludosti! Zar da starost provedeš u Centralnom zatvoru umesto na Bodenskom jezeru! Nego, strasti stišaj, pa se vraćaj u Gročansku, pa sedi na terasi, uživaj, čitaj nešto lepo o Lepenskom viru. Čitaj Knjigu Velesovu!” Poslušam Junga, pa ajd, sedi u “saksića”. Kad, braca nas video i iz komšijske avlije izleteo pa nam put preprečio. I zblanut viče “Gde ćete!?” Sklanjaj mi se s puta, brale, i nemoj da mi više diraš u građu! Tu će braca još da vređa: “Ti si lud! I otac ti je bio takav, a i deda ti je bio lud!” Kao da moj deda nije i njegov deda. “Vraćajte se u dvorište, salonitke sam prebacio iza šupe, da se ne vide sa ulice!” I, zaista, moje salonitke razbaškarile se iza kokošarnika. I, brojim ih, brojim, sve su na broju te smirim, nekako, krv moju. Tu braca iznese šljivovicu sa Tare, moja Crna izvede mačiće i paradira sa njima kao crna boginja. Dvadeset puta se, sestro slatka, moja Crna za jedanaest godina života macila i preko sto mačića je Srbiji dala! I, zaista vam kažem, Srbi moji, sve više mislim da moja Crna i nije mačka nego da je neko večno biće zaduženo od bogova da mi, njihove misli, u snu, na uvo šapuće... Pijemo šljivu sa Tare, vatra se za roštilj raspaljuje, a krv mi se smiruje, smiruje. Popnem se na trešnju da malo zobem pre ručka, pogledom kroz granje, milujem moju građu, moje čamove grede ko suvo zlato, kad, umalo da me strefi šlog!? Vidim fale mi maije od salonita! One što vezuju teme krova! I ako nemaš maije, džabe ti salonitke! Riknem sa drveta: Gde su mi maije!? A braca će, ni pet ni šest, da mi skreše: “Da nisi ti malo ljubomoran što sam kupio volvoa!?” Je l’ tako? “Tako!” Zinem od čuda i, zamalo, da geknem sa trešnje. Siđem, nekako, na zemlju siđem u jednom komadu, pa pravac ka Beogradu. Ništa se, Srbi moji, nije promenilo od Kaina do Avelja. Nismo stigli ni do “Tranšpeda”, kad šišti morbidni. Vlada Ribar. “Nasred sam Dunava kod Pančevačkog mosta, ali dok vi stignete iz Vrčina do Nebojšine kule, pašće za vas jedno somče od dve-tri kile.” Jung mi na uvo šapuće: “Dečače, zamisli se, sve te nervira! Počni da radiš jogu. Vreme ti je da odrasteš, puniš šezdesetu.” I tu se setim da sam još u gimnaziji kupio priručnik Jasmine Puljo i, uveliko, krišom, radio jogu. Jer, kako, brate, da priznaš na Novom Beogradu, kako da objasniš Žoržu, Peri Jelušiću da kući radiš jogu!? Cemu su, čujem, tukli samo zato što je išao u muzičku školu. Prestao sam sa jogom kada sam počeo da se mlatim sa Kjerkegorom i Hajdegerom. Oni ti, bajo, ubiju volju za život a kamoli za jogu. Posle me smlatilo toplo pravoslavlje. Jer, čik, priznaj u Hilandaru da u ćeliji radiš jogu?! Prošao bih kao na Novom Beogradu onih godina kada su, posle Dušanovca, i ispod Bežanijske kose počele da cvetaju tikve. Dok smo po dunavskoj pomrčini stigli na Vladin splav, moj som već tranžiran; baška glava, baška telo. Tako su i Lepence sahranjivali; glava iznad ognjišta, telo ispod praga. Ali, tzv. dunavske pravednike sahranjivali su u joginskom “lotosu”, u sedećem položaju sa prekrštenim nogama!!? Ponoć. Zadremam uz belo vino iz Šuljma. U san mi dolazi moj dvojnik. Plavook, belobrad, go golcijat. Sedi u lotosu pored Nebojšine kule jer tu je najviše životne energije još od početka sveta i čoveka. I dunavski jogin mi ponavlja Jungov savet: “Treba da počneš da radiš jogu, i, dobro je što skoro svakog dana jedeš somovinu. Jer, someće meso setiće te na našu domovinu, na planetu Sirijus odakle smo DOGONJENI pa su nas na Dunavu i zvali DOGONI! A zvali su nas i RIBOJEDI pošto smo samo ribu jeli. I bili smo Srbima kao bogovi i azbuci smo ih naučili, a i setvi, metalurgiji. I nismo se sa Zemljanima mešali pa su nas zvali i ČISTOBOKI. Sve dok nas Iliri nisu progutali…” U gluvo doba slušam televizijske vesti. I šta čujem?! Da je Buš u Rostoku dobio proliv, a da mu se, ispred Vatikana, pokvario blindirani auto, ali je zato u Tirani dočekan kao mesija koji poziva Šiptare da krenu na nas, dunavske pravednike i da nas pojedu. Jung kašljuca na šamlici i seiri: “Je l’ ti sad jasno zašto treba da radiš jogu? Joga je rođena u Lepenskom viru, i odatle je, sa Srbima, otišla za Indiju. Uostalom, sa jogom jedino i možeš da se vratiš na Sirijus. Za taj put ne treba ti Isus.”