O državnoj simbolici

Sa ovdašnje levice često se čuju glasovi kako su himna, zastava i grb stvari sporedne, kako pažnju treba posvetiti stvarima životnim: zapošljavanju, socijalnoj zaštiti, itd. Niko ne spori važnost zapošljavanja i socijalne zaštite, ali zapošljavanje, pravnu sigurnost i socijalnu zaštitu može obezbediti isključivo uređena država. A uređenje jedne države počinje od njenog simboličkog definisanja. Simbol i simbolika nisu nigde na naročitoj ceni u vremenu saobraćajnih i drugih znakova, što ni za jotu ne umanjuje njihovu važnost. Kod nas je, poput svega ostalog, državna simbolika zapuštena i skrajnuta oblast. I, poput svega ostalog, prepuštena improvizaciji i samovolji. Krenimo od zastave. Prvi zaključak kojeg bi neki obrazovaniji stranac izveo videvši našu zastavu bio bi da je Srbija monarhija. Na trobojci (o kojoj ćemo kasnije) nalazi se krunisani beli dvoglavi orao, simbol monarhije par excellence. Budući da je Srbija nominalno republika, kruna iznad orlovih glava može značiti samo dve stvari: zjapeće neznanje ili nečije apsolutističke pretenzije. Pre će biti da je ovo prvo u pitanju. Budući da sam monarhista, nemam ništa protiv krune, ali ona može stajati tamo gde stoji samo onda kada Srbija bude kraljevina. Ni sa orlom, međutim, nije sve u redu; nekako je oronuo, pokisao, zaogrnut patetičnim leopardovim krznom (takođe simbolom monarhije) i drugi zaključak koji bi onaj stranac izveo bio bi da se u vremenskoj dimenziji naša zemlja nalazi u XIX veku. Pretpostavljam da je grbotvorac imao na umu tradiciju, ali tradicija nipošto nije premeštanje puke forme kroz vremenski tok, nego prenošenje ideje, njeno saobražavanje duhu vremena. Grbotvorac, nema sumnje, mentalno pripada devetnaestom veku, ali mi se nalazimo u XXI i nije zgoreg opomenuti ga na neke stvari. Najpre, istorijski grb Srbije je, za ono vreme uobičajeno, preuzet iz vizantijske heraldike i on je prvobitno grb Konstantinopolja. To je orao u poletu, raširenih krila, kao na srodnim grbovima Ruske Federacije, Crne Gore i, paradoksalno, Albanije, u vreme preuzimanja grba takođe teritorije vizantijskog Komonvelta. Za razliku od pomenutih grbova koji na štitu imaju svetog Đorđa, lava ili ništa, grb Srbije je zadržao originalni štit: crveno polje sa ravnostranim zlatnim krstom (označava se žutom, ne belom bojom) i četiri stilizovana slova beta, skraćenicom devize Konstantinopolja: car careva caruje vaseljenom. Mislilo se na Hrista, ne na gbotvorca. Iz nekog razloga, četiri slova beta nekome su se prividela kao četiri S, pa se decenijama, sasvim pogrešno, ona čitaju kao proizvoljna deviza: samo sloga Srbina spasava. No, dobro, ne bi to bilo tako loše da je deviza imala nekog učinka. Nažalost, nije. Niti je ujdurma sa grbom kraj improvizacijama. Srpska zastava – crveno-plavo-bela trobojka ni u kom smislu i nipošto ne pripada tradiciji iz koje je preuzet grb. Trikolori nastaju relativno kasno, u vreme Francuske revolucije. Istorijat naše varijante poprilično govori o preovlađujućem improvizatorskom duhu srpskih političkih elita. Negde, naime, u devetnaestom veku, neka se ustanička delegacija našla u Rusiji; Srbija tada nema zastavu, pa se problem rešava tako što se ruska trobojka okreće naopako. I to tako ostaje za vjeki vjekov. Iz svega toga, iz simboličke zbrke nastale aplikacijom simbolički pogrešno shvaćenog vizantijskog znamena na (tuđu) jakobinsku zastavu okrenutu naopako, može se dosta zaključiti o ovdašnjem stanju stvari. Idemo dalje. Ako bi onaj obrazovani stranac zaintrigiran dvosmislenim grbom potegao u Srbiju i prošetao pored državnih institucija, sa čuđenjem bi primetio apsolutno odsustvo državne ceremonijalnosti, zapanjujuću ikonografsku zbrku i još štošta. Kao što sam i ja, vraćajući se sa višegodišnjeg izbivanja iz zemlje, odlazeći zbog saobraćajnog prekršaja kod sudije za prekršaje, sa čuđenjem primetio da odlazim u sud jedne nepostojeće države, nekakve Socijalističke Republike Srbije, čiji se grb, sa sve zupčanicima, klasjem i zracima sunca šepurio na tabli sa nazivom ustanove. Da je ovde, bar od 2000. naovamo, uvedena pravna država, ja uopšte ne bih morao da ulazim kod sudije i da plaćam kaznu, jer sam u “legalističkom” i svakom drugom smislu Socijalističkoj Republici Srbiji odgovoran koliko i Dominikanskoj Republici, recimo. Možda i manje. Jer bih u Dominikanskoj Republici mogao biti odgovoran, ako načinim prekršaj, dočim u SRS nikako iz prostog razloga što ne postoji. Problem je, međutim, što i novonastala Republika Srbija jedva da postoji. Da je drugačije, sigurno ne bi tolerisala da se na zvaničnim tablama njenih institucija ističu grbovi nepostojećih država. Ja razumem da mnoge sudije pate od nostalgije za socijalističkim vremenima (patim donekle čak i ja jer je u počivšoj SFRJ bar vladalo jedinstvo kakvog-takvog državnog simbolizma), ali oni bi trebalo da se zadovolje da socijalističke grbove ističu u svojim domovima, nipošto pred sudovima nove države. Nedavno sam bio u Bugarskoj i ne bez zavisti ustanovio koliko je ona u odnosu na nas poodmakla u pogledu ceremonijalnosti, državne simbolike i ikonografije – stvari koje levičarima izgledaju sporedne, ali koje doprinose utisku stabilnosti i uređenosti. Ispred predsedničke palate u Sofiji svakih pola sata teče ceremonijal smene straže. Gardisti u tradicionalnim uniformama izvode besprekoran egzercir, čitav jedan performans koji privlači pažnju stotina turista. Kada se uporedi sa Predsedničkom palatom u Beogradu, utonulom u polumrak, sa kioskom u kome dežurni policajac drema ili čita stripove, nešto je jasnije zašto je Bugarska članica EU, a zbog čega mi stojimo na kraju dugačkog reda za prijem. Mogle bi se satima nabrajati ovdašnje simboličke stranputice, ali prostor obavezuje na konciznost. Za kraj možda ne bi bilo zgoreg pomenuti praksu DSS-a da ispred svog sedišta umesto nacionalne ističe državnu zastavu, kao da hoće da emituju poruku: država to smo mi. Ili na praksu Radikalne stranke da kao svoj amblem koristi nacionalni grb. Nevažno, reklo bi se, ali sve to rečito govori o nerazlikovanju državnog i stranačkog, partijskog i nacionalnog, i opasnostima koje odatle proističu.