PREKOMPONOVANJE DESNICE, NOVI POLITIČKI CIKLUS

Ima nečeg fascinantnog u pohodu Nikole Sarkozija na mesto predsednika Republike. Nesumnjiva politička obdarenost koju je pokazao tokom kampanje, ta mešavina voluntarizma, autoritarnosti, personalizovanja, provokacije, nacionalizma i liberalizma, udružena sa velikom govorničkom sposobnošću i smislom za komunikaciju sa masama, omogućili su mu da, uz masovnu podršku medija i jaku ekonomsku podršku, odnese očiglednu pobedu. Ono što takođe zapanjuje, jeste intelektualni nehaj sa kojim je on prešao liniju koja odvaja desnicu od levice. Analitičari se, uznemireni neoliberalističkom globalizacijom, pitaju da li je ova linija pomerena. Sarkozi je odlučio. I dokazao sastavom svoje prve vlade da u perimetar desnice sada ulazi i dobar deo Socijalističke partije, u svakom slučaju njeno „socijalno-liberalno” krilo. U tom pogledu novi predsednik vlade (u koju će ući bar četiri levičarska člana – Bernar Kušner, Erik Beson, Žan-Pjer Žoaje i Martin Hirš) samo će izraziti ovo skretanje udesno francuskog društva. Skretanje koje je paradoksalno, ako imamo u vidu stalno povećanje socijalnih nepravdi i problema. I da se, od 1955, u svetu rada vode teške borbe sa privremenim zapošljavanjem, podugovorima, premeštanjem fabrika i sve većim stepenom nezaposlenosti. Era degolizma se završava, a na njeno mesto dolazi era sarkozizma, ili francuskog populizma koji – navlačeći na sebe ruho „umerenog”, čak „progresivnog” pokreta – u svojim redovima okuplja sve desničare, od lepenista do socijalnih liberala i centralista. I čiji su glavni izvori inspiracije: neokonzervativni republikanski model Sjedinjenih Država, Silvio Berluskoni u Italiji i Hoze Marija Aznar u Španiji. Tri iskustva koja su, da usput napomenemo, birači njihovih zemalja nedavno odbacili. Novi neuspeh levice na prvom mestu predstavlja intelektualni poraz. Nesposobnost da zbog inercije, udaljavanja od siromašnih slojeva, stvori novu viziju Francuske, u uslovima nastalim posle raspada Sovjetskog Saveza i brutalnog naleta naoliberalnog globalizma, pokazala se u krajnjoj liniji kao samoubilačka. Levica je izgubila idejnu bitku. I zbog toga je, dok je bila na vlasti, zaustavljala rast plata, zatvarala fabrike, ukidala radna mesta, zatvarala industrijske basene, i privatizovala deo javnog sektora. Jednom rečju, ona je prihvatila misiju – suprotnu njenoj suštini - da Francusku „prilagodi” mondijalizmu, i da je „modernizuje” na štetu radnika, a u korist kapitala. U tome je poreklo sadašnjeg poraza. Svaliti na velike medije – koji su trenutno glavni ideološki aparati sistema – odgovornost za pretrpljeni neuspeh, znači pokazati sopstvenu nemoć i infantilizam. Jer nova hijerarhija moći, rezultat neoliberalističke globalizacije, na sam vrh, pored finansijske i ekonomske, postavlja i plaćeničku medijsku moć. Ovaj deo rukovodi politikom. U uslovima demokratije mišljenja i globalizacije, politika deluje samo uz njihov prećutni pristanak. „Levica levice” koja, uprkos bogatstvu svojih predloga, pruža groznu sliku razjedinjenog egoizma, još uvek nije svesna ovog stanja. Za čitavu levicu ovaj poraz ima odlučujući značaj. On označava kraj jednog doba. I prisiljava je na novo prestrojavanje. Da najzad stvori ono što se u Latinskoj Americi naziva „socijalizam XXI veka”.