U traganju za roditeljima neznanog junaka („Nigde Lazića”, Odjeci, NIN br. 2947)

Po cenu da prihvatim ocenu direktora Zmajevih dečjih igara Dušana Đurđeva (u daljem tekstu Direktora) da sam ostrašćen i starački mrzovoljan, da priznam grešku i istovremeno se izvinim zbog, kako direktor reče, “gubljenje vida i nemogućnosti da se smatram pouzdanim svedokom”, nikako još ne uspevam da potisnem iz svesti, na televiziji viđenu sliku Milovana Vitezovića kako stoji pred mikrofonom sa štapom u ruci dok iza njega jedan mladi bradati čovek puca u noge deci proglašenih izdajnika. Biće da je cela ta scena plod moje, isto tako staračke mašte, ali možda i nije samo tako već malo drugačije, sa dodatkom u fusnoti, o kome se radi. Nisam nameravao da govorim o Igrama već o potrebi oprezne lustracije, ali prozvani nameću drugu temu traganja za fantomom tako što napisaše tekst i potpisaše imenom Direktora Igara. Srbija je podeljena. Srbiju vode nemerodavni. Srbija će nastradati dok ne prepozna teme kojima će dati prednost. Umesto što glumi Zmaj Jovu i uručuje štapove Srbije mora prvo da očisti Augijeve štale. Većina takozvanih patriotski opredeljenih intelektualaca ćutke prelazi preko izjave Momira Lazića. (Ukoliko je to živ stvor ili fantom koji se nadneo nad glave nedužne dece. A možda je i metafora? /Dogodilo nam se da Milovan Vitezović postoji, a postoji i Momir Lazić / Napokon nabodosmo ime uz pomoć samog Direktora.) A postojalo je i proteklo vreme nacionalnog i građanskog poraza od kojeg se još oporavljamo. Za sve vreme naše nesreće taj Vitezović je uređivao monstruozno partijski dirigovan, ratnohuškački, takozvani kulturni program Miloševićeve televizije. Bukvalno je izronio samo zbog jedne beslovesne rečenice izrečene na Ušću: Dogodio se narod. Iz te mudrosti proistekle su kolone autobusa sa nalepljenim slikama vedrog čoveka sa “suncem u kosi”, na takozvane kontramitinge jurnule su horde nekih ljudi koji srpski nisu umeli da govore tečno, ljudi sličnih onim Ćopićevim junacima koji se na malim dlakavim konjima stušte sa planine, opljačkaju grad u ravnici i tako se isto, hitro, vrate u svoje planinske jazbine. Uvek je bilo da je većina srpskih književnika mukotrpno živela. Ali ima veoma retkih slučajeva kad su postojali miljenici vlasti. Dučić je, na primer, morao da uloži mnogo truda ne bi li lepo živeo. U našim danima, dovoljno je sročiti četiri pet reči. Srećnici skuju parolu, prepišu narodne poslovice koje je već objavio Vuk Karadžić, proglase da su pisci i dobiju sedmosobne stanove. Nesnalažljivima ostane vaganje vrednosti sopstvenih zabluda. Redovni učesnici Igara, članovi čuvene Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, dodeliše ulogu nesrećnom Direktoru da ih brani od mene. A on se prihvatio. Nečim ga namamili. Ne radi se o Zmajevim igrama. Radi se o onima što ponovo presvlače dres i ponovo hoće da „jašu”. Direktor potpisuje tekst u kojem kaže da za dugi period nije bilo političkih opredeljenja i takvih nagrada. Ja mislim da je sa par časnih izuzetaka oduvek bilo suprotno, a naročito u doba vladavine Josipa Broza. Uostalom, i zakonomerno je, možda. Kad se bolje razmisli, ni Nobelova nagrada nije uvek dolazila u prave ruke. Sa Vitezovićem je, ne računajući besprimernu plodnost, stvar vidljivo navijačka i neumesna. Možda su darodavci vrednovali kao znak dobre književnosti što je u svoj književni opus uveo izraze kao što su klinci i klinceze umesto roditeljskih prinčeva i princeza i tako doprineo “razbijanju zaostale porodične nežnosti, ljubavi i intimnosti kao ostatku buržoaskog vaspitanja”. Ali, tako to biva kad partijski ljudi metrom stvaraju reči. A Direktor Igara kaže da se nikad nisu rukovodili partijskom merom kad su dodeljivali nagrade. Gospodinu Direktoru bih preporučio da pročita Kašaninov tekst o Dučiću kad govori o imenima te naše sabraće dinarske. Možda se prevario. Nije dobro pročitao. Bradati čovek koji stoji pored Vitezovića kad mu se predaje štap (valjda od srebra?) možda je bio Mladen, možda Milan, a možda i Momir od koga sada Udruženi stvaraju Neznanog junaka kome se traži mati, a zna otac. Lepo je imati Zmajeve dečje igre i još je lepše čuti da one imaju direktora. Koliko znam, Igre se održavaju samo jedanput godišnje. Direktor Igara kaže da je ovogodišnjim svečanostima prisustvovalo preko stotinu pesnika a ja bih mu posavetovao, uz divljenje Srbiji koja, eto lepote, samo u jednom času, dok trepneš, iznedri stotinak pesnika na jednom mestu, da još jednom pregleda foto i filmsku dokumentaciju jer će možda natrapati na plagijatora metoda gangsterskih bandi ili na filmu viđenih slučajeva iz delovanja IRA. I na kraju: sve vreme gospodina Đurđeva oslovljavao sam rečju “Direktor” zato što mi nekako ne ide uz Zmaj Jovu već više priliči nekoj trgovačkoj organizaciji ili nečem ne toliko poetskom. Dajući intervju NIN-u namera mi je bila da ukažem na neuralgične tačke u našem književnom stvaralaštvu, delimično i u drugim oblastima kulture a Zmajeve igre ispadoše kolateralna šteta. Pomenut je i aktuelni predsednik ozloglašene KPZ Srbije. Vidim, i on slavi godišnjicu književnog rada. Zaređalo to, rekao bi narod. Uhvatila pisce neka džura, rekli bi u Banatu. Stahanovci, kažem ja misleći pri tom ozbiljno kako je mnoge zasvrbela žalost za prošlim vremenima. Ili je proslava možda priprema za najavljene umetničke penzije? Što da ne? Kad mogu sportisti što ne bi i umetnici bili adekvatno nagrađeni, ali ne valja se preporučivati. Razlika je jedino u tome što se umetnost ne ceni godinama bavljenja dotičnim poslom već kvalitetom. Ali, kažu Srbi, nije nam dosta Bog, neka ostane i sveti Nikola. Za svaki slučaj jer i Bog može umreti. A povodom nesporazuma oko Igara najbolje bi bilo kad bi se javio Neznani junak i od mene tražio izvinjenje, koje bih ja rado izrekao.