Zoran Pop Stojanović, profesor na Univerzitetu Florida: Rođeni da pobeđuju

Profesor Zoran Pop Stojanović je na Univerzitetu Florida od 1965. godine. Pre toga je bio docent na Katedri za matematiku Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. Univerzitet Florida ga je pozvao da bude gostujući profesor na godinu dana 1965. a onda su mu ponudili da ostane i razvija svoju grupu koja se bavi teorijom verovatnoće i slučajnih procesa. Reklo bi se, klasična priča o talentovanom stručnjaku sa naših prostora koji ovde za relativno mali novac završi studije, a onda kao gotov stručnjak svoje naučno delo razvija u Americi. Sagovornik NIN-a, inače sada Professor Emeritus of Mathematics na Univerzitetu Florida, Gensvil (zpsŽmath.ufl.edu), koji se godinama bavi problemima teorije verovatnoće i slučajnih procesa, na to odgovara: - Kako god gledali na to, činjenica je da sve srednje škole na prostoru nekadašnje Jugoslavije proizvode odlične buduće studente. To govori da je način obrazovanja veoma dobar, da su veoma dobri profesori koji podučavanju đake. Ako se može reći da je bivši realsocijalizam ostavio neku dobru posledicu, onda je to sigurno bilo dobro srednjoškolsko obrazovanje, i to posebno u oblasti prirodnih nauka i matematike. Oni su daleko iznad proseka kada se porede sa srednjoškolcima u razvijenim zemljama, kao što je Amerika, na primer. Na takmičenjima gde učestvuju osnovci iz oblasti matematike, fizike, ili kompjuterskih programa, takmičari sa ovih prostora su u samom vrhu. Pa, ipak, ti mladi matematički geniji koji pobeđuju na međunarodnim takmičenjima, po pravilu ne ostaju ovde i po pravilu se ne vraćaju u zemlju posle stipendija koje dobijaju iz inostranstva. Šta uopšte za ovo društvo znače ti trijumfi naših mladih matematičara? - Znači da oni doprinose razvoju svetske naučne misli, ali, nažalost, ne doprinose direktno razvoju srpske nauke i njenoj primeni za razvoj Srbije, kada taj mladi talenat ne ostane ovde. Nedavno sam držao predavanje đacima Treće beogradske i Matematičke gimnazije o stremljenjima moderne matematike, i bio sam impresioniran činjenicom koliko su ta deca talentovana. A još više su me impresionirali loše plaćeni nastavnici koji sa oduševljenjem uče i stvaraju tu talentovanu decu. Posle predavanja sam čuo da je petoro-šestoro od te dece već primljeno da studira na američkim univerzitetima. Tragedija ovih prostora, dakle ne samo Srbije već i svih zemalja u okruženju, jeste da većina talentovane dece ide u zapadne zemlje, uglavnom u Ameriku, da se dalje školuju i što se uglavnom niko neće vratiti da svoje znanje i ekspertizu stavi u službu napretka svoje zemlje. A nijedno društvo ne bi smelo sebi da priušti toliki luksuz da gubi talentovane mladiće i devojke iz svoje sredine. To se posebno odnosi na buduće matematičare, s obzirom na to da matematika danas “kumuje” razvoju svih nauka. Od njenih tradicionalnih primena, pa do današnjih primena u matematici finansija, medicini – matematika je svuda. Današnji razvoj svetskih ekonomija zahteva visokokvalifikovane stručnjake koji će ostati u zemlji i koji će pomoći da se unosi i pravi kapital u toj zemlji. Bez tih talenata nemoguće je podići zemlju na nivo koji zahteva moderno doba. Naravno, to nije samo problem Srbije? - To je problem i u mnogim razvijenim društvima kao što je to u Nemačkoj, Kanadi, Engleskoj... odakle stručnjaci jednako idu u Ameriku kao i iz Srbije. Razlika je u tome što ih odavde odlazi relativno neuporedivo više. Naravno, ne samo odavde već sa Balkana uopšte, a i iz Rusije. Poznata je šala o tome kako izgleda američka postdiplomska škola: to je mesto gde ruski profesori predaju kineskim studentima! Rusija je u istoj situaciji kao i Srbija, jer su i njeni najtalentovaniji matematičari velikim delom u Americi. Srećom, i u Rusiji, i u svim zemljama bivše Jugoslavije, stalno se rađaju talenti. Poslednjih pet-šest godina dolazite u Beograd i radite sa našim talentovanim matematičarima. Kakva su vaša iskustva sa njima? - Ovdašnje kolege iz moje oblasti na Univerzitetu u Nišu, Matematičkom institutu SANU u Beogradu i Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, imaju rezultate iz ove oblasti koji su na svetskom nivou. Reč je i o profesorima, i o studentima koji su na kraju studija, ili su postdiplomci. Cilj mojih poseta je da ove talentovane mladiće i devojke uputim da znaju svako današnje vrhunsko dostignuće u oblasti matematike za koju su se opredelili. Pored toga, oni moraju da se povežu sa svetskim matematičkim centrima koji to rade, moraju da znaju za naučnike koji su vrhunski u toj oblasti da bi mogli da im se obrate za savet, za pomoć. Bez te naučne saradnje me može da se razvija nijedna oblast ne samo matematike, već nauke uopšte. Fascinira me do koje mere su ti mladi talentovani, jer kao profesor sa iskustvom od četiri decenije, mogu da ih uporedim sa studentima kojima sam predavao na Univerzitetu Florida, a posećivao sam i razne druge američke univerzitete i znam studente i sa drugih univerziteta. Neki od tih naših studenata su talentovaniji od mnogih kojima sam predavao i koje sam sretao u Americi. I, kako im omogućiti da se posle školovanja vrate u Srbiju i ovde primenjuju svoje sposobnosti i znanje? - Preduslov za to je da se ovde sistematski i sa visokim prioritetom finansira razvoj nauke. To mora da bude u programu svake političke partije u Srbiji. Jer, bez razvoja nauke nema stranih investicija, a bez investiranja u jednu zemlju nema njenog razvoja. Kad idem u Izrael, na primer, u Haifi vidim Honedžnjell kompaniju, Intel kompaniju, Microsoft i druge. Svi su oni u Izraelu gde koriste tamošnje talentovane mlade ljude, gde zapošljavaju Izraelce na radnim mestima sa visokim platama, da bi ovi razvijali visoke tehnologije. Uveren sam da je sve to moguće i kod nas kada bi naši mladi ljudi imali uslove za naučni rad u Srbiji, a onda bi i velike inostrane kompanije našle svoj interes da dođu ovde i rade. Naravno, treba naći izvore za finansiranje nauke. Danas razvijeni svet, ovaj matematički pre svih, funkcioniše po principu zajedničkih projekata i mešovitih timova. Zbog čega jedan matematički genije po pravilu nije tako spektakularan, planetarno poznat, kao pisac genije, poput Dostojevskog, na primer? - Meni je veoma teško da kažem, tačnije, da dam definiciju genijalnog muškarca ili žene. Sve što bih rekao bilo bi vrlo neprecizno. Jedan vrlo ugledni američki komentator, veoma obrazovan čovek Vilijem Bakli Mlađi, rekao je jednom prilikom da termin genije ne bi trebalo upotrebiti više od dva puta u sto godina! Matematika je disciplina koja se razvija tako što se nekada odmah primeni, a nekada se ne vidi svrha onoga do čega ste došli. Bar ne u tom trenutku. Međutim, to saznanje se skloni, kao što neku stvar odložite na tavan, i onda je u određenom trenutku uzmete, očistite sa nje prašinu, i upotrebite. Na primer, ruski matematičar Griša Perlman je pre više od godinu dana dao dokaz jedne Poenkareove pretpostavke koja je bila stara preko sto godina. To rešenje je odmah uzbudilo matematičku javnost. Griša Perlman je, inače, jedan pravi matematički genije, da upotrebim taj izraz. On ima manje od 35 godina, živi u Sankt Peterburgu i za ovo otkriće će dobiti nagradu od milion dolara koju daje Institut Klej u Bostonu za rešenje nekih teških i do sada nerešenih problema. Ima sedam-osam takvih matematičkih problema koji čekaju onoga ko će ih rešiti. Jedan drugi matematičar, koga bih ja nazvao genijem, jeste moj pokojni dobar prijatelj i kolega Sten Ulam. Kada je Manhattan Project (pravljenje atomske bombe), došao u ćorsokak, došao je Stan da reši tzv. transportnu jednačinu, čime je bio otvoren put da se napravi atomska bomba! Stan je to uradio uvodeći, što sada svaki student matematike zna, tzv. Monte Carlo method! Naravno, današnji matematički genije je i “blistavi um” Yon Nes, sa Prinstona, poznat javnosti iz nedavnog hit filma. Odnos jezika i matematike – to je poslednjih decenija veoma popularno kao tema, pre svega u Americi i dobrim delom zahvaljujući Noamu Čomskom? - Suptilna primena matematike može se videti i u svakom prirodnom jeziku. Sa gledišta matematike ili teorije informacija, u svakom prirodnom jeziku (prirodni u odnosu na kompjuterske jezike) ima mnogo više matematike nego što se to čini običnom oku. Obično oko to ne vidi. Matematičar će to odmah videti. Jer, najpre se morate pitati kako nešto u jeziku zaključujete. Kada napravite rečenicu, ona je, u stvari, čista matematička konstrukcija. Dijagram rečenice je zapravo matematičko preslikavanje. I stoga danas i postoji oblast koja se zove matematička lingvistika. Čuveni lingvista Noam Čomski je jedan od prvih koji je jezik počeo da tumači sa gledišta matematike, ponudio matematički model jezika. O tome kako je prirodni jezik pun matematike, najbolji je primer knjiga Luisa Karola Alisa u zemlji čuda, koju svaki matematičar prepoznaje kao knjigu koju je napisao matematičar. Kada zec i Alisa razgovaraju, on je pita: Zašto ne kažeš ono što misliš? Alisa mu odgovara: Ja mislim ono što kažem. A zec joj kaže da to nije isto. Nije isto da vidim šta jedem i da jedem šta vidim. Zanimljiva je priča da je engleska kraljica Viktorija, očarana Alisom u zemlji čuda, tražila da joj donesu sve što je taj pisac napisao. Naravno, bila je razočarana kada su joj doneli njegove matematičke radove koje nije mogla da razume. Laici su naročito spremni da veruju u anegdote po kojima “gospodin slučaj” najčešće određuje tok istorije. Koliko se slažete sa tim aspektom gledanja na naučna dostignuća? - Ponekad se razvoj nauke odredi slučajem, slučajnim susretom. To su, naravno, neke zanimljivosti, neke bizarnosti koje postanu poznate. Meni je posebno zanimljiva jedna od njih. Imam na umu diskusiju koja je trajala samo deset minuta u Kembridžu, 25. oktobra 1946. godine u Moral Science Club-u, između Karla Popera i Ludviga Vitgenštajna (ovaj drugi je, po mom mišljenju, jedan od najvećih genija). Karl Poper je trebalo da održi predavanje o problemima koje filozofija treba da tretira. Vitgenštajn je, naravno, pobornik teorije da su svi ti problemi filozofije o kojima Poper govori, besmisleni, i da oni nisu ništa drugo nego zagonetke. NJih dvojica su se, krajem oktobra te 1946. godine, nalazili ispred kamina u Cambridge Social Club-u, gde je gorela vatra. Vitgenštajn je mlatio žaračem ne slažući se sa onim što je Poper govorio. Najzad je Poper uzviknuo: Kakav ste vi to filozof kada pretite žaračem onome ko ima suprotno mišljenje od vašeg! – i izašao. I tu je sve završeno. A te dve njihove ideje su odredile kasniji pravac nauke i socioloških disciplina 20. veka. Bombardovanje Londona Postoji poznata priča o engleskim matematičarima Hardiju i Rajtu, koji su napisali knjigu iz teoriji brojeva nadajući se da je ona toliko apstraktna da je niko neće koristiti ni u kakve ratnohuškačke ili slične svrhe. Tako je nastala njihova Geometric Number Theordž knjiga. Međutim, posle nacističkog bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu, izašao je rad koji je okarakterisao distribuciju bombi po Londonu nastalu nacističkim bombardovanjima, i koji je imao samo jednu referencu – ovu knjigu Hardija i Rajta! Jasno, naravoučenije ovde je da će se svaki matematički rezultat koji nije trivijalan, iskoristiti u nekoj ljudskoj delatnosti, pre ili posle! A dosadašnje iskustvo pokazuje da se on iskoristi češće pre negoli posle! Kockar i matematičar Teško je definisati šta je matematika. No, kada se formuliše neki problem, možete reći da li je on matematički ili nije. I posle toga vidite kojoj matematičkoj oblasti ili oblastima on pripada. U svakom problemu koji tretira nekakve kvantitativne odnose, pojavi se matematika, ili neka oblast matematike. Ja se celog života bavim slučajnim fenomenima i ta oblast matematike se zove teorija verovatnoće i slučajnih procesa. Kao i svaka druga matematička oblast, i ona ima svoju istoriju. Sve je počelo kada je trebalo napraviti matematički model za igre na sreću. Naime, u 17. veku u Francuskoj, izvesni baron De Mere, koji je bio strastan kockar, a kome je ponestala sreća, u želji da spreči svoj finansijski sunovrat, obratio se svom prijatelju, matematičaru Paskalu da mu ovaj pomogne, uz pomoć matematike, da smanji gubitke. Paskal se onda obratio za pomoć svom prijatelju, drugom slavnom francuskom matematičaru Fermau, i tako je počela da se formuliše teorija verovatnoće, koja se danas koristi gotovo u svim oblastima moderne nauke. Ovde je zanimljivo primetiti da su Paskal i Ferma radili kao tim da reše ovaj problem!