Moja kućica, moja slobodica

Ne znam da li ste zapazili zanimljivu slikovitost imovinske karte vodećih pripadnika ovdašnjih mafijaških udruženja. Kao i to da su gospoda (i gospođe) neobično slaba na tzv. nekretnine. O posedima odbeglog Stanka Subotića, umetničko ime Cane Žabac, sve je poznato: vinogradi ovamo, zamkovi onamo, a crkvica u rodnom Ubu. NJegova sapatnica Bojana Bajrušević vlasnica je desetina beogradskih stanova. Onu vilu već i da ne računamo. Sa ostalima je isto tako: moja kućica, moja slobodica! A sve to na osnovu zarade od rentiranja automobila ili od raznošenja gajbica piva. Kad bi se zezali. Osnovana je pretpostavka da je ovo ulaganje u nekretnine tek preostala sitnina u odnosu na keš koji je avionima i kamionima deponovan po bankama u okruženju. Ako se za sitninu mogu kupovati višespratnice u elitnim gradskim kvartovima, možete pretpostaviti sa koliko je nula onaj keš. Po zakonu koji će, nadajmo se, uskoro biti donet, uvešće se sankcija oduzimanja imovine osobama koje budu uhvaćene sa prstima u tegli pekmeza, to jest onima kojima se dokaže udarnički staž ili istraživačka delatnost u poslovima organizovanog kriminala. Aktuelni begunci od zakona, što je u nas postalo neka vrsta profesije, svoje su vlasničke akvizicije obavljali u vreme kada takav zakon nije postojao ni kao mislena imenica, sve nadajući se da robija i ne mora biti tako loša ukoliko si osigurao potomstvo i širu familiju. Izgleda da je to bila računica bez krčmara. Ubuduće u životu neće biti scene iz američkih filmova da ti, kad izlaziš iz zatvora, vrate siću koja se kod tebe zatekla u trenutku hapšenja. Nije loše: osećaj slobode ima neke veze sa praznim yepom. Nezavisno od ceha koji će im biti naplaćen, ipak je sasvim nejasna ta strast da se novac stečen nekom kriminalnom operacijom brzopleto propira ulaganjem u cigle, malter i italijansku keramiku, useljenje krajem godine. Može biti da je to uticaj pomenutih američkih filmova o mafiji. Ali je to, sve u svemu, fatalna neopreznost. Čak i u zemljama čija se tradicija liberalne ekonomije slobodnog tržišta broji vekovima, i gde sticanje velikih bogatstava često ide ruku-podruku sa moralom koji je rastegljiv kao testo za picu, svaki raznosač gajbica sa pivom koji, recimo, pazari zamak na Loari iz XIV veka postaje automatski sumnjiv organima gonjenja sa finansijskom inspekcijom na čelu. Neke čak i uhapse. Nije obavezno da uvek zamak bude u pitanju. Poznat je slučaj malog privrednika iz Čikaga Čarlija Lučijana, zvanog Srećko, koji nije proveo ni dan u zatvoru zbog švercovanja alkohola, organizovanja prostitucije i silnih ubistava u cilju mafijaškog mira, prosperiteta i saradnje, ali je zaglavio dugogodišnju robiju jer je uhvaćen kako je utajio porez na sumu od 10 dolara. Verovatno je gorko prekorevao sebe zbog tog sitnog propusta. Jedan kasniji veliki biznismen podzemlja, čije je ime bilo DŽon Goti, nije dopuštao da mu se nešto slično dogodi. Plaćao je porez. Zatvora je dopao da u njemu umre jer ga je odala strast prema ručno šivenim italijanskim odelima. A kakva li je tek neopreznost onih ovdašnjih kompračikosa tranzicije koji novac prljavog porekla ulažu u objekte čvrstog stanja poput stanova i vila. I sve to u jednoj siromašnoj zemlji koja još balansira iznad ambisa propasti, dok većina njenih stanovnika jedva nekako preživljava u granicama biološkog minimuma. Ispostavlja se kako je ta čudna strast inicijalna kapisla, tzv. operativno saznanje, da se, obrnutim procesom, od kraja ka početku, otkriju temelji ilegalnih fondova u kakvoj kriminalnoj delatnosti. Jer, kako kaže ona izreka o snegu koji ne pada da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag, tako i pet-šest palata u vlasništvu raznosača gajbica piva jesu sigurni dokaz da sa dotičnim trudbenikom nisu čista posla. Pokazuje se da je tako izazvana sumnja često opravdana, čemu je dokaz to kako policija hapsi na sve strane danonoćno, uz kolateralne izuzetke onih koji su pravovremeno nestali u vidu lastinog repa. Međutim, šta ukoliko se ispostavi da je sumnja neopravdana? Nema veze. Policijsko istraživanje svačije sumnjive imovine je obaveza u planiranom obračunu sa tzv. organizovanim kriminalom. Gde ima dima mora biti i vatre. Ako se dogodi greška, onda se izvinjavamo, mnogo se izvinjavamo. To, pak, spada u oblast teorije. Jer, kako nas podučava istorija, iza svakog velikog bogatstva obavezno stoji neka pljačka. Od prirode društva zavisi hoće li malverzacija biti sankcionisana ili će biti ustoličena u vrlinu. Za tragično stradalog američkog predsednika Kenedija se govorilo da je, ušašvi u Belu kuću, prešao iz zamka u kolibu, jer je potomak bogate porodice irskih bankara. Nije rečeno da je bogati irski bankar, jedno vreme američki ambasador u Londonu, naime Kenedi otac, počeo kao distributer ilegalnog alkohola u vreme prohibicije.