Posle “Festivala jednog pisca”: Izvan svih kalupa

Svet je velika knjiga” – ovo poređenje, koje danas namah ima borhesovski prizvuk, preuzeto je iz Vinaverovih “Priča koje su izgubile ravnotežu” (1913) i poslužilo je kao geslo “Festivala jednog pisca” koji je Kulturni centar Beograda posvetio ove godine Stanislavu Vinaveru. Izložba o Vinaveru, noseći stub Festivala, nudila je deo odabrane građe skriven u velikim knjigama koje je publika otvarala i zatvarala po želji; “Šetnja Vinaverovim Beogradom” bila je dijahronijsko čitanje urbanističke i kulturne mape beogradskog centra grada, od turskih vremena do pedesetih godina prošlog veka; a Vinaverove fotografije u prirodnoj veličini, postavljene na desetak mesta u gradu za vreme Festivala, prikazuju ga upravo kako, blago osmehnut (u stvari, žmirkajući na suncu), čita knjigu (svet). Više puta je ovih dana rečeno ili bilo nagovešteno da je Vinaver u neku ruku tragična figura: po svom životnom putu, gde su mu istorijske okolnosti previše često prekidale uzlazni tok, a lucidnost i lični nekonformizam bili u našoj sredini kažnjavani umesto nagrađivani; po recepciji književnog dela i Vinaverovog kulturnog stava koji su svojevremeno, za piščevog života, ostali neshvaćeni od mnogih, od drugih namerno potcenjivani, jer su bili previše avangardni, dijaloški, misaoni, sveznadarski; pa i za nedostižne i prebogate Vinaverove prevode, kao pisane na srpskom, neki su u vreme njihovog objavljivanja od svega našli da kažu da nisu uvek doslovni; po dosadašnjoj književnoj sudbini, jer verni proučavaoci ovog pisca još ne uspeše da objave njegova sabrana dela, ni 50 godina posle smrti (za malu utehu, kod Derete izlazi edicija prevoda Stanislava Vinavera); najzad, po gorkom usudu umetnika da u zglobljenom bezmerju vaseljene večno sluti, a ostane neiskazan. Da li smo na dobrom putu kad, tumačeći Vinavera, naglašavamo tragičnu vizuru? Ovaj Festival pružio je priliku da se jasno i za širu publiku kažu neke stvari koje su se morale reći. Ne možemo revalorizovati stvaraoca a da ne prevrednujemo i njegov kulturni kontekst. U Vinaverovom slučaju, to je značilo: da se bar okrznu nekadašnji normirači, opadači, zla sejači, režimnjaci, sebičnjaci, površnjaci, lažni znalci. Pa ipak, čitaoci Vinaverovih parodija i prevoda pre svega, a onda i priča, pesama, putopisa, eseja, kritika, ne vide tragiku koja je u oku istoričara kulture. Oni znaju onog drugog Vinavera, onu legendarnu figuru beogradskog kulturnog života koja sme sve da istraži, dovede u pitanje, ismeje ili uzdigne, onog koji zna sve što se piše, radi i misli u belome svetu... Onoga što danonoćno guta knjige i rasipa mudre i humorne reči kod “Moskve” i “Mažestika”. Onoga što neumorno skuplja jezičke izraze od Crnotravaca sa gradilišta i dece sa beogradske kaldrme, trampeći ih za fišeke bombona i sladoled. Onoga što je umeo da prevodi sa svih jezika, što je prevodio Bloka, Gogolja, Alisu u zemlji čuda, Kiplinga, Tvena, Hašekovog Švejka, Saltikov-Ščedrina, Y. B. Šoa, Getea, Rablea, Arabljanske pripovetke iz 1001 noći, Dikensa, Andersena, Lopea de Vegu, Sterna, Vijona, Ekermana, Molijera, Poa, Nervala, Valerija. Vinavera što sebi i drugima čita svet kao knjigu, zasenjen ćudljivim poretkom linija. Vinavera koji svoj život vodi kao roman i uvek bira istorijsku vetrometinu, onog što je prenebregao Bergsonovu i Poenkareovu ponudu da ostane na Sorboni kao asistent da bi za otadžbinu ratovao na Balkanu, onoga što je prošao Albaniju, video Oktobarsku revoluciju izbliza, osetio Nemačku u vrenju između dva rata, zarobljeništvo u II svetskom ratu pošto je odbio da se sa porodicom skloni u Ameriku. Onoga što je očarao Rebeku Vest. Onoga što je umeo da čita sudbinu iz dlana. Taj drugi, nesagledivi, nesavladivi Vinaver je za nas današnje pravi. Govori se o njemu kao figuri modernizma, kosmopoliti, zbližitelju evropskog zapada i istoka; ali Vinaver bi mogao biti i postmoderna figura, glavni lik svoje životne, a gotovo fikcionalne priče, priče kojoj iz raznih razloga nedostaju delovi, kojoj su iz raznih pobuda naknadno dopisani delovi. Zahvaljujući prepričavanju anegdota i urnebesnih citata, zahvaljujući često dobronamernim mistifikacijama, usled sklanjanja u stranu, potiskivanja ili limitiranog tumačenja opusa tokom svih ovih godina, najzad usled nedostupnosti autorskih tekstova, on je postao i nekakav književni, fikcionalni, romantičarski prekomeran lik o kome se priča, ali koji se nedovoljno čita i poznaje. I kada prema njemu gajimo divljenje, ono nije dovoljno artikulisano. Sa tog gledišta, ne prilazimo mu kao neotkrivenom ili namerno sakrivenom geniju koga treba popularisati, nego Vinaveru kao takvom, priznatom prevoditelju iz sveta u knjigu. On je onaj književni čarobnjak što nas je još kao decu mamio u svet bajki, Andersenovih i iz 1001 noći (uporedite novi, integralni sarajevski prevod sa Vinaverovim, da osetite gde se iskri zvezdana prašina), što je razbuđena čula pojio bezobrazlucima u Gargantui, što nas je, kad smo porasli, do suza zasmejavao gde god je mogao, a parodijom predočavao poetiku vodećih srpskih autora bolje no učene kritičke analize. Zavodljiv, zagonetan, mitski Vinaver koji je mnogog preveo s praga književnosti unutra. Pa mi se više puta učinilo kako na svojim reprodukcijama na beogradskim ulicama raste, vinuvši se ka nebu kao džin iz 1001 noći, natkriljuje nas i turban šeretski prevrće u renesansnu gizdavu kapu.