Pozdrav svima

Na moje pismo reagovali su Zvonko Pantić i Brana Radović. Milan Barišić i Vojislav Marjanović javili su se sa unekoliko suprotnim svedočenjima. Podsećam: ja sam se usprotivio besmislenoj tvrdnji da je nekakva ideološka intervencija ubila pesnika Duška Radovića. (Rečeno je, naime, da je D. Radović umro od posledica stresa nakon zabrane njegove emisije na Studiju B). Za suštinu spora i nije bitno da li je ta intervencija izvorno došla od Ivana Stambolića ili druge ličnosti. Branio sam, dakle, Ivana Stambolića od neverovatne tvrdnje da je ubio pesnika. Doslovno tako rekao je novinar M. Roganović: “Da bi se znalo ko je ubio Duška Radovića”. Potpisnici kritičkih osvrta na moje pismo preskaču tu ključnu tačku cele pripovesti. Nije ovo prvi put da se kao zaslužni slobodari pokušavaju predstaviti ljudi koji su godinama bili direktori i glavni urednici ili pak predsednici nečega važnog, kao da se moglo biti to što su oni godinama bili a da se ne prihvate i duboko interioriziraju izvesna ideološka ograničenja svojstvena onom vremenu. I, kao da je pesnik Duško Radović bio tako slab pa nije mogao izdržati nijedan teži prigovor. A znamo da je čovek prošao kroz školu “Borbe” i to one agitpropovske. Drugo, usprotivio sam se poređenju Ivana Stambolića sa Slobodanom Miloševićem kojim se izjednačavaju ta dva lika. O te dve bitne tačke iz moga pisma (odbrana od optužbe za ubistvo i osvrt na navedeno poređenje) u reakcijama Pantića i Radovića nema ni reči. Umesto toga, autori tih osvrta opisuju moju biografiju malo tačno, malo netačno, kao da su njihove biografije svetačke. Uz to, B. Radović se gubi u traču, tako da konačno ukida smisao ovoj raspravi. Pozdrav svima. Dragiša Đurić