Transparentno i neodrživo

Ukratko i po zakonu: Vlada Srbije, zakonu je svejedno u kom sastavu, trebalo je da od 1. jula 2006. do 1. jula 2007. godine raspiše interne ili javne konkurse i po zakonskim konkursnim uslovima na pet godina izabere sve pomoćnike ministara i od njih niže državne službenike na položaju. Time je trebalo da bude obavljena profesionalizacija državne uprave od prilično visoke dosad političke pomoćničke funkcije, naniže. Svi pomoćnici i ostali državni službenici na položaju koji 1. jula 2007. godine ne bi imali ovu konkursnu proveru u svojoj dokumentaciji ne bi više trebalo da dolaze na posao. Prva vlada Vojislava Koštunice sa Srpskim pokretom obnove a bez Demokratske stranke, koja je vrlo sklona padu bila još od 3. maja prošle godine a praktično je pala 1. oktobra, nije ovu poželjnu operaciju brze profesionalizacije i osetljive depolitizacije visokih državnih poslova sprovela ni za svoga regularnog ni za svoga tehničkog mandata. Logično je pretpostaviti da se, sklona padu, ustezala, a još logičnije zaključiti da to može biti jedan od dokaza da istinski objektivni uslovi za depolitizaciju tako širokog kruga primamljivih državnih poslova uopšte postoje. A ne postoje, sve dok jedna ključna stranka misli da ona druga ključna stranka tu dobru nameru može zloupotrebiti. Ili dok ona prva veruje da ova druga tako podozreva. Operaciju profesionalizacije i depolitizacije pomenutog funkcionerskog kadra nije obavila ni Druga vlada Vojislava Koštunice, bez Srpskog pokreta obnove, a sa Demokratskom strankom. Po obrazloženju koje je iz nje emitovano narodnim poslanicima i javnosti – ona to, prosto, nije stigla. Oslanjajući se na isto obrazloženje, vlada je od narodnih poslanika tražila da se rok za okončanje ovog važnog posla produži do maja 2009. godine. Malo je verovatno da vladina većina ovom zahtevu neće udovoljiti. Za ovih spornih godinu dana od jula prošle do jula ove godine, objavljeno je veoma mnogo Službenih glasnika. A u njima i više nego dovoljno dokumenata koji se tiču ove teme. Ko je dokon da ih sve iščita, ima šta zanimljivo i da sazna. Kao prvo, ma koliko bili po svaku cenu sekantni, poslanici Srpske radikalne stranke su ovim povodom u pravu. Dokaza za iskrenu nameru postojeće vladine koalicije da – ograničimo se radi jasnoće samo na tu funkciju – mesto pomoćnika ministra sasvim profesionalizuje, pa i depolitizuje – nema. Da je kratkoća vremena bila pravi razlog za odlaganje primene zakona, svi dosadašnji pomoćnici ministara ostali bi na svojim funkcijama do regularnog izbora njihovih naslednika na taj položaj. Ili do produžnog roka. A nisu. Svi su odreda razrešeni svojih dužnosti (dobro nisu svi: od Milana Josipovića i Mire Prokopijević se i očekuje da dokažu da večnost postoji i posle Dinkića) pre isteka zakonskog roka i odluke Skupštine da taj rok produži za još godinu dana. Većina na svoj zahtev. Kako došli, tako disciplinovano otišli, rekao bi narod. Tako su političkim strankama omogućili da na njihova mesta postave svoje kadrove bez konkursa, i internog, a kamoli javnog (dobro, neki su kako za NIN podvlači direktorka Službe za upravljanje kadrovima Jasmina Damjanović, izabrani internim konkursom, ali ipak simboličan broj). Predstavnici Demokratske stranke bi ispali posebno smešni kad bi insistirali na kratkoći vremena kao jedinom razlogu da se primena profesionalizacije i depolitizacije funkcije pomoćnika ministra odloži. Jer, interni konkurs je prvi zakonom predviđeni način da se profesionalni, depolitizovani pomoćnik izabere. Kako bi na takvom konkursu učestvovali kadrovi Demokratske stranke? U kom grmu leži zec, svedoči i zaključak vlade objavljen u Službenom glasniku 17. maja. U njemu stoji: “Ako je neka od navedenih dužnosti upražnjena ili ako postane upražnjena (ostavkom, razrešenjem…), novo lice se postavlja na dužnost ili po propisima koji su važili na dan postavljenja njegovog prethodnika (primenom člana 179 stav 2 Zakona o državnim službenicima) ili posle sprovedenog javnog konkursa”. Za svaki slučaj. Ali prvo rešenje je, živi bili pa videli, bolje. O internom konkursu u zaključku nema ni reči. Ali ako zakon može da se menja, može i zaključak. O čemu se zapravo radi priznao je jedino bivši ministar finansija, a sadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić. Objavljujući imenovanje Vesne Yinić (inače nije član G17 plus) na mesto direktorke Agencije za privatizaciju on je objasnio da je dotadašnji direktor Vladimir Galić podneo ostavku, ali ne zato što je napravio neki propust već zato što Dinkić ne bi ni vodio Ministarstvo za ekonomiju ako bi Agenciju za privatizaciju vodio neko koga on i ne poznaje. O kakvoj je ovde profesionalizaciji reč, potvrdiće i zamašna dokumentacija o razrešenjima i novim postavljenjima iz koje se vidi da kadrovi idu za svojim stranačkim ministrima, a ne za svojom profesijom. Tako su svi Dinkićevi disciplinovano za njim iz Ministarstva finansija prešli u Ministarstvo ekonomije, kao što su svojevremeno iz Narodne banke zapucali u Ministarstvo finansija. Kadrovi Slobodana Milosavljevića iz Privredne komore prešli su u Ministarstvo poljoprivrede, kao što su se svojevremeno iz Ministarstva trgovine preselili u Privrednu komoru, dočim je novi ministar trgovine Predrag Bubalo širom otvorio vrata za neraspoređene kadrove DSS. A dojučerašnji savetnici predsednika Republike ubuduće će biti pomoćnici njegovom kumu na mestu ministra odbrane. Ima naravno i izuzetaka – pa je Danilo Golubović (DSS) ostao u Ministarstvu poljoprivrede koje je pripalo Demokratskoj stranci. Sve u svemu ključna reč u prvoj vladi u kojoj je bila Demokratska stranka bila je transparentno, u ovoj će očigledno biti – održivo. E pa ovo sa depolitizacijom je u današnjoj Srbiji baš tako – transparentno neodrživo. Koliko su političke stranke ubeđene u ovu profesionalizaciju pokazuje umnožavanje broja državnih sekretara (Ministarstvo ekonomije zasad ih ima pet) i definitivan izum posebnih savetnika, koje ministri mogu angažovati po sopstvenom nahođenju, a plaćaće ih budžet. Oni neće biti u radnom odnosu u vladi. Prema vladinoj Odluci objavljenoj u Službenom glasniku tih savetnika može biti ukupno 57, a državnih službenika i nameštenika u kabinetima ministara ukupno 123. I sama Srbija već se jednom 2003. godine vrlo lepo iznenadila otkrićem prenaglašene uloge i značaja ličnih savetnika, a nešto od toga joj i ovih nedelja promiče pred očima. Iz spiska onih posebnih savetnika koje su ministri već odabrali ne bi se ništa loše dalo zaključiti, ali i iskustva drugih zemalja govore u prilog uverenju da je bez njih bolje nego sa njima. Novoizabrani britanski premijer Gordon Braun odmah je po stupanju na dužnost učinio ono što je gotovo sva britanska javnost od njega izričito zahtevala: otpustio je sve savetnike Laburističke partije u kabinetu (koštali su 2,8 milijardi funti godišnje) i na njihovo mesto vratio regularno postavljene državne službenike. Zašto? U junu je o tome slikovito pisao “Gardijan” čija se novinarka zatekla uz tadašnjeg ministra odbrane Yofa Huna prvog jutra pošto su prve bombe pale na Bagdad. Bio je tu naravno i čuveni savetnik Alister Kempbel. Pred samo live-uključenje u program jedne televizije uspaničeni ministar odbrane je pitao savetnika “Jesmo li mi u ratu?”, na šta je ovaj sa dosadom odgovorio “U inicijalnoj fazi”, ministar je bio u nervoznoj neprilici “Ali jesmo li u ratu”, a savetnik je ostao nepopustljiv: “U inicijalnoj fazi”. Blerovi savetnici koji su vodili državu iz sobe u Dauning stritu koju su pakosni novinari nazivali “jazbina”, upravo su raspušteni. Vreme je opet za naše. INTERVJU: MILAN MARKOVIĆ, MINISTAR ZA DRŽAVNU UPRAVU Ja nemam rođaka u javnoj upravi Naša politička scena zna da bude gruba i ne mislim da bi pametno bilo prihvatiti eventualni zahtev da se objavi gde su zaposleni rođaci najviših stranačkih i državnih funkcionera iz zakonom definisanog kruga povezanih lica Mada je ministar i za državnu upravu, Milan Marković (DS) branio je Zakon o državnim službenicima iz neprilike: poslanici pre svega Liberalno demokratske stranke nisu hteli da saslušaju kako im zakon obrazlaže direktor za taj zakon nadležnog Sekretarijata za zakonodavstvo Zoran Balinovac, optužujući ga da je iz DSS-a prelazio u JUL, odigrao navodno opskurnu ulogu u kreiranju i sprovođenju prokaženog Zakona o informisanju i još goreg zakona o terorizmu, pa se vratio u DSS. Šta mislite, čemu se ima zahvaliti što su oko ovih izmena Zakona o državnim službenicima poslanici Srpske radikalne stranke, u najmanju ruku, dosta u pravu? - Ne znam na osnovu čega ste zaključili da su dosta u pravu. Ja mislim da je bilo neophodno usvojiti te zakonske izmene, a sad možemo razgovarati o nekim temama koje su se pojavile u raspravi. Ima više dokaza za nameru političkih stranaka da održe politički karakter položaja pomoćnika ministara? - Što se ove vlade tiče, nismo mogli fizički da stignemo da za mesec i po sprovedemo toliki broj internih ili javnih konkursa na kojima je trebalo da budu izabrani ti državni službenici po položaju, njih više od 300. A sad, prethodna vlada nije te konkurse i postavljenja mogla da vrši od trenutka kad je Skupštini prestao mandat, 14. februara, a zašto to nisu uradili od 1. jula 2006. godine do 14. februara, to je pitanje na koje ja ne mogu da dam odgovor. Nisu zato što biste im vi oči izvadili da su samo pokušali. - Ali postavili su konkursom državne službenike na položaju baš u ovom ministarstvu kome sam ja na čelu i ja sam vrlo zadovoljan ljudima koji su postavljeni. Pa, mislim da niste u pravu. U ovom ministarstvu nije bilo popunjeno samo jedno mesto, sa koga je jedna gospođa otišla u inostranstvo. Vi ste pravnik i političar, smatrate li da je, s obzirom na veliku polarizaciju na političkoj sceni Srbije, još objektivno prerano za depolitizaciju državne uprave sve do nivoa pomoćnika ministra? - Mislim da nije rano da se insistira na tome. Ne kažem da će to u praksi zaživeti ne znam kako brzo. To će mnogo zavisiti od samih političara. Ponavljam, ja sam prezadovoljan što nemam dilemu ko će mi biti pomoćnik ministra, meni je to rešeno. Dobro je da mi postavimo te visoke standarde, pa da se političari vremenom tome prilagođavaju. A kao prelazno rešenje da u svako ministarstvo stranke postave što je moguće više državnih sekretara koji su politički funkcioneri? - Gde? To naravno ne bi trebalo, ali vlada donosi konačnu odluku o tome kako izgleda struktura nekoga ministarstva. Ja imam dva državna sekretara, mada ne bi bilo zgoreg da postoji još jedan s obzirom na obim posla. Ali i sa dva može lepo da se radi. Izgleda li i vama pomalo smešno da neki ministri sve svoje kadrove vode sa sobom s jedne funkcije na drugu? - Pa to je pitanje te mere. Mislim da je zakonom data dobra mera, ministar ima dovoljno komocije da se okruži ljudima kojima on želi – od šefa kabineta, vozača, sekretarice, posebnih savetnika do državnih sekretara. Ja ne osećam potrebu da širim ovaj krug, ma nisam ni taj krug popunio. Mislim da je u redu što je mesto pomoćnika ministra profesionalizovano. Pomenuta politička nadogradnja sasvim je dovoljna, ono što u ministarstvo dolazi sa ministrom, sa ministrom treba i da ode. Ne znam kako je došlo do tog povećanja od 1.000 ljudi o kome vi pričate, to je pitanje za Službu za kadrove zašto je to dozvolila. Mislim da bi celu tu brojku, ako je tačna, trebalo analizirati jer to nije racionalno i zahteva objašnjenje. Dosta se govori o nepotizmu i favorizovanju stranačkih i drugih prijatelja pri zapošljavanju u državnoj upravi i širenju tih pojava posle 2000. godine. Da li biste smatrali za nekorektan eventualni zahtev da svi funkcioneri počev od predsedništava političkih stranaka objave gde im rade i od kada bliži rođaci iz zakonom definisanog kruga povezanih lica? - Ja lično nemam nikog svog iz tog kruga povezanih lica, a da je zaposlen u državnoj strukturi. Ali, mislim da takav zahtev ne bi bio korektan. Naša politička scena ionako ume da bude vrlo gruba i možda bi ti ljudi bili dovedeni u vrlo neprijatnu situaciju. Ja ne znam da je to rašireno i da li je rašireno, slabo se družim sa ljudima iz politike, nemam nijednog prijatelja sa kojim se posećujem a da je iz oblasti politike. U bližem okruženju zakon o glavnom gradu ima samo Hrvatska. Pa, kad će biti donet zakon o Beogradu? - Beograd treba da ima poseban status jer je dominantan centar u Srbiji i tu nema nikakve dileme. Ne znam šta je dosad bio problem, ali ovo ministarstvo će zakon o glavnom gradu predložiti negde do polovine oktobra. Suštinska ideja će biti povećanje nadležnosti Beograda u svim oblastima. Beograd je pokazao da ima kapaciteta za obavljanje svih poslova koji su značajni za lokalni nivo i koliko god nam u nadležnosti date, nećete pogrešiti. Isto biste mislili i kad bi na sledećim lokalnim izborima neka druga stranka, a ne vaša Demokratska stranka, osvojila vlast i mesto gradonačelnika u Beogradu? - Da. Sve odluke za lokalni nivo treba da se donose što bliže nivou primene. Sa postojećom apsurdnom situacijom sreo sam se kad sam bio predsednik opštine Palilula. Kad ljudi očekuju od vas da nešto uradite, vi želite nešto da uradite, a ne raspolažete ni jednim jedinim instrumentom. Činjenica je da nisu sve opštine u ovom trenutku kadre da prime toliki stepen odgovornosti, ali grad Beograd je dokazao da jeste. MIRKO CVETKOVIĆ, MINISTAR ZA FINANSIJE Smanjenje teško ide, povećanje je mnogo lakše Često se racionalizacija ne završava smanjenjem broja zaposlenih u državnoj upravi u širem smislu, nego samo njihovim transferisanjem u razne agencije Mada ima milijardu evra svojih para na računima, Srbija treba da uzima ponuđenu pomoć iz inostranstva, jer tako stiče uvid u nove načine razmišljanja i drugačije pristupe, a opravdano je i da se zadužuje za velike infrastrukturne objekte umesto da troši svoje pare, jer državni budžet za razliku od porodičnog ima još jedan, često važniji zadatak od trošenja koliko imaš, a to je održavanje makroekonomske stabilnosti, tvrdi u razgovoru za NIN ministar finansija u Vladi Srbije Mirko Cvetković. Kada poredimo budžete od 2000. godine do danas, vidimo da su direktni i indirektni budžetski korisnici stalno u nekom procesu racionalizacije, te ovde smanjen broj za 7.000, te onde za 2.000, ali na kraju zbir zaposlenih uvek bude negde oko 220.000. - Ja baš nisam sagovornik za opštu organizaciju državne uprave, ali sam tu zainteresovan da bude što manje ljudi jer sam ja taj koji treba da obezbedi pare da se oni plate. Naravno da bih voleo kad bi ljudi bilo manje, ali to je stvar koja ne može u potpunosti da se kontroliše iz ovog ministarstva. Sve što možemo, učinili smo. Poslali smo dva jasna signala: prvo, zamrzavanje plata u narednoj godini, znam da se to nikome nije dopalo; drugo, mora da dođe do smanjenja nabavki za razne materijalne troškove i tu ćemo ići na određene restrikcije. Nas je ograničavalo zatečeno stanje i ranije preuzete obaveze i mogli smo samo ili da idemo na raskidanje ugovora i potpisanih sporazuma iz čega bi javnost dobila poruku da se država ne drži svojih obaveza ili da prihvatimo to što jeste, a onda dalje da idemo u restrikcije. Državna uprava se stalno reorganizuje, pa su podaci teško uporedivi, ali ja sam izračunala da je za ovu godinu predviđeno povećanje broja zaposlenih po ministarstvima za preko 1.100 ljudi? - Primetio sam to, ali ne baš da je tolika cifra nego nešto manja. Ali mi imamo određeni pritisak u fazi evropskih integracija, gde oni nama traže da jačamo pojedine službe iznad nekog normalnog nivoa, a sa druge strane imamo želju da smanjimo broj u drugim domenima, ali smanjenje obično jako teško ide, a povećanje lakše. Državna uprava u širem smislu ima i čitav niz agencija i vrlo često se ta racionalizacija ne svodi na smanjenje zaposlenih u državnoj upravi u širem smislu nego samo na njihovo transferisanje u agencije. Da li se smanjenje poreza na plate od 1. januara ove godine odnosi i na zaposlene u državnoj upravi? - Da. Pa onda je povećanje plata još veće? - Da, povećanje plata je veće nego što pokazuju cifre jer su cifre neuporedive. Neki dan je kao udarna vest objavljeno da nam je Amerika odmrzla pomoć od šest miliona dolara. Pitam vas: šta će nama pomoć od šest miliona dolara, kad mi imamo na računu milijardu evra? Šta je suština te pomoći? - Suština pomoći koja ide preko USAID-a nije toliko u samom novcu, i ona se obično i ne daje u novcu, nego kao određena tehnička pomoć i vi, recimo, sada imate jedan veliki projekat koji se finansira preko USAID-a, u kome sam ja na neki način i učestvovao dok nisam došao u ministarstvo, a odnosi se na poboljšanje kapaciteta stečajnog zakonodavstva, odnosno primene stečajnih i izvršnih postupaka. Oni su, dakle, angažovali jednu firmu koja ima zadatak da poboljša implementaciju stečajnog zakonodavstva, ta firma je konkurisala kod njih, ona je dobila. Čija je to firma? - To je američka firma, oni daju pomoć i onda angažuju svoje firme. Ne radi se tu o tome da li je ta pomoć potrebna ili nije potrebna u finansijskom smislu; ona se nama daje kao neki vid priznanja za nešto što je učinjeno, kao neki vid podrške i kao neki vid demonstracije da se nalazimo na putu evroatlantskih integracija. I to je mnogo važnije nego sam iznos pomoći. Iako je angažovana njihova firma, ona radi za nas, pa je to pomoć nama. Da radi za Makedoniju, onda ne bi bila pomoć nama. Plaćaju se ljudi koji dolaze ovde, analiziraju problem za koji su plaćeni, daju odgovarajuća rešenja, naše institucije se tu uključuju i ja moram da kažem, ne samo američka pomoć nego uopšte sve ove pomoći, multilateralne i bilateralne, omogućile su nam da imamo uvid i u drugačiji način rada i u način razmišljanja, i u nove tehnike. To je za mene pomak u odnosu na neku samoizolaciju. Neki dan je objavljeno da će nam Program za razvoj Ujedinjenih nacija pokloniti 18,5 miliona dolara. Ali onda vidimo da će te pare biti upotrebljene i za pravljenje novog plana našeg približavanja EU mada smo mi pre kratkog vremena već napravili obimnu strategiju tog približavanja. I, naročito sam pogledala, pošto je to ovde bitno, u njenom sastavljanju su učestvovali i kadrovi Demokratske stranke. Šta će nam nov plan, kad jedan već imamo? - U principu ja reč “pomoć” ne bih minimizirao u smislu “hvala, ne treba nam” jer mi to izgleda nekako autistički. Moja filozofija je da izađem prema nekome, da vidim šta je to. Naravno, postoji granica i ne bi trebalo dozvoliti da se te pomoći pretvore u kreiranje politike, ali u svakom slučaju saslušati šta ko ima da kaže i iskoristiti ono što je korisno, a voditi svoju politiku. Mada moram da kažem da postoji realna opasnost, pošto ima puno donatora, da dođe do preklapanja u pojedinim segmentima i mi smo u ministarstvu imali baš razgovor na tu temu. Ali zašto država Srbija uzme kredit od EBRD i EIB od 150 miliona evra za izgradnju mosta kod Beške, po kamati, recimo, od pet odsto, a ima svojih milijardu evra koje drži na računu uz kamatu od jedan odsto. I pri tome oni koji kredit daju, određuju nama koji ćemo ga vraćati koje će firme most graditi? Dakle, u čemu se tu sastoji ekonomska racionalnost? - Prihodi od privatizacije su neredovni jednokratni prihodi budžeta i postoji princip da se oni ne mogu koristiti za finansiranje redovnih rashoda budžeta. Ako bi se iz neregularnih prihoda finansirao neki veliki ili mali građevinski poduhvat, to bi, po principima budžetiranja, značilo da imate budžetski deficit. Dobro, budžet treba delimično posmatrati kao porodični budžet, dakle da se troši koliko se ima. Ali, državni budžet ima još jedan zadatak koji nema porodični budžet, a to je da čuva makroekonomsku stabilnost. Teoretski uzevši, kad ne bi bilo tog drugog zadatka, nama bi se isplatilo da sada uzmemo te pare i da otkupimo sve obveznice stare devizne štednje sa diskontom od 30-40 odsto i da kažem državi: evo, ja sam se razdužio. Je l’ bi se isplatilo? To bi bila neviđena zarada. To bi sa stanovišta principa porodičnog budžeta bilo ispravno, ali to bi dovelo do neviđene love na tržištu i inflacionog pritiska. Nama je u mnogim slučajevima makroekonomska stabilnost mnogo značajniji cilj nego ušteda kamate od 3-4 odsto. Za tu kamatu od jedan odsto na naša sredstava mi ćemo sutra verovatno reći Narodnoj banci Srbije: nemojte da nam plaćate. Pošto NBS ima gubitke. Koliki su gubici NBS za prošlu godinu? - Gledali su ovi moji i kažu da ima oko 30 milijardi dinara gubitaka. Ali, jedan značajan deo tog gubitka od oko 24 milijarde posledica je kursnih razlika, papirnog je karaktera i ne može da se pripiše Narodnoj banci. Ali ipak ima gubitak. I NBS, pošto ima određeni kapital, prvo ima zadatak da otpisuje svoj kapital, a ako nije dovoljan i, u krajnjoj liniji, ako dođe do toga da NBS bude kod cash flonj negativna, naravno da će je budžet pokriti, pa neće valjda centralna banka da bankrotira. NBS ima i svoje rezerve u stranim bankama i dobija na njih kamatu iz koje treba da pokriva svoje troškove. Vidim u budžetu za ovu godinu da država na jednom mestu daje garancije za kredite koje uzimaju javna preduzeća, a na drugom mestu država plaća obaveze po tim garancijama. Je l’ to država preuzima kredite nekih javnih preduzeća i tako ih dodatno subvencioniše? - Mi uglavnom nemamo problema sa javnim preduzećima u fokusu javnosti (EPS, NIS), ali nam se pojavljuju problemi pre svega kod železnice i JP za puteve. To su njihovi krediti. Znate li kad će se izvršiti izbor guvernera? - To su politička pitanja, a ovo nije ministarstvo u kome se mogu naći odgovori na takva pitanja. Meni se čini da će ovaj guverner završiti mandat, ali ne znam da li će to pitanje biti iznošeno na Skupštinu ili neće.