“Limes”, nova priča

Da li bi premijer Srbije Zoran Đinđić nastradao 12. marta 2003. da je tri nedelje ranije, 21. februara, događaj na auto-putu kod hale “Limes” okvalifikovan kako treba, kao pokušaj atentata? Da je Dejan Milenković Bagzi optužen za atentat i da je istraga zatim nastavila tim tragom, ka Bagzijevim saradnicima iz zemunskog klana, ka Dušanu Spasojeviću i Miloradu Ulemeku Legiji? Zašto se to nije dogodilo? Ko je za to odgovoran? Zasad niko. Zato nam se uporno i serviraju objašnjenja kako je, posle “Limesa”, sve to bio nesrećan sticaj okolnosti, puka nesnalažljivost, zavera zlih sudija koje su Bagzija pre vremena pustile iz pritvora (po Vladanu Batiću)... Dokumentacija o “slučaju Limes” koju je NIN sabrao sa nekoliko strana, međutim, opovrgava ovakve izgovore: postojao je niz dokaza i indicija zbog kojih je D. M. Bagzi morao da bude optužen za atentat na premijera. Neko je, međutim, svesno odlučio da zanemari sve dokaze i indicije. Ko? Istraga “Limesa” vođena je u SUP-u Beograd, na čijem je čelu bio Milan Obradović; istrazi je prethodio radni dogovor u sedištu MUP-a Srbije, 21. februara 2003. godine oko 10 ujutru, u kome su učestvovali ministar policije Dušan Mihajlović, načelnik Resora javne bezbednosti Sreten Lukić, direktor BIA Miša Milićević, republički tužilac Siniša Simić, Vladimir-Beba Popović, Zoran Janjušević i Žarko Korać. Nažalost, “na radnom dogovoru nisu vođene beleške i nema pisanog traga o tome”, stoji u dokumentu koji je MUP Srbije 9. jula 2003. godine dostavio Koraćevoj komisiji (“Komisiji za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića”), u koji je NIN imao uvid. Koraćeva komisija, kao što je poznato, nije pronašla da je bilo ko odgovoran za pogibiju premijera Đinđića, pa samim tim ni za propuste u vezi sa atentatom kod hale “Limes”. Diskusija o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića, pokrenuta u javnosti u poslednjih nekoliko nedelja, svedoči da ni Koraćeva komisija, ali ni sudski proces koji je nedavno okončan, nisu u potpunosti razotkrili atentat od 12. marta 2003. godine. Da jesu, ovakve diskusije sigurno ne bi bilo. NIN je, pre dve nedelje, opširno analizirao puštanje Dušana Spasojevića i ostalih “zemunaca” iz CZ-a 2001. godine; prošle nedelje razmatrali smo pobunu “crvenih beretki”. Atentat kod “Limesa” je treća, i poslednja etapa puta koji je doveo do Đinđićeve pogibije. Poslednja propuštena prilika da se država obračuna sa zemunskim klanom pre ubistva premijera. Tog 21. februara 2003. godine Zoran Đinđić putovao je za Banju Luku. Pri odlasku za aerodrom u Surčinu, na premijerovu kolonu naleće kamion; sudar je, umešnošću premijerovog vozača Aleksandra Bijelića, izbegnut. Đinđićevi pratioci zaustavljaju kamion i hvataju vozača – Dejana Milenkovića Bagzija. On, na kraju, završava u SUP-u Beograd, policija mu određuje pritvor od 48 sati. Zatim mu, uz krivičnu prijavu, dežurni istražni sudija Drugog opštinskog suda određuje pritvor od osam dana, s pravom žalbe (mesno nadležnom) Četvrtom opštinskom sudu. Vanraspravno veće ovog suda Bagziju ukida pritvor. Tri nedelje kasnije, “zemunci” ubijaju premijera na pragu Vlade Srbije. Gde je načinjena greška u koracima? Na osnovu čega tvrdimo da je odmah bilo očigledno da je incident od 21. februara bio atentat? Najpre, još u julu 2002. godine BIA je napravila procenu da bezbednost premijera ozbiljno ugrožava organizovano kriminalno podzemlje (pogledajte okvir). A Dejan Milenković Bagzi je policiji i te kako dobro poznato ime iz organizovanog kriminalnog podzemlja, i kao takav ovekovečen i u policijskoj Beloj knjizi iz 2001. godine. Daleko od toga da Bagzijevo ime nestaje iz policijskih evidencija između 2001. i 2003. godine i događaja kod “Limesa”. Naprotiv. NIN otkriva: Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i BIA prisluškivali su u danima uoči “Limesa” čak sedam Bagzijevih telefona, plus telefon njegove žene Jasne Milenković. Slušanje različitih Bagzijevih telefona počelo je 3. februara 2003. godine, a poslednji u nizu uključen je na sam dan atentata kod “Limesa”, 21. februara. Ukupno, prisluškivana su 73 telefona pripadnika zemunskog klana, a možda nije nevažno istaći da se Bagzijevo ime nalazi na prvom mestu ove liste prisluškivanih. Prisluškivani su u okviru akcije “Svedok” u kojoj su, stoji u jednom od izveštaja MUP-a u koje je NIN imao uvid, proveravani navodi Qubiše Buhe Čumeta “koji su u više navrata dostavljani medijima” o zločinima pripadnika Legijine i Spasojevićeve kriminalne grupe. Akciju “Svedok” je, krajem januara 2003. godine, pokrenuo ministar Dušan Mihajlović, formiravši radnu grupu u koju je ušlo šest pripadnika UBPOK-a, i po dva iz SUP-a Beograd i BIA. SUP Beograd je, podsećamo, vodio istragu protiv Bagzija posle “Limesa”. Neposredno posle incidenta na autoputu, ostalo je zabeleženo u jednom od izveštaja BIA, pripadnici neposrednog Đinđićevog obezbeđenja Aleksandar Bijelić (vozač premijera) i Qubiša Janošević izneli su procenu “da se najverovatnije radi o pokušaju atentata”. Ovaj momenat bitan je zato što pokazuje da je saobraćajni incident odmah shvaćen kao sumnjiv. Sve što će uslediti, sumnje je trebalo samo da ojača. Odmah se proveravaju bazne stanice mobilne telefonije u okolini autoputa. Otkriva se veći broj 064 brojeva mobilnih telefona korišćenih samo tu i tada, što je “indicija da je kolonu premijera Zorana Đinđića pratila najverovatnije organizovana kriminalna grupa”. Dakle, taj i takav D. M. Bagzi, poznati član vodeće kriminalne grupe protiv koje se vodi opsežna policijska akcija, posle “najverovatnije pokušaja atentata”, dospeva u ruke policije. Policiji, kako je zabeleženo u zapisnicima sa saslušanja, slaže ovakvu priču: kamion je od nekog čoveka kupio na auto-pijaci u Bubanj potoku 16. februara i ostavio ga tamo na parkingu; tog, 21. februara, otišao je po kamion kako bi ga odvezao kući u Surčin, i usput se desilo to što se desilo zbog kolone koja ga je zbunila svojom brzinom. Policija kreće u proveru Bagzijevih tvrdnji. Kreću od jedinog papira koji D. M. Bagzi ima kod sebe, a to je kupoprodajni ugovor na ime Drago Ćerketa, koji je po Bagzijevoj priči tog 16. februara kupio kamion i odmah ga preprodao Bagziju. Slede otkrića koja će ovo opovrgnuti. Prvo otkriće, prvi element sumnje: na isto ime (Drago Đerketa) tog 16. februara kupljen je još jedan kamion, pored ovog “Bagzijevog”. Drugo otkriće, sumnja se pojačava: utvrđuje se da je prilikom kupovine ova dva kamiona korišćena falsifikovana lična karta ovog Draga Ćerkete iz Ečke. Neko je zloupotrebio njegov identitet. Ko? Ko je lažni Drago Đerketa, kupac kamiona? Bagzi, koji je u kamionu uhvaćen, ili neko drugi? Nije Bagzi lažni Drago Đerketa, rezultat je prepoznavanja na koje su dovedeni pravi prodavci oba kamiona. Pokazuju im, onda, fotografije ostalih pripadnika zemunskog klana; onih koji su prisluškivani zajedno s Bagzijem u okviru akcije “Svedok”. Sledi treće otkriće: prodavci kamiona prepoznaju Miladina Suvajdžića – Đuru Mutavog. On je lažni Drago Đerketa, kupac dva kamiona. Povrh svega, Bagzi odbija poligraf, što takođe predstavlja signal da nešto nije u redu. Ako su prvo i drugo otkriće bili signali za ozbiljnu sumnju, onda je ovo treće, otkriće Đure Mutavog, jasan dokaz; Bagzi laže, tvrdeći da je kamion kupio od nekog čoveka koga ne poznaje (jer, kupac je Đura Mutavi, drug iz zemunskog klana), i što je mnogo važnije, Đurino učešće potvrđuje da je reč o organizovanoj zaveri usmerenoj protiv premijera Zorana Đinđića. Uzmemo li u obzir i onu procenu iz 2002. godine o pretnji Đinđiću iz kriminalnog podzemlja, analizu baznih stanica mobilne telefonije koji upućuju na isti zaključak, pripadnost Milenkovića i Suvajdžića istoj grupi, protiv koje se vodi akcija “Svedok”, moguće je izvući samo jedan zaključak – da je incident kod “Limesa” 21. februara 2003. godine bio pokušaj atentata na premijera Zorana Đinđića ne bi li se sprečio obračun s organizovanim kriminalom. I, šta u svemu ovome radi policija? Da li protiv Bagzija podnosi krivičnu prijavu za atentat, za šta ima i indicija i dokaza? Da li odlazi da uhapsi Đuru Mutavog i ostale pripadnike zemunskog klana, o čijoj umešanosti u atentat takođe postoje dokazi, da ne govorimo o logičnosti takvog postupka? Ne. Umesto toga, iako je sve ovo već utvrđeno, policija protiv Dejana Milenkovića podnosi krivičnu prijavu za krađu kamiona (“Oduzimanje vozila iz čl. 174 KZ RS”), “na štetu NN oštećenog” – ovakvom kvalifikacijom SUP Beograda sakriva činjenicu da je kao kupac kamiona identifikovan Miladin Suvajdžić. Uzgred, sasvim je indikativno da policija nastavlja da sakriva Suvajdžićevo učešće u atentatu i njegovu brzu identifikaciju i u izveštajima o istrazi “Limesa” pisanim za potrebe Koraćeve komisije. Dobivši krivičnu prijavu Gradskog SUP-a, dežurni zamenik Drugog opštinskog javnog tužioca Nebojša Obradović menja kvalifikaciju i istražnom sudiji stavlja predlog za sprovođenje istražnih radnji zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz čl. 233 st. 1 KZ RS. Šta je suština? Suština je u tome što policija i tužilaštvo Bagzija nisu teretili za teško krivično delo za koje su imali obilje indicija i dokaza (za atentat na premijera), već za lakša krivična dela (krađa, falsifikat) za koja nisu imali ama baš nijedan dokaz. I koga, onda, čudi što je D. Milenkoviću sudsko veće ukinulo pritvor? Treba imati u vidu još jednu stvar. Time što su Bagziju na teret stavljena lakša krivična dela njegov je slučaj dospeo, umesto pred Okružni, samo pred Opštinski sud. I to pred Četvrti opštinski sud. Podsećamo, isto je – prema izjavi Zorana Vukojevića Vuka – Qubiša Buha Čume pokušavao da izdejstvuje kada su 2001. godine u Parizu bili uhapšeni Dušan Spasojević i ostali pripadnici Zemunskog klana. Kao jedan od uobičajenih izgovora propale istrage “Limesa” navodi se učešće u istrazi inspektora Slobodana Pažina, kasnije uhapšenog zbog pripadnosti kriminalnom klanu Dušana Spasojevića. Pažin jeste učestvovao u istrazi “Limesa”, što je čudno samo po sebi budući da ga je najmanje dva meseca ranije Qubiša Buha Čume javno prozivao upravo za pripadnost Zemunskom klanu. Pa mu je uprkos tome dopušteno da učestvuje u istrazi protiv člana tog istog kriminalnog klana. Ali, kako pokazuju zapisnici sa Bagzijevog saslušanja, Pažin nije bio jedini inspektor Gradskog SUP-a koji je učestvovao u istrazi. Za istragu, i prijave koje će biti podnete, po komandnoj odgovornosti najveću krivicu snosi tadašnji načelnik Gradskog SUP-a Milan Obradović. Iznad njega, oni koji su sedeli na sastanku u centrali MUP-a 21. februara 2003. godine u 10 ujutru. Kakav su plan tada doneli? Nije vođen zapisnik pa nije poznato. Da li je plan bio da se državni organi obračunaju sa atentatorima na premijera? Trebalo bi da je tako. Ali to nije učinjeno, i neko je za to odgovoran. Učesnici spomenutog sastanka, kao i oni koji su rukovodili istragom “Limesa”, na svojim funkcijama ostali su i posle 12. marta. Mogli su, makar, tada da utvrde ko je kriv što obračun sa Zemunskim klanom nije obavljen posle “Limesa”, dok je premijer još bio živ. Odlučili su, međutim, da niko nije kriv. Koga su sakrili? Naposletku, zašto?