Tenk na semaforu

Dragan Šutanovac, novi ministar odbrane Srbije, delovao je zadovoljno onim što je video u Kopnenoj zoni bezbednosti, i kad je u pitanju spremnost jedinica vojske da zaštite teritoriju Srbije bez Kosmeta, i saradnjom sa jedinicama MUP-a koje rade taj isti posao. Novi ministar odbrane, otkako je došao na to mesto, ima uglavnom reči hvale za ljude sa kojima će sarađivati dok god bude bio ministar. Ne sviđaju mu se male plate, tehnička zaostalost naše Vojske i još ponešto. A to je ono što sada, sa formiranjem poslednje, četvrte brigade Kopnene vojske i okončanjem prvog dela reformi Vojske Srbije preostaje da se rešava – nabavka novog oružja i opreme, rešavanje standarda pripadnika Vojske. Bez novih sredstava, što bi eksperti rekli, “kvalitativne” faze reforme, sa smanjenjem ljudstva, nema dobre zaštite zemlje. Što je glavna funkcija svake vojske. “Kad se malo bolje pogleda, mi smo samo stvari nazvali pravim imenom, zaustavili propadanje odbrambene moći zemlje i krenuli u oporavak”, odgovara u razgovoru za NIN na kritike general Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba. “Ogromna količina zastarele tehnike za koju nismo imali dovoljno kvalifikovanog ljudstva da je upotrebi i održava, teško da predstavlja faktor odvraćanja. Uostalom, ključni zahvat u procesu koji smo realizovali u prethodnih 13 meseci nije bio otpuštanje kadra, nego reorganizacija postojećih resursa u cilju uspostavljanja efikasnije i racionalnije vojske. Sve je urađeno sa raspoloživim resursima.” I po tome je Srbija jedinstvena: u reorganizaciji Vojske, na prvom mestu je bila ekonomska izdrživost zemlje, a ne, kao što je to uobičajeno, ono što je toj zemlji potrebno. Pa je reorganizaciju radila iz redovnog vojnog budžeta, a ne od nekakvih vanrednih sredstava, namenjenih tome poslu. I ono na šta druge države troše milijarde dolara, uradila je za stotinu puta manje pare. Iako, je, doduše, bilo najava da će se sredstva od prodaje vojne imovine trošiti baš na reformu, Vojska od te trgovine novac još nije videla. Srpska Vojska danas ima 12 brigada: četiri kopnene, dve avijacijske, jednu raketnu, jednu artiljerijsku, Gardijsku brigadu, i po jednu jedinicu veze i logistike, koje su u rangu brigade. Tu je i nekoliko samostalnih bataljona. Brigade Kopnene vojske su raspoređene u Novom Sadu, Kraljevu, Nišu i Vranju. Raspored je u stvari kompromis između onoga što nam treba i onoga što imamo. Yaba nam bilo pedeset brigada na papiru, koje zbog nepopunjenosti i neobučenosti nisu ničemu služile. Od nekadašnje Jugoslovenske mornarice, nakon odvajanja Crne Gore, Srbiji je ostalo svega devet rečnih brodova i nekoliko čamaca, danas potčinjenih Komandi kopnene vojske. Kritičare reformi, koji stalno kao parametar uspeha i svrsishodnosti reforme naše Vojske pominju jačanje armija naših suseda, najviše je zabrinulo smanjenje broja pripadnika: Vojska danas ima 28.000 pripadnika: oko 4.470 oficira, 7.800 podoficira, 4.200 vojnika po ugovoru, oko 7.200 vojnika, i oko 4.200 civilnih lica na radu u Vojsci. Srbija se opredelila za NATO standard, po kome 65–70 odsto ukupnog oficirskog kadra čine niži činovi, predstavlja uštedu. Sve je izvedeno preko penzionisanja i programa “Prizma” koji je trebalo da obezbedi prekvalifikaciju rano penzionisanih oficira. A koji je samo donekle dostigao postavljeni cilj. U međuvremenu je i Privredna komora Srbije spremila pilot–projekat prekvalifikacije podoficira koji bi trebalo da uskoro odu iz Vojske. Zapravo, sve zavisi od toga kako ko gleda na to šta je vojna moć. Koncept velikih stajaćih vojski spremnih za rovovsko ratovanje, kojima više odgovaraju objekti poput garnizona, na primer, postao je neprimeren vremenu i izazovima sa kojima se Srbija suočava. Nama danas više odgovaraju – baze, kod kojih je, za razliku od garnizona, sve što je Vojsci potrebno i za rat i za mir, smešteno na jednom mestu. Međutim, prava baza traži izvesnu izolovanost i potpuno novu infrastrukturu. Zato, iako Vojska postepeno prelazi na organizaciju koja odgovara ovom sistemu, pravih baza, k'o iz američkih filmova, još uvek nemamo. Tek treba da ih izgradimo. One dve avijacijske, u Lađevcima kod Kraljeva, i na vojnom aerodromu Batajnica, baze su po strukturi organizacije. Kako stvari stoje sa prelaskom na baze, pokazuje primer baze “Cepotina” u Kopnenoj zoni bezbednosti koja je ocenjena kao strateški važna za interese Srbije. Utrošeni milioni i bezbednost ovog prostora državnom vrhu do sada nisu bili dovoljan razlog da pronađu sredstva da se baza završi, a ono što je postavljeno, ostavljeno je da rđa. Sudeći po izjavi Dragana Jočića tokom posete KZB-u, MUP više nema veliko interesovanje za ovu bazu. To znači i da će smanjiti svoje učešće u njenoj izgradnji. Inače, od nekadašnjih 1.062 kompleksa koliko je koristila na teritoriji Srbije bez Kosova, Vojska je procenila da je 359 kompleksa dovoljno za njeno funkcionisanje. Ali, ako su sami pripadnici Vojske mogli da razumeju smanjenja ljudi, tehnike i objekata, nikako im nije jasno šta će nama Združena operativna komanda. Argument da nam je za vanredne situacije, poput juga Srbije ili Kosmeta, potrebna i posebna komanda, njima ne zvuči uverljivo. Za razliku od nekih članica NATO-a koje imaju ovakvo komandno telo, mi nemamo dovoljno veliku vojsku za tako nešto. Naša je vojska, zapravo, trenutno negde između starog i novog sistema. Novi sistem podrazumeva i profesionalnu vojsku, što je, kao, jevtinije od stajaćih vojski sa regrutima. Zanimljivo je da oni koji sumnjaju u ovakvo rešenje, ističu da se čak i u SAD razmišlja o vraćanju sistema regrutacije kao kontramere porastu maloletničkog kriminala. Ti skeptici kao drugi razlog zbog kojeg treba zadržati rezervu prema profesionalnoj vojsci navode da Srbija još nema dovoljno para da privuče kvalitetne kadrove za svoju vojsku. U Vojsci, međutim, veruju da će uštedom na personalnim troškovima moći da više para upotrebe na operativni investicioni deo. A i da bi država trebalo da podrži programe obnove voznog parka oklopnih vozila, starih preko 25 godina, jer se tu može uključiti i naša namenska industrija. Ipak, hoće li redovan budžet i dovijanje putem štapa i kanapa biti dovoljni da se obnovi sve ono što nam treba, poput novih sistema komunikacija, sredstava protivelektronske zaštite, PVO, klasičnog naoružanja, opreme? Niko ne govori o famoznih 70.000 pancira, šlemova, iz afere “Pancir” koja je upravo dospela na sud. Ovde se razmišlja o vojsci veličine do 21.000 ljudi (ukoliko Srbija uđe u NATO). Ipak, za modernizaciju velikih i skupih borbenih sistema, poput avijacije, nije dovoljan redovan vojni budžet, posebno ne jednogodišnji. Iako je prva tranša novca za remont četiri MIG-a 29 trebalo da bude prebačena ruskom partneru još krajem januara, to je urađeno tek nedavno. Avioni su, međutim, “otputovali” u Rusiju na remont, ali helikopteri i transportni avioni An 26 još čekaju jer naša država nema para za to. Kad ovako teško ide sa opravkom i remontima, kako će onda biti ispoštovan plan strategijskog opremanja avijacije, po kome bi sledeće godine trebalo da počne procedura nabavke novog višenamenskog aviona. Taj veliki posao bi trebalo da bude zaključen do 2010. godine. Iako Vojska danas nije politički faktor, ona jeste faktor politike, kako spoljašnje, tako i unutrašnje. Ni u jednoj zemlji nije svejedno, na primer, koji borbeni avion će biti kupljen. U kojoj meri je vojska i danas bitna tema u svakoj političkoj raspravi upućuje i zanimljiva priča o datumu formiranja četvrte brigade Kopnene vojske, koja je trebalo da bude osnovana na Vidovdan, ali je u poslednji čas Kabinet predsednika Srbije preporučio da se to odloži dva dana jer je datum nezgodan. Otud “neverne Tome” a i oni koji više veruju u reformske zahvate zanima kuda će svaka nova igra oko mesta načelnika Generalštaba ili ministra odbrane odvesti samu Vojsku. “Uveren sam da je prošlo vreme partijskih zloupotreba vojske u Srbiji”, tvrdi Ponoš. “Međutim, podrazumeva se da oni kojima su građani Srbije poverili da obavljaju vlast na određeno vreme, snose odgovornost i za stanje sistema odbrane, uključujući uspehe, ali i neuspehe. Kod koalicionih vlada dobro je da postoji konsenzus oko pitanja od najvišeg državnog interesa kakvo je i pitanje odbrane.” A ipak, danas ima sve više mladih oficira koji ne veruju u mogućnost napredovanja bez partijske podrške. U to su ih uverile igre oko čelnih mesta u Vojsci i sistemu odbrane. Ministarstvu odbrane je u prošloj vladi, čiji član nije bilo, često bilo teško da izdejstvuje neophodne odluke. Zato, kad, na primer, general Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba, pomene legitimnost kao jedan od glavnih problema reforme, on misli da Skupština i vlada nisu usvojile nijedno od strateških dokumenata po kojima se vrši reforma; Bela knjiga odbrane, Strategija odbrane i predlog Zakona o vojsci (koji se u vojnim krugovima naziva zakonom iako ga nije usvojila Skupština). “Do sada su o reformskim potezima, u zakonskom vakuumu, odlučivali Ministarstvo odbrane i Generalštab”, kaže Krga za NIN i tvrdi da se zato, vrlo lako, može naći neko ko će stati za skupštinsku govornicu i reći: vi ste Vojsku smanjili, ili uradili ovo i ono, suprotno zakonu ili bez zakona. Demokratska stranka sada drži i finansije; dakle, sve poluge vlasti, pa mnogi u Vojsci očekuju da će se time dobijanje sredstava bar donekle olakšati. Druga je stvar što su demokrate svoju upravu Ministarstvom odbrane počele, naravno, smenama svih pomoćnika ministra pa i nekih nižih službenika. Da li će se u našoj Vojsci, kao što je to red u armijama ozbiljnih država, jednog lepog dana ustaliti običaj da su samo dva ili tri mesta u jednom sektoru “politički angažovana”, a da to nikako ne važi za, recimo, sekretarice, teško je i naslutiti. Novi tim na čelu Ministarstva odbrane ima težak zadatak – da nastavi bar podjednako uspešno koliko je to bio, partijski veoma raznorodan, tim Zorana Stankovića. U protivnom, reforma će stati na vrlo opasnoj raskrsnici, na pola puta između bednih ostataka „hladnoratovske sile”, i vojske kakva Srbiji koja pretenduje na mesto centralne države u regionu, a koja uz to ima i potencijalna krizna žarišta poput KZB-a i Kosmeta, stvarno treba.