Turizam kao prostitucija

Od kada nam se jadranska obala smanjila na svega stotinak kilometara, Crnogorci postali samostalna turistička nacija, a džepovi nam se ispraznili, Beograd je otkrio svoje sopstveno more – jezero na Adi ciganliji. Što se tiče stanovnika Crnogorskog primorja, oni su pokvarili svoj ponosni mentalitet pet puta brže nego njihovi severni susedi, Dalmatinci, kojima je za to bilo potrebno više od dvadeset godina. Turizam, ta planetarna prostitucija, učinio je da se sve naplaćuje, sem vazduha, a često i on, o vodi i da ne govorimo. Piscu ovih redova još je u sećanju ono davno, blagosloveno vreme, kada je putnik-namernik mogao u svakoj kući od Herceg Novog do Ulcinja da dobije besplatno hladnu lozovaču i orošene smokve, a često i prenoćište u konobi. Danas, domaćini i gosti ne sede u hladu pod lozom, hladovina je određena za skupe automobile novopečenih gazda. Svako je ogradio svoj deo mora i živi od izdavanja ležaljki i suncobrana, a babe u crnom su naterali da po nudističkim plažama prodaju krofne, sladoled i sprajt. Budući da su, na izvestan način, Beograđani postali letnji taoci sveopšte turističke histerije, osvrnuli su se najzad oko sebe, i otkrili Adu ciganliju. Svakog letnjeg jutra na Savsko jezero se spuštaju kolone Beograđana sa Banovog brda, Čukarice, Voždovca i Čubure, sa Bulbuldera i Zvezdare. Na šljunkovitim plažama duž jezera, posle ni sam ne znam koliko godina, moguće je otkriti već zaboravljeni beogradski vid života. U senci drveća prostire se ćebad, vadi hrana iz korpi: hladne faširane šnicle od juče, glavati mladi luk srebrenjak, ispečeno pile, sendviči od zimske salame i margarina... Na jezeru se, poput Venere iz školjke, rađaju najlepše Beograđanke vitkog stasa, uskih kukova i širokih ramena plivačica; u svojim monokinijima one naprosto gaze preko otežalih kupača koji se sunčaju, prema nekom samo njima poznatom cilju. Pada veče i izmaglica iznad vode poput providne cerade prekriva jezero za sve sem za one koji vole erotiku noćnih kupanja. Kolone Beograđana prelaze nasip noseći prazne torbe, korpe i rančeve. Vraćajući se sa svog brodića posmatram tu najveću modnu reviju u Evropi. Leto je tek iždžikljale devojčice oslobodilo socijalnih razlika i skupe zimske odeće za kojom su čeznule a nisu mogle da je kupe. Sada su se pokazale u svojoj pravoj neprikosnovenoj lepoti preplanulih tela, kože, dugih nogu i od sunca izbledelih bičeva plave kose. Za njima sporo koračaju stare Beograđanke sećajući se vremena kada su isto tak ponosno sekle grudima vazduh. Sada vode unuke i ostarele muževe koji žure da vide televizijski dnevnik. A ono što je najlepše u ovom sirotinjskom letovanju je to što će noćas, za razliku od onog na moru, spavati besplatno u svojim kućama ili u komšiluku sedeti u senci lipa sa ispisnicima pijući pivo, a niko im neće naplatiti boravišnu taksu. Bauk letovanja kruži Evropom. Oglašava se čuvenim pitanjem: “Gde ćete na letovanje?” Ako išta mrzim na svetu to je taj obavezni letnji kuluk: prženje na peščanim plažama gde vam pesak upada u patike i kupaće gaće, u kosu i nozdrve, dok deca vrište u krešendu “Mama, vidi kako ronim!” I dok se tako pečemo kao u paklu, okrećući se čas na jednu čas na drugu stranu, iznad i pokraj nas prolaze obnažene lepotice koje nikada nećemo imati (odvojile su nas od njih sopstvene godine), pa tražimo utehu u mlakom vinu i preferansu. Pre Drugog svetskog rata letovali su samo oni retki, najimućniji, koji su to sebi mogli da dozvole. Kada je moj stari teča, ugledni trgovac, odlazio na petnaest dana u Abaciju, njegov fijaker, koji ga je odvozio tako daleko u svet, do železničke stanice ispraćala je cela ulica. Socijalizam je doneo letovanje za sve, pa ipak, Srbi su čeznuli za kapitalizmom, ogovarajući Marksa, Engelsa, Staljina i Tita u odmaralištima na moru u kojima su letovali besplatno sa čitavim porodicama. Danas su se stvari vratile na predratno stanje; kad neko ide na letovanje, opet mu zavidi cela ulica. Istina, more nam se smanjilo, a kuće na obalama naše nekadašnje braće ne pripadaju više nama. Ostali su u njima još samo izbušeni čamci na naduvavanje, maske, peraja, dečije igračke i stari kupaći kostimi, naravno i uspomene – kuće pune duhova u kojima sada žive neki drugi. Što kaže pesnik: “Na stolu novine još leže sa nekim datumima jula...” Ostalo je dakle Crnogorsko primorje. Kao Hercegovac, volim naše komšije Crnogorce, pijemo istu lozovaču, jedemo smokve i kuvamo suvu ovčetinu sa kaštradinom: ako nismo u rođačkim vezama, onda smo sigurno u kumovskim. Kud ćemo, gde ćemo, nego kod njih. Ali, ne lezi vraže, sednem pred hotel “Mogren” u Budvi da popijem kafu i pročitam novine; jutro je, još nisam ni došao sebi od noćas, kad evo, stiže šest lozovača. Zahvalim se konobaru i kažem da je rano za piće, a on meni: “Šta rano, jado? U Nikšić već povraćaju!” Nisam popio ni prvu, kad evo ti za sto onih šest što su mi poslali lozovače, i tu naravno, počne razgovor od novina koje čitam. Ako je “Politika”, što čitam to velikosrpsko glasilo. Kupim “Pobjedu”, što čitam taj glas divljine. “Glas Crnogorca” je izdajnički, a iza “Vijesti” zna se ko stoji. Pa onda počne priča o otcepljenju, i tome ko se koliko obogatio na narodnoj nesreći, a u to će i veče – vreme da se pređe na vino uz gambore, i tako do novog jutra. Svaka hercegovačka porodica ima legendu o tome kako je dobila svoje prezime. Uvek je to od nekog pretka koji je ubio Turčina, pa pobegao u Crnu Goru i promenio prezime: od Filipa postali Filipovići, od Ratka Ratkovići, a od Paje Pajovići... Da je toliko porodica pobilo toliko Turaka, mislim, ne bismo imali pod kim da budemo punih petsto godina. Bilo kako bilo, kad god je neko od mojih predaka ubio Turčina, uvek bi preko Vučijeg dola pobegao u Crnu Goru. Ja sam prvi slučaj u porodici Kapor koji iz Crne Gore beži u Tursku. Đedovi mi se okreću po grobovima k’o ventilatori. Stvari su se izmenile iz osnova. Petsto godina Turci su i letovali i zimovali kod nas, poslednjih deset, mi kod njih. Pravda je zadovoljena. Što je najvažnije, navikli smo se da se razumemo. Kažem kelneru: “Raki” i on počne da mi sipa rakiju u čašu; kažem mu “taman” a on meni “aferim”. Ja njemu “mašala”. Kad ulazim u kafanu, pozdravim ga sa “merhaba”, i naručim sogan dolmu, a posle kadaif, a što je najvažnije i kod nas i kod njih baksuz se kaže baksuz, a budala – budala.