Želim da uđem u istoriju

Sa titulom teniserke koja je najviše napredovala u 2006. godini i impresivnih 50 pobeda u prvoj polovini 2007. (u istoriji tenisa to je uspela još samo Kris Evert) Jelena Janković je došla na “Vimbldon”. S obzirom na sve to ne bi bilo iznenađenje ni da je Jelena osvojila najznačajniji svetski turnir. Jelena i jeste osvojila “Vimbldon”, ali u miks dublu – koji po sopstvenom priznanju ni ne zna da igra, dok je u singlu izgubila već u 4. kolu. Već, jer je za srpski tenis i Jelenu Janković sada osmina finala neuspeh. Dan nakon njenog povratka iz Londona, na terasi Teniskog kluba “Gemaks” u Beogradu razgovaramo sa Jelenom. Iako, u ovom trenutku jedna od najpopularnijih devojaka na svetu Jankovićeva se ponaša prirodno, u pojedinim trenucima, na primer, kada govori o Francuskinji Bartoli ili Škotlanđaninu Mareju sa kojim je osvojila turnir u dublu, čak je isuviše iskrena. Prva tema, naravno, “Vimbldon”. - Osvojila sam svoju prvu grend slem titulu i presrećna sam zbog toga, na neki način sam probila barijeru. Sada znam kako je igrati na centralnom terenu kad su pune tribine i kako je to držati pehar na kraju. To će mi puno pomoći u budućnosti. Volela bih da pamtim ovaj “Vimbldon” po svojoj prvoj tituli, ali, nažalost, podbacila sam u singlu. Ne mogu da verujem da sam izgubila od Marion Bartoli. Pre dve nedelje na “Rolan Garosu” pobedila sam je sa 6-1; 6-1, a sada sam izgubila od nje. Ali, meč je počeo u 11 sati da bi se završio tek u šest popodne. Svi ti prekidi zbog kiše su me potpuno izbacili iz ritma. Igrala sam mnogo mečeva pre “Vimbldona”, došla možda i previše umorna. Kada je telo premoreno, posebno na travi, to je teško izdržati, previše je stresno. Petnaest, dvadeset minuta odmora, pa opet na teren. Pa onda opet dva-tri gema, pa opet pauza. Kad smo poslednji put izašli na teren ja stvarno više nisam bila svoja, nisam mogla da pronađem igru. Treneri su mi dali taktiku kako treba da igram, ali ja nisam mogla ništa od toga da sprovedem na terenu. Marion Bartoli, suprotno, igrala je sve bolje, i posle preokreta u meču sa vama, na sličan način uspela je da pobedi i Krajiček a u polufinalu čak i Enen. - Nisam očekivala da će Bartoli da stigne tako daleko, ali se u našem meču videlo da je maksimalno spremna, maksimalno koncentrisana, da uspeva sve te glupe pauze da koristi samo za odmor. Dok sam ja odigrala mnogo turnira ove godine, to me je prilično iscrpelo i u meču sa Bartoli nikako nisam mogla da pronađem svežinu koja mi je bila toliko potrebna. Jednostavno, telo je doseglo limit i nije moglo dalje. Zato ću u drugom delu sezone da igram manje turnira, igraću samo San Dijego, Los Anđeles i eventualno Toronto, obavezno odmoriti nedelju dana pred US open kako bih potpuno spremna dočekala turnir u Wujorku. Posle tog meča protiv Bartolijeve izjavili ste da ona u svom životu ima samo tenis, a vi i mnoge druge stvari. Na šta ste mislili? - Kad sam igrala treće kolo protiv Čehinje, mojoj mami je pozlilo. Mislim da nije ni gledala treći set. Ja sam se tu jako potresla. I kad se dese takve stvari, kad je reč o zdravlju tenis zaista nije mnogo bitan. I inače mene zanimaju mnoge stvari van tenisa: imam svoju modnu liniju, tu je škola, a nedavno sam čak dobila i ponudu iz Holivuda, da glumim. To bih recimo jako volela ali imam 22 godine i u ovom trenutku ipak moram da budem fokusirana na tenis. Jer, teniska karijera je kratka i sada ne mogu sebi da dozvolim da gubim energiju na druge stvari. Ušli ste u sam svetski vrh. Da li razmišljate o tome da biste uskoro mogli da postanete i svetska teniserka broj jedan? - To je jako blizu, ali i tako daleko. Ne opterećuje me to, ali je svakako jedan veliki izazov za mene. Jako mali broj ljudi uopšte ima priliku da pokuša to da uradi. Znam da bih tako ušla u istoriju i daću sve od sebe da se to i desi. A pre samo godinu i po dana bili ste blizu odluke da napustite tenis... - Da, imala sam jedan vrlo težak period. Meni teško pada i jedan poraz, a zamislite devet ili deset poraza zaredom. To nisam mogla da podnesem. Gotovo potpuno sam izgubila volju da igram i zaista sam htela da prekinem sa tenisom. Danas mislim da me je sve to ojačalo i kao osobu i kao igračicu i eto ja sam treća na svetu. Ponekad nisam ni svesna da sam među tri teniserke na svetu. Pogotovo što dolazim iz ovako male zemlje u kojoj nismo imali uslove za trening. Morala sam da idem u Ameriku, provodila toliko vremena bez roditelja. Živela potpuno drugačiji život od mojih vršnjakinja. Je l’ vam se posle svih ovih uspeha promenio život? Kako ljudi reaguju na vas ovde, a kako u svetu? - Potpuno. Ne mogu uopšte više normalno da se krećem. I u Srbiji jednako kao i bilo gde u svetu. Evo sad kad sam bila u Londonu, nisam mogla da izađem na ulicu da me ne prepoznaju i traže autogram. Želim uvek da izađem ljudima u susret, to mi nije teško, ali ponekad bih želela da me niko ne prepozna, da mogu mirno da šetam ulicom da me niko ništa ne pita. Da izađem neočešljana, da obučem bilo šta i da mi niko ništa ne kaže. Ali, očigledno je to nemoguće. To su neke stvari koje idu uz slavu i ostaje mi samo da naučim da se u takvim situacijama ponašam kao da je to nešto sasvim normalno. Kakav je vaš odnos van terena sa ostalim teniserkama iz svetskog vrha? Jesu li to prijateljski, kolegijalni odnosi ili jedna na drugu gledate kao na protivnice? - Ja sam devojka koja priča sa svima. Uglavnom su to teme koje nisu u vezi sa tenisom. Kad pričam sa nekom od igračica, sigurno neću pričati o forhendu ili servisu. Pričamo o drugačijim temama, o momcima, oblačenju... Koje od tih vrhunskih igračica su najotvorenije po tom pitanju? - Meni je najzanimljivija Serena Vilijams. Ona je najopuštenija, voli da se šali. Tu smo slične i često se zajedno šalimo. Na WTA turu ima dosta kopija, kopiraju jedna drugu po ponašanju, trude da se da se prikažu drugačije nego što jesu. Sve u nekom smislu liče jedna na drugu i baš zato volim devojke kao što je Serena koja se ne folira, koja je svoja i uvek opuštena. Postoje priče da u teniskom svetu vladaju raznorazni lobiji: sponzorski, nacionalni, gej lobiji. Da li ima istine u tim pričama? - Naravno da ima raznoraznih lobija, ali ja se uopšte ne upuštam u to. Svako prepoznaje svoju grupu. Zna se ko je ko i ko gde pripada. Ja sam sa svojim timom i vodim računa o onome što ja treba da radim. Ne obraćam pažnju na druge igračice i na njihove privatne živote. Postoji i taj lezbijski lobi, ali nije moje da pričam o tome. Ja živim svoj život. Znači, može se uspeti i bez nekog jakog lobija iza sebe? - Naravno da možeš uspeti sam. Najvažnije je biti motivisan i imati želju za uspehom. Ako sam ne veruješ u svoj kvalitet, niko neće verovati. Moraš sam sebe da guraš napred i konstantno da se unapređuješ u svakom pogledu. Ja sam govorila o tome da sam bila u poziciji i da mi ne ide, ali sam pronašla motiv i energiju da to prevaziđem i da opet budem ona Jelena koja grize, koja se bori, koja svakog dana na terenu daje svoj maksimum. I to je tako i dalje, svakog dana. Moj cilj je da dostignem svoj vrhunac, da znam da ne mogu bolje... Ako dotle stignem znaću da mi je to bog dao i da su sve ove godine treniranja imale smisla. Reprezentacija Srbije sledećeg vikenda igra u Košicama protiv Slovačke u FED kupu i prvi put bi trebalo da nastupimo u najjačem sastavu. Dugo se pričalo o nesuglasicama između vas i Ane Ivanović, a sada ćete konačno igrati zajedno. Kako se osećate povodom toga i hoćete li igrati i dubl sa Anom? - Vrlo sam srećna što ćemo konačno igrati u najjačem sastavu jer mislim da tako možemo da pobedimo svaku reprezentaciju i da jednog dana možda i osvojimo FED kup. Jer, stvarno ne znam koja zemlja ima dve igračice kao što smo Ana i ja. Još nismo o tome razgovarale, ali mislim da ćemo igrati i u dublu. Ja igram, sigurno, ne znam još za nju. Da li ste nekad već igrale zajedno u dublu? Može li komunikacija između vas dve da bude jednako dobra kao što je bila između vas i Mareja? - Igrale smo jedna protiv druge u dublu. Ali da budemo na istoj strani mreže, nismo nikad. Baš bih volela da u Košicama konačno zaigramo u paru. Nadam se da ćemo, ako se to desi, imati dobru komunikaciju i da ćemo i tako doprineti da Srbija pobedi Slovačku i plasira se u najkvalitetniju svetsku grupu. E sad, da da funkcionišemo kao DŽejmi Marej i ja – to ipak nema šanse. O DŽejmiju Mareju... Bilo mi je čudno. Nije mi bilo jasno zašto je zapeo da igra sa mnom kad ja ne znam da igram dubl. Igrala sam ga samo zbog treninga. Prvo me je njegov agent pitao da igramo zajedno. Odbila sam, bila sam usredsređena na singl, nisam planirala da igram miks. Ali, desilo se nešto čudno, sledećeg dana smo u istom trenutku stigli u klub. Istrčao je iz kombija i počeo da me ubeđuje da igram sa njim. Videla sam da mu je baš stalo i zbog toga sam pristala. Iskreno, rekla sam mu da je pogrešio i da neće mnogo profitirati od mog igranja u dublu. A on je rekao: ’Ma nema veze. Igramo ja i ti, pa šta bude biće. Malo se zabavljamo na terenu...’. U suštini, on je sve to radio zato što sam mu se svidela ovako, van terena, i hteo je što više vremena da provodi sa mnom. Kako bi me video tamo u klubu, on se ne bi razdvajao od mene. I onda su engleski mediji počeli da me zovu ’gospođica Marej’, a nas dvoje ’golupčići’... Sve to mi je bilo jako simpatično. Ja kad igram miks dubl to ne shvatam toliko ozbiljno kao singl. Zabavljamo se, smejemo se. DŽejmi uopšte nije razmišljao o tome kako udara lopticu. Između gemova, kad sednemo na klupu, pričao mi je neke potpuno sporedne stvari koje nemaju veze sa tenisom. Na finalnom meču sudija nas je opominjao da previše vremena trošimo između poena. DŽejmi je objasnio da ja ne razumem signale kojima se dubl igrači sporazumevaju. Prva dva meča, normalno smo se pozdravljali – bravo, pobedili smo, i to je to. Ali DŽejmi je gledao druge timove na televiziji kako se ljube i stalno ponavljao: ’Kad ću ja moći ovako, da dobijem svoj prvi poljubac?’ Rekla sam mu: ako budeš dobro igrao dobićeš koliko hoćeš. I on je to toliko ozbiljno shvatio da smo osvojili “Vimbldon”.