Operacija čip

Kad je Karla del Ponte ljubazno pohvalila lepote brionskog arhipelaga i s mola u Fažani lako uskočila u hidrogliser, javnost u Hrvatskoj ostala je zbunjena. Premijer Ivo Sanader i predsednik Stjepan Mesić, koji su prošle sedmice ugostili hašku tužiteljku na regionalnom sastanku državnih tužilaca zemalja bivše Jugoslavije, tvrdili su da je to sjajan signal za Hrvate koji u haškim zatvorima čekaju presude zbog ratnih zločina. Wihov optimizam preveden na praktičan dnevnopolitički jezik svodi se na procenu da su Hrvati u saradnji sa sudom za ratne zločine u Hagu i dalje “najbolji od najgorih”, pa će Karla del Ponte ovaj put to konačno morati i da honoriše. Mada je haško tužiteljstvo kategorički demantovalo kuloarske priče s Vange, javnost je halapljivo progutala spektakularne opise “čipa za Gotovinu”. Iz advokatske kancelarije branitelja generala Hrvatske vojske Ante Gotovine, optuženog za ratne zločine nad srpskim civilima za vreme i nakon operacije “Oluja” u avgustu 1995. godine, stigle su najave da će njihov klijent i heroj velikog dela nacije na slobodi čekati početak suđenja. Vlada u Zagrebu i premijer Ivo Sanader lično ponudili su Karli del Ponte na Brionima “sva jamstva” ukoliko pusti “heroja, a ne zločinca”, da početak procesa čeka negde između Zagreba i rodnih Pakoštana kraj Zadra. Odgovor je bio negativan, ali je pokazao kakve sve opcije navodno stoje na raspolaganju braniteljima generala Gotovine u čije ime nastupa Luka Mišetić. Interesantno je da Mišetićev tim trenutno najviše proučava dosije bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića i pokušava da nađe sličnosti sa slučajem Gotovina. Ona najočitija ne traži puno jurističke prakse. Skrivajući se pred međunarodnim pravosuđem, Ante Gotovina je četiri i po godine plovio jahtama hrvatskih tajkuna, od Jadrana i Mediterana do Atlantika. Bilo ga je u Latinskoj Americi, u Africi, u srcu Evrope, kao i u omiljenom kafiću u Pakoštanima. Onda je pre godinu i po dana uhapšen za delikatesno postavljenim stolom otmenog hotela na Tenerifima u Španiji. Milan Milutinović četiri godine proveo je u Beogradu i okolici odbijajući dobrovoljnu predaju Haškom tribunalu. Kako se nijedan od njih nije predao dobrovoljno, a Gotovina je uz to napustio Hrvatsku u vreme vlasti pokojnog Ivice Račana samo dan pošto je protiv njega podignuta optužnica, uporište za “politiku pojedinih posuda” pokazalo se plitkim i klimavim. Iza niza nečuvenih propusta u odbrani klijenta, advokati hrvatskog generala konačno su pokušali novu, kako se ističe, “uistinu kreativnu akciju”. Ante Gotovina bi suđenje, koje neće početi pre prvih meseci iduće godine, trebalo da dočeka pod ključem supruge Dunje, poznate i kao “pukovnica Zloić-Gotovina”, u kućnom pritvoru. Pošto je upravo bivša sekretarica Tuđmanovog ministra odbrane Gojka Šuška, petljajući s prevelikim količinama mobilnih telefona, haškom tužiteljstvu omaškom otkrila vreme i mesto ručka svoga supruga na Tenerifima, advokati su ponudili i dodatno obezbeđenje. Kako pukovnici Zloić-Gotovina da ne bi ponovila isti gaf, tako i Karli del Ponte da na ekranu svog mobilnog aparata ne čita poruke tipa “korisnik kojeg ste nazvali je nedostupan ili je isključio mobilni aparat”. Tehnološka garancija pravnog i moralnog poštenja generala Gotovine, njegovih advokata i hrvatske vlade jedinstvena je po mnogo čemu. Umesto na “džentlmensku reč” verovaće im se “na čip” koji se “domaćinu” ugrađuje u narkotizovanom stanju. U Hrvatskoj neke od takvih “čipova” imaju izabrani kućni ljubimci nove poratno-tajkunske kaste koji su zbog ekskluzivnih pasmina i enormne novčane vrednosti njime zaštićeni od gubljenja, otmice ili krađe. Novotarija iz Sjedinjenih Američkih Država ovde još nije primenjena na ljudima, a čak i američka policija “čipom” elektronski obeležava samo izrazito opasne kriminalce kako bi mogla da kontroliše svaki njihov korak. Dok je deo javnosti ostao bez reči i prepustio se očaju zbog novih nepravdi koje se, kako se sugeriše, uvek događaju samo Hrvatima, pragmatici iz pravnih kancelarija kažu da je Ante Gotovina spreman za “operaciju čip”. Radiofrekvencijski identifikacioni čip u tom slučaju ulazi u ruku generala izrazitih avanturističkih sklonosti, koje bi se kao od šale sprečavale prvom dostupnom antenom, GPRS uređajem mobilnog aparata, a po potrebi i satelitom. General Ante Gotovina bi, ironijom sudbine, u ruci tako nosio aparat veličine kovanice sa šesnaest cifara prepoznatljivih samo optičkom čitaču. Ukoliko se razboli, optuženi komandant operacije “Oluja” svakom kvalifikovanom lekaru mogao bi da ponudi kompletnu medicinsku dokumentaciju koja je takođe smeštena na čipu. A, bude li u besparici ili bez gotovine, general Ante Gotovina bi svoj čip mogao da koristi i kao kreditnu karticu. Ovo poslednje je upravo groteskna parafraza grafita koji su pre hapšenja visokog oficira Hrvatske vojske nastojali da dezavuišu haški sud porukama – “Nemamo Gotovinu, može Master Card?” Kad se jednom ugradi identifikacioni radiofrekvencijski čip, ima neograničen vek trajanja, a postupak uklanjanja je komplikovan i neizvestan. Inače, optužnica protiv bivšeg komandanta “Oluje”, Antu Gotovinu, kao i generale Ivana Čermaka i Mladena Markača, ali i pokojnog generala Franju Tuđmana, tereti za “zločinački pothvat čiji je zajednički cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz regije Krajina, između ostalog pljačkanjem, oštećivanjem ili potpunim uništavanjem imovine srpskog stanovništva, kako bi se pripadnike tog stanovništva odvratilo ili spriječilo da se vrate i ponovo nastane u svojim domovima...” Ante Gotovina nije optužen samo za komandnu, nego i za ličnu odgovornost, “za zločine protiv čovječnosti zbog progona na političkim, rasnim i vjerskim osnovama, deportacija i prisilnog preseljenja i drugih nehumanih djela”. Teške reči iz optužnice Hrvatsku već godinama koče u svim naporima da svetu nametne svoju istinu o ratu, pa je zainteresovanost za što skorije suđenje komandantu “Oluje” u predizbornoj godini posebno porasla. Čak i po cenu nemilih opaski da će onoga časa kada se u Gotovinu ugradi “čip” čitava država dobiti zvono oko vrata, a pitanje je kome ono zvoni.