I – gde su stenogrami?

Pre dve nedelje je naš list objavio stenogram sa sednica vlade održanih u vreme pobune “crvenih beretki”, koji je izazvao burne reakcije među političkim liderima, njihovim nosačima diktafona koji se sasvim pretenciozno predstavljaju kao novinari ali i među brojnim iskrenim poštovaocima politike koju je vodio premijer Zoran Đinđić. Na toj sednici Đinđić nije rekao ništa što nije rekao javno, na konferenciji za novinare, ali se toga nikako ne sećaju novinski istraživači i bivši lideri koji svakodnevno čekaju da nešto ispadne kroz prozor jedne marketinške agencije u kojoj se, gle čuda, odavno nije stvorila nijedna reklamna kampanja ali su se redovno sastajali razni šefovi podzemlja i politički lideri. Ono što je Đinđić rekao na vladi i na konferenciji za štampu, a što se može naći i u svedočenjima drugih glavnih aktera iz tog političkog trilera, jeste u saglasnosti sa politikom koju je u to vreme vodila vlada ali nekako nije u saglasnosti sa reinterpretacijom istorije koju je već napisao vlasnik te marketinške kuće. I svako ko se usudi da postavi neka sasvim logična pitanja automatski biva ubačen u veliku zaveru u kojoj već učestvuju Koštunica, DSS, pola lidera DOS-a, još nedefinisani ali svakako vladajući deo DS-a, cela srpska Crkva, vojska, Rusi, američki i britanski ambasador, OEBS i svi mediji koji su ikada napisali kritički tekst o toj vladi. Kako stvari stoje, samo legendarni marketinški stručnjak, jugoslovenski komitet za zaštitu mafije, britanska obaveštajna služba, šefovi duvanske mafije i njihovi medijski jurišnici u toj zaveri nisu učestvovali. Pobuna “crvenih beretki” jeste bila dokaz slabosti, nezrelosti, neprincipijelnosti nove demokratske vlasti u sukobu sa ostacima jednog režima posle kojeg se već moglo govoriti o ostacima demokratske vlade. Tokom pobune je sadašnji premijer Vojislav Koštunica dao izjavu zbog koje bi mogao da se kaje do kraja života, ali će svaki novinar koji odluči da odvoji sat vremena za svoj posao i ode do dokumentacije naći desetine izjava raznih lidera DOS-a koje bi bile dovoljne da se po Bebinoj doktrini svi oni optuže za ubistvo premijera. Pobuna “crvenih beretki” jeste imala ogroman uticaj na tadašnju vladu, ali svakako nije bila uvod u atentat jer su posle te pobune čelni ljudi nastavili da sarađuju sa organizatorima te pobune još godinu dana. Zahvaljujući nesebičnoj Sonji Biserko i Helsinškom odboru za ljudska prava, naša javnost ima priliku da pročita izuzetno značajno i blagodarno istorijsko svedočenje Vladimira Popovića Bebe koji, pored niza spektakularnih otkrića, objašnjava i da se glavni svedok optužbe Qubiša Buha zvani Čume nalazio na čelu kolone pobunjenih beretki. Iako je bio na čelu pobune, Čume je godinu dana kasnije postao glavni svedok i saradnik u borbi protiv organizovanog kriminala, u koga se, naravno, ne sme nimalo sumnjati, jer svako ko se usudi da pomisli kako je Čume bio lider organizovanog kriminala u Srbiji do leta 2002. godine direktno udara na temelje ovdašnjih liberalnih demokrata i njihovih pokrovitelja. Zato je sasvim neverovatna hajka koja je povodom objavljivanja stenograma vođena protiv NIN-a, koja je zaista podsećala na najogavnije kampanje iz Miloševićevog režima. U nju se uključio čak i bivši ministar poljoprivrede koji je, nakon što je džip kojim se vozio zgazio devojku u centru Beograda, ušao u anale srpskog beščašća jer je njegova stranka saopštila da je ujak ubijene devojke bio u SPS-u. Navodni novinari B 92 požurili su da kažu kako je reč o navodnom stenogramu, što bi upućivalo na zaključak da oni imaju prave stenograme, ali sede na njima dok im neko ne da signal da bi to valjalo objaviti. Niko, međutim, nije zatražio od republičkog poverenika za dostupnost informacija da im omogući uvid u stenograme sa sednica vlade, jer koliko shvatamo sadržaj tih stenograma nikako ne ugrožava nacionalnu bezbednost a sva je prilika da objavljivanje takvih dokumenata pomaže Srbiji da sazna istinu o problemima sa kojima se suočavala prva demokratska vlada. Možda će u objavljivanju takvih ili drugih dokumenata neki Đinđićevi saradnici biti „utrgnuti u neprijatan kontekst”, ali je valjda svima u ovoj zemlji važno da se razjasne svi detalji političke pozadine ubistva. Zašto gromade srpske demokratije Vladan Batić, Žarko Korać i ostali bočni portparoli marketinškog stručnjaka zaista ne objave “autentične stenograme” ili se makar zauzmu da se ti stenogrami objave u medijima koji su njima politički podobni? Zašto se urednici šifrovane televizije, dok im je mentor van zemlje, ne ohrabre i zatraži te stenograme i objave ih integralno, bez skraćivanja i intervencija? Posle izbijanja duvanske afere i stavljanja pokrovitelja i finansijera ovdašnjih simbola demokratije i evropejstva na poternicu Interpola, Srbiju je zahvatila neka neobjašnjiva amnezija. Niko se više ne seća pitanja ko je pustio vođe zemunskog klana iz zatvora, jer se, izgleda, ne uklapa u Bebinu verziju savremene istorije. Niko se, izgleda, ne seća pitanja ko je štitio šefove duvanske mafije. Nikome ne pada na pamet da proveri autentičnost stenograma sa sednice vlade. Ali svakome, pa i najgorem polusvetu i najbednijim plaćenicima mafije, pada na pamet da vređaju najstariji nedeljnik na Balkanu. Zato zaista treba tražiti objavljivanje stenograma i svih dokumenata koji bi osvetlili pozadinu najtežeg ubistva u Srbiji.