Pa dobro, kad će izbori?

Od jeseni 2004. godine kad su održani lokalni izbori, Srbija se u lokalu naglasala i nabirala. Vanredno. Za protekle dve i po godine u više od deset opština vanredne (privremene) mere okončane su vanrednim lokalnim izborima, deset opština upravo čeka da izbori razreše njihovo vanredno (privremeno stanje), a 4-5 su na vladinoj listi čekanja za uvođenje privremenih mera i privremene uprave. Što uspešni (Užice, Leskovac), više neuspešni (Niš) pokušaji svenarodnog referendumskog opoziva predsednika opština i gradonačelnika – pride. Dobrivoje Budimirović Bidža upravo se na vatri opoziva krčka u Svilajncu, a opština Gornji Milanovac, prema poslaničkim vapajima, jedina je opština u Srbiji koja nije usvojila ni svoj budžet. Priče iz opština u krizi pre su za smešno-crne strane novina nego za politiku. Ili za rubriku kurioziteti: stranka “Nova Srbija” izašla je iz izborne 2004. godine sa devet predsednika opština i jednim gradonačelnikom, a u izbornu 2007. godinu ušla je zahvaljujući i lokalnoj koaliciji sa DSS-om, sa 22 predsednika opština i gradonačelnikom. Srbija, ne računajući Kosovo, ima 164 opštine i četiri grada. Tek, svi razlozi za temeljno preuređenje lokalne političke scene i regulative izgleda da su tu. I da nije Ustava. On tu potrebu samo oročava: 31. decembar ove godine krajnji je rok da se cela Srbija još jednom pozove da glasa – ovog puta u lokalu. Pre glasanja političke stranke bi trebalo da usaglase, a Narodna skupština da izglasa 4+1 zakon: Zakon o teritorijalnoj organizaciji, Zakon o lokalnoj samoupravi, Zakon o lokalnim izborima, Zakon o glavnom gradu, a malo ko je uveren da će pre izbora biti zgotovljen i zakon kojim će gradovima i opštinama biti vraćena 1995. godine oduzeta imovina. Zasad su manje-više sigurne dve stvari: 1. mada ima i ponekog ko bi to drugačije tumačio, Ustav je izbor predsednika opština uzeo narodu i dao u nadležnost narodnim predstavnicima u skupštinama opština, 2. kako je za NIN potvrdio aktuelni ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković, neki se manje–više neobavezni razgovori o pojedinim zakonskim rešenjima već vode, ali zvanična međustranačka usaglašavanja trebalo bi da počnu recimo u avgustu. Pa da se navrat-nanos sve završi o roku. KO JE KRIV: Nećemo čekati dugo pa da u praksi vidimo da li su zaista zakonska rešenja neprilagođena domaćim prilikama kriva za cirkuska politička vremena kroz koja su prošle ili još prolaze neke opštine u Srbiji. Kako je mislio bivši ministar za lokalnu samoupravu iz DSS-a, a sa čime se uglavnom slaže i aktuelni ministar za lokalnu samoupravu iz DS-a. “Moje je lično mišljenje da politička situacija i atmosfera na nivou lokalnih samouprava nije bila dovoljno zrela da se obezbedi stabilnost i funkcionisanje neke vrste kohabitacije između izabranog predsednika opštine i skupštine opštine koja ne odražava većinu koja predsednika opštine podržava”, kaže za NIN predsednik Izvršnog odbora DSS-a i skupštinskog Odbora za lokalnu samoupravu Jovan Palalić uz napomenu da je nedorečeni zakon za svog postojanja proveo kroz krizu jednu trećinu opština u Srbiji. I predsednik IO Srpske radikalne stranke Dragan Todorović misli da je neposredni izbor predsednika opština u velikoj meri bio uzročnik nebrojenih opštinskih kriza. On tvrdi da su radikali unapred predvideli, “što nije bilo ni teško”, da će se uz neposredno izabranog predsednika koji nema skupštinsku većinu sve vreme voditi borba između predsednika opštine i skupštinske većine ko će da vlada, a jedini će joj rezultat biti da će građanima biti sve gore”. Palalić veruje da su kriznim situacijama doprinele i nejasne odredbe o mandatima odbornika, a šef socijalista Ivica Dačić smatra da je “ključni problem u pravu odbornika da menjaju dresove svaki dan, mnogo više su strane menjali odbornici nego poslanici”. Socijalistima je milije rešenja po kome predsednika opštine biraju građani neposredno, ali “ako je Ustav propisao drugačije, tu onda nema razgovora”, ali oko toga da bi ustavnu odredbu da poslanički mandati pripadaju strankama a ne poslanicima trebalo proširiti i na odbornike, slažu se (gotovo) svi. I predsednik Izvršnog odbora G17 plus Tomislav Damnjanović: “Jeste evropski model da je nosilac mandata odbornik, ali da vi pređete bilo gde u Evropi iz stranke u stranku noseći sa sobom mandat, pa to je nezamislivo. Ko je to uradio? Ja znam za onog čuvenog novinara Bela sa BBC-a, koji je prešao iz liberalnih demokrata u nezavisne poslanike, ali je prema njemu postojao otklon svih poslanika”. Izvršni direktor Cesida Marko Blagojević, međutim, ne veruje da će krize po srbijanskim opštinama prestati prepuštanjem odbornicima da izaberu predsednika opštine i time “imaju pod kontrolom tog čoveka”. “Na taj način se sanira posledica, a uzrok je zapravo u tome što ljudi nisu odgovorni koliko bi trebalo da budu. Najčešći razlog za inicijativu za opoziv bila su politička trvenja i zato u dobrom delu slučajeva opozivi uopšte nisu uspevali. Cela se opština stavljala u pogon, partije se nisu bavile opštinom nego same sobom u tim predopozivnim kampanjama i onda se na kraju dogodi da, posle dva meseca paralize, opoziv ne prođe i čovek koji je trebalo da bude opozvan ostane predsednik opštine ili gradonačelnik. Tako da je zaključak: u većini slučajeva, motiv za opoziv bile su političke nesuglasice, a ne istinski problemi u izvršnoj vlasti. Po Blagojeviću, zakon tu ne može da pomogne jer “to je stvar političke kulture, a politička kultura u Srbiji je nešto u čemu ima najviše prostora da se radi”. Najspektakularnija “žrtva” totalno neuspelog opoziva, niški gradonačelnik Smiljko Kostić, sa 62,3 odsto birača iza sebe, blagonaklono je izjavio da je “ovaj referendum bio nepotreban, ali i to je u duhu demokratije”. E, pa tako misli i predsednik IO G17 plus Tomislav Damnjanović. I ne samo to, on smatra da “nije ispravno” rešenje koje je kao lek predvideo Ustav jer “mnogo je bolje da predsednika opštine biraju građani direktno”. Iako se “opoziv predsednika danas koristi u političkoj borbi i to najprimitivnijoj”. “Ima tu rešenje, jednostavno: okej, želite opoziv, pokrenite opoziv, ali ako opoziv nije uspeo, platite to što nije uspeo. To vam je kao na sudu: pokrenete parnicu protiv nekog, izgubite parnicu, šta morate da uradite? Da pokrijete sudske troškove. Dobro, stranka ne mora da plati sve, ali deo troškova bi morala da plati.” KO JE PREPOZNATLJIV: Dakle, zasad su (gotovo) sigurne dve stvari: predsednike opština ubuduće će birati opštinski odbornici, čiji će mandati, međutim, pripadati strankama. Ali ovo ne bi bila Srbija kad ne bi bilo zanimljivo: manje-više je opet otvoreno pitanje kojim izbornim sistemom će ti odbornici biti izabrani, a bogami i pitanje koja će srbijanska opština ostati u grupi od 164, a koliko će ih uvećati grupu od postojeća četiri grada. Jer, Ustav je izričito propisao da će način izbora gradonačelnika biti definisan posebnim zakonom. I Ivica Dačić, rezignirano, i Dragan Todorović, racionalno, napominju da će o izbornim zakonima i na lokalnom nivou odlučiti vladajuća većina. “Oni biraju izborni zakon koji je najbolji za njih i ja mislim da je to legitimno”, kaže Todorović uz napomenu da “SRS smatra da izborni zakon na lokalu ne bi trebalo da se menja nego da ostane čisto proporcionalni, kakav je sada”. U skladu sa osnovnom opaskom skupštinske opozicije, da se koncentrišemo na gledanje stranaka vladajuće koalicije na pitanje izbornog sistema. Koliko bi to pitanje moglo da bude urnebesno zanimljivo svedoči baš aktuelni slučaj u Vojvodini. Predsednik Izvršnog odbora Demokratske stranke Marko Đurišić za NIN kaže da u toj stranci još traju diskusije i analize kako “iskustava Srbije u prethodnom periodu, tako i okruženja” i da odluku o najoptimalnijem sistemu na lokalu još nisu doneli, ali na primedbu da su ostale stranke kod demokrata prepoznale jake simpatije za većinski sistem, Đurišić kaže: “Moj lični stav je da je većinski izbor i odbornika najoptimalnije rešenje. Jer, Demokratska stranka je tokom nekoliko poslednjih godina gradila te lokalne lidere, spremala ljude i za najodgovornije funkcije u lokalu, ali i za funkcije odbornika, tako da smo izgradili njihovu prepoznatljivost u lokalnim sredinama. To je jednostavno bila generalna politika DS u poslednjih deset godina.” Većinski sistem najmiliji bi bio i Veljinim novosrbijancima, ali nemaju ništa protiv ni neke kombinacije većinskog i proporcionalnog sistema, kaže za NIN potpredsednica stranke Dubravka Filipovski. “U proporcionalnom sistemu koji sada važi za lokalne izbore, građani su glasali za liste, ne za ljude i to na teritoriji cele opštine. Kod većinskog sistema glasa se za ljude koji se takmiče za svako mesto u skupštini opštine, a ‘Nova Srbija’ ima vrlo prepoznatljive kandidate i zbog toga bi nama kao stranci odgovarao ili većinski sistem ili neka kombinacija većinskog i proporcionalnog sistema.” Jovan Palalić kaže da DSS još nije doneo odluku za koji će se izborni sistem na lokalu zalagati, a Tomislav Damjanović sem što tvrdi da su za većinski zajunile samo demokrate, kaže da će kao predsednik IO i menadžer svih izbornih kampanja G17 plus svojoj stranci predložiti da se “zalaže za čist proporcionalni sistem na svim nivoima, osim kod izbora gradonačelnika”. “Većinski sistem odgovara samo velikim strankama i ključni problem takvog sistema je što je pravljen za dve stranke. Ja mislim da je pogrešno uverenje Demokratske stranke da bi većinskim sistemom oni sveli političku scenu na dve stranke. Ići u ovom trenutku na dve stranke, pa to je potpuno pogrešno. Znači, vi morate da računate na DSS, morate da računate i na nas ozbiljno, pa i mi bismo se ozbiljno prilagodili većinskom sistemu.” Stalno uz napomenu da je radikalima svejedno, Dragan Todorović kaže: “Oni koji misle da će promenom izbornog zakona dobiti nešto više, treba da vode računa o jednoj stvari: to govori o određenoj slabosti. Jer, u principu stranci je svejedno da li je izborni sistem većinski ili proporcionalni. Drugo je bilo na početku višestranačja, ali vremena su se promenila.” E sad, ostale su još dve otvorene stvari: kako će se birati gradonačelnik i koliko će gradonačelnika u Srbiji uopšte biti, pošto upravo traje kandidatura opština za status grada. Da sa tim odmah završimo: SRS jedina već sada smatra, kako kaže Dragan Todorović, da gradonačelnike treba birati na isti način na koji se biraju i predsednici opština – u skupštini. “Mislim, i grad je lokalna samouprava i po analogiji u skupštini treba da bude biran i gradonačelnik. Tu ne bi trebalo praviti nikakvu razliku i to je jedini razlog, što se tiče SRS.” Ministar za lokalnu samoupravu Milan Marković (DS) za NIN kaže da je Ustav pitanje načina izbora gradonačelnika ostavio otvorenim. “Potrebno je da oko tog pitanja postoji politički konsenzus. Ja sam donekle razgovarao sa nekim kolegama – članovima vlade, nezvanično, ali pre nego što pristupimo izradi radne verzije zakona razgovaraću i sa predstavnicima poslaničkih grupa i drugih stranaka jer mislim da mora da postoji koliko-toliko jasna politička većina koja će podržati izmene, ako do izmene načina izbora gradonačelnika dođe.” Demokratska stranka, dakle, tvrdi da još nije odlučila kako će biti izabran gradonačelnik Beograda, ali Marko Đurišić lično je za direktan izbor, kao i Tomislav Damjanović iz G17 plus, Jovan Palalić neće ništa da prejudicira dok stranački organi sve dobro ne izanaliziraju, “da opet ne napravimo veliki problem, ovog puta za oko 60 odsto biračkog tela”. Kad govori o 60 odsto biračkog tela, Palalić misli na izvesnost da čak 25 opština u Srbiji dobiju status grada. On je jedini NIN-ov sagovornik koji ne smatra da je nedavna borba opština da se uvrste u listu kandidata za status grada samo bitka za prestiž. Dakle, samo bitka bez sadržaja. Marko Blagojević veruje da će broj okruga u Srbiji (25) biti gornja granica za ukupan broj lokalnih samouprava sa statusom grada, a sa tom se tezom otprilike slaže i Palalić kad veruje da će ova nova teritorijalna organizacija države biti zasnovana na “koncipiranju razvoja regija oko gradova” sa mnogobrojnim prednostima koje to podrazumeva. Ako se vladajuće stranke ovoga posla stvarno poduhvate, diskusija će, kako kaže i Palalić, sigurno biti vrlo zanimljiva ako ni zbog čega drugog a ono zbog sledeće ideje: “Prvo bi trebalo doneti zakon o teritorijalnoj samoupravi kako bi se uvela određena dvostepenost u nadležnostima jer nemaju sve opštine potreban kapacitet da iznesu sve nadležnosti koje će kod grada biti mnogo veće.” Da li hoće? Inače, od postojećeg broja opština i gradova, na republičkom nivou vladajuća koalicija gradonačelnike i predsednike opština ima u 93.