Šumadija drim

Pošto nemam volje za nastavak besmislene polemike sa biciklistom (u kojoj su, što reče jedan čitalac, i retke pohvale delovale kao najteže uvrede), a kako neuobičajeno visoke temperature za ovo doba godine pogoduju mojoj duhovnoj tromosti (tako da opet odlažem pokušaj da se istaknem u lepoj beletristici), odlučujem se za temu u kojoj ću, za promenu, pomenuti mnoga imena. Evo odmah jednog – Emir Kusturica. Reč će, dakle, biti o njegovom novom filmu Zavet. Znano je da je taj film učestvovao u konkurenciji ovogodišnjeg Kanskog festivala. To je nesumnjiv uspeh. S tim da Kusta, koga možete zvati i Nemanja, nikako nije time zadovoljan. Ne nalazim razlog tom osećanju. Jer se prstima jedne ruke mogu nabrojati sineasti koji pet puta učestvuju u nadmetanju za Zlatnu palmu. To priznanje je Kusturica već dva puta osvojio, plus što je jednom sa Kroazete poneo i nagradu za režiju. Šansa da se po treći put dobije Zlatna palma je, otud, neka vrsta puste želje, naročito u situaciji kada ti je, u skladu sa kanskom političkom korektnošću, dodeljen loš termin za prikazivanje. Uprkos tome, upućeni kažu da je Zavet propraćen ovacijama publike sa DŽejn Fondom i Kventinom Tarantinom na čelu. To je, po sebi, zabrinjavajuća činjenica. Ne bih voleo da mi tapšu istorijska baba, bivša levičarka i bivša supruga u nekoliko navrata, i potrčko iz video-kluba. Srećom da ne snimam filmove. S druge strane, u Novom Sadu (na Prvom festivalu srpskog filma) film je primljen normalno, što bi se moglo shvatiti i da je primljen uzdržano. Valjda otud što je u publici bilo dosta filmskih kritičara. Wima se, po prilici, film nije naročito dopao, pa su na koktelu posle projekcije (koja je, istini na volju, bila loša) jedan drugom u poverenju saopštavali da je Kusta potpuno odlepio. Ako razumete šta su zapravo hteli da kažu. Budući da više nisam filmski kritičar (ukoliko sam to ikada i bio), te da decenijama ne učestvujem u filmskom životu – dakle, osećam se kao slobodan čovek bez obaveza – mislim da je pomenuta tvrdnja zapravo kompliment. Naime, pripadam onoj generaciji beogradskog duha kojoj definicija ludaka poseduje pozitivnu konotaciju. Ludak je, u tom smislu, neko ko iskušava umetnost (ne)mogućeg. A to je uvek zanimljivo. Što bi se reklo, srpski žanr. Ali – da konkretnije priđemo temi – o čemu je Zavet? To je priča o seoskom dedi, ludom naučniku-naivcu, čiji je životni projekat da izlije crkveno zvono, koji svog unuka zavetuje da ode u grad kako bi prodao kravu, kupio ikonu sv. Nikole i našao sebi životnu saputnicu (koju će odmah prepoznati). Neorealistički siže. Međutim, ta u osnovi jednostavna priča se, dečakovim dolaskom u grad, razlaže u više neočekivanih pravaca: pojavljuju se lokalni mafijaši – bizmismeni, koji bi da izgrade nove kule-bliznakinje, više od onih koje su srušene u Wujorku 11. septembra, a u međuvremenu drže ilegalni kupleraj i odaju se sodomiji, sve to u provincijskom ambijentu navodne građanske Srbije, sa likovima učiteljice-radodajke, lude babe i blentavih klinaca, da bi, na sve to, došla dvojica braće, pomereni čizmari, koji imaju svoj način gerilske borbe protiv pošasti loše shvaćene tranzicije. Sve se, prema tome, izvrće u nadrealistički karusel kome racionalni filmski kritičari ne nalaze pravu suštinu. Valja napomenuti da je Kusturica, kao i ostali ispisnici češke škole, protivnik holivudizirajućeg filmskog pogleda na svet. Za razliku od ostalih pripadnika tog serkla, on nije branitelj bastardnog autorskog filma, već je više zabrinut za sudbinu umetnosti-kao-takve u propozicijama sve izrazitije kinematografske industrijalizacije na pokretnoj traci, sa koje se liferuju desetine imbecilnih ostvarenja. A to je zapravo pohvalna definicija: jedno filmsko delo jeste ili nije umetnost, ali je kinematografija profitna ili propala delatnost. Ovako ili onako, Kusta je protivnik žanrovskog koncepta, što je, bar kada je o filmu reč, srpski, odviše srpski. Ovo (verovatno pogrešno) objašnjenje njegove stvaralačke pozicije bilo je potrebno da bi se bolje razumela suština stvari zvane Zavet. Nasuprot svojim školskim drugovima iz Praga, čiji se autorski diskurs oslanja na Formanova dela snimljena šezdesetih godina u Čehoslovačkoj, Kusturica je – mada to nije ikada skrivao – više naklonjen poetici jednog u nas osrednje poznatog čehoslovačkog (danas samo slovačkog) reditelja čije je prezime Jakubisko. Još je u filmu Život je čudo postojalo nekoliko scena koje su asocirale na dela pomenutog Slovaka. Sada je to, u filmu Zavet, dovedeno do – 'ajmo reći – paroksizma. Zašto je to od nekakvog značaja? Zato što je citiranje, odnosno (re)interpretacija tradicije, predsoblje žanrovskog osećanja sveta. Kusta se od pretećeg, strogog žanrovskog kodeksa brani svakovrsnim preterivanjima. Tako, recimo, na početku Zaveta, u dekoru cirkuske predstave, neki tip u supermenskom kostimu biva ispaljen iz topa (moguća referenca na Dragoljuba Aleksića) da, iz scene u scenu, leti iznad glava protagonista i, onda, jednom konačno sletevši, pita da li neko zna rezultate Druge nemačke fudbalske lige. Ali, baš je to kolaboracija sa žanrovskim propozicijama, odnosno, u najmanju ruku, sa alternativnim načinima holivudskog vizuelnog pripovedanja. Gde ja to ciljam? Hoću da kažem kako je Zavet delo ostvareno u kemp-treš propozicijama DŽona Votersa (Lak za kosu, Plačljivko, Mama-serijski ubica). Ako Kusta (još) ne dostiže taj hvale vredan uzor, razlog tome je što su mu se pojedini glumci oteli: umesto elegantne persiflaže, kojom se telefonira poimanje suštine jednog izvitoperenog sveta, pojedini akteri Zaveta su se odali uobičajenoj, srpskoj šmiri, preterivanju, koje je bedna imitacija, zapravo parodija glumačke veštine. Otuda je, možda, šteta što u Zavetu ne igra DŽoni Dep, glumac iz jednog prethodnog Kustinog filma. Kog prethodnog filma? Pa onog koji je snimljen u Americi (Arizona drim).