Ko je lud, a ko normalan

Anri Mišo svojevremeno je napisao da se čitave čete stručnjaka i laika širom sveta više bave time zašto je Van Gog odsekao sebi uho (po nekima, to nije učinio slavni slikar već Pol Gogen u jednoj od noći njihovog pijanstva) i koliko je bio lud, nego samim njegovim delom koje je u aukcijskim prodajama dostiglo astronomske vrednosti. Dodao je pri tom da svi misle da je Van Gog bio lud, a da niko ne proglašava ludim pojedince, pa i čitave grupe ljudi, koji čine drugima još strašnije stvari, iz humanitarnih razloga, dodajemo mi, ili tek tako, bez ikakvog objašnjenja. Zasad niko nijednog političara ili njegove generale nije proglasio ludim zato što su ubili hiljade nevinih, ali su zato svi psiholozi i psihijatri hteli da znaju zašto je Luj Altiser u jednom trenutku nadahnuća ili pomračenja zadavio svoju ženu. Naravno, smestili su ga u ludnicu, gde je i umro, a da se mnogi nisu zainteresovali ko je bila njegova gospođa i koliko ga je maltretirala svojim staljinističko-diktatorskim idejama. Na ovu Mišoovu ironičnu opasku podsetila nas je izložba Van Gogovih dela u Budimpešti, u koju su odjednom pohrlili svi iz okruženja (čast izuzecima), među kojima je sigurno bilo i onih koje je više zanimalo Van Gogovo odsečeno uho nego njegova umetnost. Ovaj kratki uvod iznova nas je podsetio na suštinu stvaralačkog procesa, o kojem često mislimo da sve znamo, iako je to još od prvih crteža na zidovima pećina, pa do danas ostala nepoznanica. Doduše, možemo samo fenomenološki da ga opišemo, ali ne možemo do kraja da proniknemo u njegovo noumenološko jezgro. Dakle, možemo da kažemo da je stvaralački proces protivurečan, da se u njemu mešaju iracionalno i racionalno i da od odnosa ta dva elementa zavisi delo koje će nastati, ali kakav je taj proces, kako se on odigrava u subjektu i kakav će biti krajnji rezultat i kakve sile su pomogle ili nisu da umetnik stvori svoje delo – ostaje zauvek nepoznanica. Sećamo se, ovom prilikom, jednog podatka koji se tiče muzike, najmističnije i najsavršenije forme u celokupnoj umetnosti, i sporenja da li je ona božanska ili ljudska tvorevina. Ispitujući svemir i njegove tajne, Amerikanci stalno šalju satelite u Zemljinu orbitu. Jedan od njih, recimo “Vojadžer deset”, bio je programiran da obiđe sve planete Sunčevog sistema i pošalje što više nepoznatih podataka. Sve je teklo u redu dok satelit nije ušao u Jupiterovu orbitu. Svaka planeta emitovala je zvuk, karakterističan po nju. Prava atonalna muzika dopirala je do naučnika u sedištu Nase, dok je Jupiter sa svoja dva prstena slao zvuke koji su se mnogima učinili poznati. Jedan od naučnika koji se razumevao u muziku brzo je na papiru zvuke koji su dopirali iz svemira ispisao u vidu notne lestvice. Nije bio odmah siguran u svemirsko čudo, ali je zvuke koji su odzvanjali uporedio sa jednom od Bahovih fuga. Otkriće je zaista bilo senzacionalno – muzika koja je dolazila iz svemira savršeno se poklapala sa notama jednog od najvećih muzičara. Oni koji su i ranije tvrdili da je muzika božanskog porekla, što im niko nije verovao, bili su zadovoljni, dok su neverne Tome, i javno i tajno, sumnjali da je cela stvar nameštena. Da li ovaj podatak govori da je samim tim otkrivena i tajna muzičkog stvaranja? Nikako; samo ga još više komplikuje, jer ni posle ovog svemirskog iskustva ponovo se vraćamo na početak, odnosno obuzima li stvaralačkog subjekta kad stvara nešto banalno, zemaljsko, ili iz njegovog dela progovara sam kosmos? Ako sa sigurnošću ne možemo da kažemo kako jedno delo nastaje, možemo da se zadovoljimo nekim od opisnih tumačenja – estetičkim, psihoanalitičkim, postmodernim, naučnim, ili nekim drugim. Može se reći da stvaralački proces može da bude “otvoren” ili “zatvoren”, da je stvaralac u prvom slučaju otvoren prema svetu i svemu onom što je spoljašnje ili da se zatvara u ljušturu svog unutarnjeg sveta. Svoje najnovije delo Markes je pisao u hotelu potpuno izolovan od ostalog sveta, ne silazeći u trpezariju hotela ni u vreme obroka. Osoblje hotela moglo je samo hranu da mu ostavi pred vratima i da pokupi pribor za jelo ispred vrata Markesove sobe, a da pri tom s njim ne dolazi ni u kakvu komunikaciju. To ne znači da je svako njegovo delo nastalo u sličnim uslovima, pa ni najslavniji njegov roman “Sto godina samoće”. Postoje i potpuno suprotni primeri. Pojedini revolucionarni sovjetski pesnici ispisivali su svoja dela neposredno, na samoj književnoj večeri, u neopisivoj gužvi onih koji su došli na poetsko veče. Drugima je društvo u kafani bilo podsticaj za ispisivanje papirića, od kojih su kasnije nastajala značajna dela. U takvim uslovima nastalo je pola srpske književnosti 19. veka. A šta tek reći za francuske bistroe, naročito za kafanu “De mago”, od koje su egzistencijalisti, na svoj način, stvorili, kako bi se danas reklo – pravu književnu radionicu! Sve pitanje do pitanja – naravno bez odgovora. Nadahnuće, kao što se da naslutiti, ima svoje tokove koje najčešće ni sam stvaralac nije u stanju da objasni. U toj, za neke opasnoj, za druge sasvim običnoj igri, stvaralački subjekt je skoro uvek na ivici ponora, čak i onda kad nadahnuće i mašta “pritiskaju” stvaraoca i kao neko živo biće traže da se ospolje. Između nagonske potrebe umetnika da se izrazi, u njemu ključaju i razni strahovi koje mora da savlada da bi stvaralački proces mogao da počne. Pre svih, poziv nesvesnog da se uđe u njegove neispitane, nepoznate slojeve u kojem ne postoje nikakvi putokazi sem intuicije i nagona za stvaranjem, uz istovremeni strah da li će subjekt trenutnu inspiraciju uspeti da sačuva do kraja, strah da li će uspeti u “pozivu” koji mu je uputilo njegovo nesvesno ili će nadahnuće nestati pre završenog dela. Tu je i strah da li će delo prihvatiti čitaoci (retki su oni koji stvaraju ne misleći na svoje buduće čitaoce). Istinski stvaralac uspešno savlađuje sve te moguće strahove, sledeći samo svoju imaginaciju, bez obzira na njeno poreklo. Tako je, u svom vremenu, stvarao Van Gog, moleći brata Tea da mu pošalje koji franak, kako bi preživeo. Gladovao je godinama, slikajući svoje suncokrete, povlačeći kičicu kako pre njega niko nije povlačio, koju ni francuski galeristi ni kupci nisu razumevali. Bez obzira na činjenicu koja se često pominje – da je za života prodao samo jednu sliku, njegovo nesvesno vodilo ga je putevima koje je on sledio. Isplatilo se, ali ne za njegovog života. U tome su sreća i usud stvaranja. Kad je reč o onima koji svoje nesvesno ispoljavaju ubijajući druge, od antike do danas, uvek se znalo ko su nevini, a ko krivci. Moć i vlast gotovo uvek obezbeđivala je njihovim nosiocima nevinost, čak i onda kad su krvave činjenice govorile suprotno. Na našu žalost, tako je ostalo do danas. I na kraju pravo pitanje glasi: da li smo svi mi ludi (samo to ne primećujemo ili ne priznajemo), ili koristimo svoj položaj da druge proglasimo opasnim i sumnjivim zato što sebi odseku uho?