O drugom patriotizmu

Izgovarajući antologijsku besmislicu: ko ne razume Guču, ne razume Srbiju, večiti premijer je izrekao dvostruku neistinu. Niti je on čovek kojem bi se Sabor trubača u bilo kom smislu mogao dopasti (manj ako se nije radikalno promenio), niti je Guča ključni fenomen za razumevanje Srbije. Tu se radi o nečem drugom: o procesu uzurpacije i privatizacije opšteg i upotrebe tog opšteg u privatne svrhe. Svojevremeno sam pisao o uzurpaciji narodnog suvereniteta, o osornosti državnika i državnog aparata, o njihovom upornom odbijanju da podnesu račun suverenu, narodu, dakle; o parapolitičkom igrokazu u kome se „državnici” prikazuju kao grupa „dobrih ljudi” koji, eto, u pauzama borbe protiv Sinova tame nalaze vremena da asfaltiraju puteve i ulice, svesno zaboravljajući da se ti poslovi nalaze u opisu njihovog radnog mesta i da je to do krajnosti neukusno samohvalisanje isto kao kada bi neki slikar išao uokolo i značajno telalio: „Eto, ja, bogami, slikam.” Razumevanje taktike i strategije nekoliko ovdašnjih političkih klanova neuporedivo je važnije za uvid u budućnost Srbije od lažne mistike Sabora u Guči. Ti klanovi, naime, ne samo da zaposedaju ekonomske i materijalne resurse već idu korak dalje, u svet ljudske intime, pa privatizuju patriotizam i zadržavaju pravo na ekskluzivitet u toj stvari. Poklič: „Patrioti – to smo mi, ostali su izdajnici ili u najmanju ruku sumnjivci!”, sasvim je razumljiv za čoveka koji javno govori da su „prekodrinski” Srbi u rasnom i etičkom smislu superiorniji od Srbijanaca, uvodeći time endorasizam, rasizam unutar jedne nacije, kao nov pojam u političku teoriju, a sve veći rascep unutar te nacije kao praksu. (Ta teorija i ta praksa, međutim, jednoga dana lako mogu biti podvedene pod krivično delo raspirivanja rasne, verske i nacionalne mržnje.) Time se otkriva suština stvari: patrioti, zapravo, nisu patrioti, oni su neka vrsta samoizabranog naroda – za javnost – za stvarnost, pak, vulgarna interesna zajednica čija je jedina ideologija opstanak na vlasti, bogaćenje i dodela ogromnih, luksuznih stanova dvorskim pesnicima i dvorskim budalama. Ali oni snose samo deo krivice. Neka me „druga Srbija” prikuje na stub srama, ali moram reći da na nju takođe pada deo odgovornosti za postojeće stanje stvari. Ta krivica se sastoji u nedovoljnoj političkoj samosvesti i naivnom nasedanju na narodnjačke novinarske patke. Svesno insistiranje na poetici i politici prostaštva ima za cilj getoizaciju i segregaciju onog sloja u Srbiji kome su vrhunske vrednosti Sveti Sava (kao teolog i asketa, ne školski revizor i politikant), Andrić, Crnjanski i Milutin Milanković, recimo, a ne Ceca i Guča. U tom nepristajanju na degradaciju i degeneraciju, umniji i bolji deo Srbije odlazi u drugu krajnost: u negiranje svega što narodnjaci ističu kao vrednosti. Jedan deo mlađe populacije, razočarane dvodecenijskim azijatskim nasiljem i murdarlukom, ide tako daleko da poriče sve srpsko i da se svega srpskog odriče, tražeći pribežište u apriornom prihvatanju „zapada”, pukog geografskog pojma, kojeg su svetski mediokriteti prošvercovali u političku teoriju. Drugi, pak, poistovećujući partikularne narodnjačke interese sa nacionalnim, površno zauzimaju defetistički stav u pitanju Kosova, povodeći se racionalnom premisom po kojoj sve za šta se kvazipatrioti zalažu, mora biti loše. Tu su u pravu. Ako bude po narodnjacima, stvar će se završiti loše. Ali Kosovo nije prćija Vojislava Koštunice i njegove ordije nego vlasništvo suverena – naroda. Dakle, svih državljana Republike Srbije. Sada je pravi trenutak da se ta stvar primi k znanju i da se satanizovana opozicija protiv narodnjačke uzurpacije počne boriti – patriotizmom. To što je Koštunica u pravu kada kaže da je nedopustivo i protivpravno nasilno stvarati nove države na teritoriji postojećih, nikako ne treba da odvede u političko slepilo, pa da se zauzme suprotan stav. Daleko od toga. Svi, uključujući građane drugih nacionalnosti, treba da stanu u jedinstven front odbrane suvereniteta i principa, bez obzira na to što taj stav zastupaju klanovi bez ikakvih principa osim „principa” vlastoljublja i srebroljublja. To bi, ujedno, bio i prvi korak u smeru prevladavanja duboke nacionalne podeljenosti i permanentnog građanskog rata niskog intenziteta. Narodnjaci ga, sasvim sigurno, neće napraviti. Istorijska veličina će pripasti onima koji se uzdignu iznad ličnih i partijskih interesa. Ako takvih još ima. Stati u isti stroj sa narodnjačkim blokom po pitanju teritorijalne celovitosti, nipošto ne znači dati podršku dementnom, potencijalno šovinističkom kvazisistemu vrednosti „sklepanom” od srpske proje, srpske salate, srpske jagnjetine, srpskog usjecanja, srpskih poskočica, srpskih narodnih umotvorina, srpskih bliskoistočnih arija i srpske trube. Naprotiv. Paralelno sa tim valja (ma koliko to bude bolo oči izvesnim paraintelektualcima) poraditi na restauraciji za sve važećeg sistema u čijem će vrhu stajati univerzalne vrednosti. Jer, da proste akademici, popečitelji i podnarednici, marljivost, skromnost, odgovornost, istinoljubivost, poštenje, uzdržanost i sve ostalo čega nema u narodnjačkom nomokanonu, pripadaju spisku univerzalnih vrednosti. Društvena podrška i standardna primena tih vrednosti vrlo brzo dovode do jedinstva i blagostanja nacije. Drugačije ne ide. Nema prečica. Evo, recimo, šta o tome piše Oldos Haksli: „Kult jedinstva na političkom nivou samo je jedan idolopoklonički erzac. Totalitarni režimi opravdavaju svoje postojanje filozofijom političkog monizma, po kojoj je država Bog na zemlji, a spasenje naroda je to kada su ujedinjeni pod čizmom takve božanske države. Iz ovoga proizlazi da su sva sredstva za takvo jedno ujedinjenje, koliko god bila zla, ipak ispravna. U praksi, ovakav politički monizam vodi privilegijama i nadmoći nekolicine (____ upisati imena, po volji. Prim.S.B.) a ugnjetavanju i nezadovoljstvu mnogih(______ upišite svoja imena).” I porazmislite o tome na predstojećem Saboru u Guči.