Skotina

Nisam išao na Stonse! Štooo!? Kako što!? Sad su mi došli kad punim šezdesetu, i to posle Jaza kod Budve, valjda da me što više ponize. A moj Bob Dilan mi je, još onomad, na noge došao i u Zemunu pevao kad mi je trebalo dok sam bio mlad, dok sam mislio da stihovi mogu da pomere brda i planine. Kao u davna vremena kada su za muzikom Orfeja kretali čopori ljudi i životinja... Nego, noć uoči Stonsa, sanjao sam moja dva pokojna roditelja. Kao, zimsko veče, a otac i mati nasmejani, a i ja sa njima, i, sedimo pored “smederevca” u Tošinom bunaru. Sedimo, čavrljamo, naše živote prepričavamo, i, topeći se od miline, čujem sebe usnulog kako kažem: Ah, mnogo mi je lepo s vama! A onda se sebnem jer znam da, u snu, ne smem nešto tako mrtvima da reknem. Sem ako nisam odlučio kao Orfej dunavskim bogovima da se predstavim. Ali, ko računam, rano mi je za mrtve, mada me ovi živi Srbi mnogo nerviraju što moja proročanstva ne slušaju. Gospode, što li sam sanjao roditelje uoči Stonsa? I, brzo uzmem srpski običajni kalendar za prostu 2007. godinu te u ranu zoru, u subotu, latim se posla. Dobro, znao sam da su Vrači, ali u prethrišćanskom srpskom kalendaru taj dan mora još nešto da znači. I nađem, lepo piše da je petrovska subota, u stvari, “mrtvački dan”, to jest “zaklopiti, udovički ili naplašiti dan” koji, ipak, može “proteći vrlo povoljno”. Šta li može da bude povoljno? To što u podne, po petrovskoj žezi, treba da idemo na parastos Oljinoj ujni na Bežanijskom groblju? A hteo sam da cunjam po klimom rashlađenim sportskim radnjama jer još nisam našao steper, Srbi moji! A noge sam u klompama obio, ceo grad sam obišao... Nego, u običajnom kalendaru vidim da su prošle i – lile! I, srce mi zaigra od miline! Ah, lilanje, moje prvo radovanje kada smo zapaljene lile iznad glava vrteli, šamanske rituale, kao deca, upražnjavali, ej, dole, u belopalanačkim njivama, pored Nišave, kod švapskog betonskog mosta... Ah, šta sve nisu radili hrišćanski tirani ne bi li nam lilanje oteli. Odgurnuli su lilanje od svetog Ilije, to jest boga HELIOSA, i usred lilanja, usred leta, svetog Petra stavili. Ali, paganski se srpski narod dosetio pa je svetom Petru, na lilama, “bradu i kosu zapalio te je sveti Petar izgoreo” Kad, tiruli, tiruli. SMS poruka. Šalje Anonimus: “Steper možete da kupite u sportskoj radnji, u Ulici kralja Petra, preko puta Trebeka.” I, ajd, trk, pre parastosa, do Kralja Petra. Dobar dan. “Dobar dan”. Čujem da imate stepere? “Imamo, koliko kila vi imate?” Vidim, sumnjivo, i, slažem masno da imam samo osamdeset i pet kilograma. “Žao mi je, ali ovi steperi su za osobe do osamdeset kilograma!” Puj, malera! Gde ne rekoh da imam manje od osamdeset. Ali, nisam mogao toliko da se ponižavam. Jer, jebeš mušku arijevsku osobu, pa još u zrelim godinama, a koja nema preko osamdeset kilograma... Tu prodavac kao da malo i potkecava: “Dođite za nedelju dana. Možda će nam stići steperi za osobe do sto kilograma.” Znači, još i vređanje, procenjen sam do sto kila. Na parastos zakasnimo. Jedva nađemo ujninu parcelu na Bežanijskom groblju. Pop čita iz Jevanđelja, a njegov sin, za njim, zapeva. Posle popa priča kako je bio u Kanadi dvanaest godina, “lepo je videti, al treba kući doći”, i, evo, sada, popa na Bežanijskom groblju “prakticira” i naplaćuje bez cenovnika, koliko ko da, kao na svadbama pod šatorima... A vrači Kozma i Damjan nisu naplaćivali, a ljude su lečili, iz groba dizali. Posle parastosa, ajd na daću. Na jagnjeće, praseće, a bilo je i „posno”, ćevapi, kobasice, pileće, naravno, i vino i rakija, pa onda pali, brale, ka Adi da se daća u meni razladi. Kad, oćeš, bato! “Sanset” ne radi! Ali, dobro rade komšije, tu iz “Sangrije”. Olja se, brzo, smestila u ligeštul ispod suncobrana, a ja se Nepobedivom Suncu izlažem jer ono mene ne prži, ono mene miluje i božansku mi energiju daruje. Kad, vidim, gusti crni dim vije se iznad Novog Beograda. Opet, kažu, gori skladište kineske robe. Ah, Srbi, moji Srbi! Kad vas Kinezi počnu da pale, Klintonovo bombardovanje biće vam nešto poput neslane šale. U znak protesta uzmem da čitam Heraklita. Divan rad gospođe Ksenije Maricki-Gađanski. Nego, spotaknem se još na početku teksta, spotaknem se kod Heraklitovog nadimka. Znate, valjda, da su ga zvali “Mračni”. Ali, na grčkom, brale, “mračni” glasi – SKOTEJNOS!!!? Što će reći SKOTINA! Skočim iz ligeštula kao da su mi bradu petrovske lile oprlile, kao da me liznula vatra Heraklitova, pa se brže-bolje bućnem u vodu, pa plivaj, plivaj ka drugoj obali jezera, ka drugoj obali srpskog jezika... Šta, bre, rade ovi akademici, lingvisti!? Treba li, pod stare dane, da učim starogrčki da Srbima i ostalima pokažem da je starogrčki, u stvari, starosrpski! Dođe mi, bre, da poludim, da se sjurim u Sićevačku klisuru, da naselim neku pećinu, da se, kao Heraklit, namažem kravljim lajnima, i, tako, smrdljiv, raskrstim sa Srbima, sa ljudima, da postanem heraklitovska skotina! Jung pliva sa mnom ka drugoj obali jezera, ka drugoj obali srpskog jezika. Pliva Švajcarac prsno ka toj drugoj obali i, ovako, sebi u bradu mrmori: “Razmišljaj i o tome da je Heraklitov LOGOS, možda, LOŽA. Jer, Grci jadni, nemaju slovo žžž, pa je tako ta loža, u stvari, Heraklitova VATRA! A dok se LOŽA, to jest LAŽA, ne razgori ni ISTINA ne može da se ISTIŠTI, a onda i da ISTI(H)NE!” Slušam Junga, a sećam se Hajdegera kako je u jednoj fusnoti priznao da je logos SRPSKA reč i da dolazi od reči RAZLOG te da, eto, i RAZLOŽITI vodi ka Heraklitovoj vatri, to jest ka prapočetku sveta... Plivam tako sa Jungom po “starogrčkim” etimologijama, kad, nasred jezera pluta jedan dušek. Vlasnik dušeka je, verovatno, na dnu jezera, isplivaće, kad-tad, na videlo i ta istina. Kao ova sa Heraklitovim “grčkim” rečima, pričaće se, valjda, nekad i o Srbima kao starim Grcima, priznaće se, valjda, srpska starina, i, valjda će ostati neko od našeg plemena. Cedim se od vode u ligeštulu, ah, kako prija umor od plivanja, dođe mu, bre, kao nirvana. Kad, opet, tiruli, tiruli. Zove Cecan iz Surčina: “Jesi li našao steper?” Jesam, ali za osobe lakše od osamdeset kila. “Jedan moj prijatelj radi sa sportskim mašinama, pa ćemo naći i steper za osobe do kila...” Smlatim dva kuvana kukuruza, pa zadremam pored jezera na zalazećem suncu, na crnom dimu zapaljene kineske jeftine robe. I u taj san, osmuđen kineskim crnim dimom, dolazi mi moja Crna iz Vrčina pa me teši kao crna mati: “Ne brini, kad porasteš još malo, bićeš i ti skotina poput Heraklita. Nego, reci mi, zaista, koliko imaš kila?”