Optimizam je kao zdravlje

U bivšem društvenom uređenju toliko se insistiralo na “sagledavanju života s lepše strane” da je, na kraju, s komunizmom na smetlište istorije bačen i – optimizam. Višak antikomunističke prilježnosti, koji može biti razumljiv sa stanovišta rata do istrebljenja s Velikim protivnikom, teško je prokazao “pogled na svet proniknut životnom radošću, bodrošću, verom u budućnost”. Biti optimista bilo je toliko out, da je manja sramota bilo priznavati pripadništvo kriminalnom bratstvu. Režimske partije su i dalje po inerciji “prodavale” isceđeni optimizam koji se nije zasnivao ni na čemu, a poluuspešna opozicija je negacijom svega “crvenog” prikrivala sopstvenu impotentnost. Tako je društvo u Srbiji devedesetih godina prošlog veka postalo “dolina suza” u kojoj je “nada koja umire poslednja” bila klinički mrtva, i oko svega se samo kukumavčilo, samoranjavalo, ironisalo, posipalo pepelom; samo oni koji su tvrdili da su Srbi izgubili (sve) ratove imali su pravo da govore glasno; titulu ekonomskog eksperta mogao je zadobiti svaki samozvanac koji je nekritičku i nekontrolisanu privatizaciju proglašavao ciljem nad ciljevima; ni Kejnz ni Hajek nisu cenjeni u mladom srpskom liberalnom društvu kao oni genijalci koji su se setili (!) da bi preduzeća trebalo prodavati i za po evro komad, jer za to što se zove srpska privreda i toliko je mnogo; kako je kojem govorniku trebalo – tako je bez rizika da to bude proglašeno za grešku ili glupost – na licu mesta “pronalazio” da je “ova zemlja najgora u Evropi” a i “na poslednjem mestu u svetu”, ako se baš radilo o nadahnutom govoru; nije bilo sumnje da se “sve najbolje i najpametnije iselilo iz ove zemlje” te da par miliona preostalih ludaka i primitivaca ima zadatak da ugasi poslednju sveću i pusti mrak kroz koji se nikad neće probiti ni tračak svetlosti za tužnu Srbiju; svuda u demokratskom svetu civilni sektor nastaje kao organizovani pokret koji dosledno sprovodi funkcionalnu dekartovsku sumnju (Cogito, ergo sum ), a u Srbiji su njegovi najglasniji delovi – novcem koji uglavnom stiže spolja – zaduženi da promovišu nihilizam; to “potpuno negiranje svih načela, tradicije i ustaljenih verovanja” proglašavano je za upitni uslov na “putu za Evropu”, smisao modernosti; tušta i tma prosvetitelja svih profila je poredeći polurazvijenu Srbiju s najrazvijenijim zemljama sveta, jasno dokazivalo da “mi tamo nikad nećemo stići”; izveštaji Svetske banke i drugih relevantnih “merača” na svetskoj lestvici koji su pokazivali “da se ipak kreće”, i to ne baš sporo koliko bismo mi želeli, dočekivani su krivljenjem lica i grubim relativizacijama, kao – ako je to uspelo Srbiji to mora da je ili beznačajno ili neka muljavina, politička nameštaljka, truli kompromis; Srbija se toliko bila zanela “čišćenjem sopstvenog dvorišta”, pod zabranom da to poredi s drugima i sličnima, da je počela da se pretvara u potencijalnog samoubicu. Antioptimističku idilu su tu i tamo kvarile neke sportske reprezentacije ili sportisti koji su postajali – šampioni sveta ili Evrope. Onda bi se prezreni u srpskom vilajetu neobuzdano skupljali pred Starim dvorom u Beogradu, padali u trans kao na karnevalima, ludovali sat-dva, pevali, igrali kao zdrav svet – pa se razilazili po svojoj “dolini suza”, opet u sram i ćutanje. I neki umetnici, praveći od naših života i drame i komedije, svirajući našu muziku “za svadbe i sahrane”, dosezali su do najvišeg trona, ali za bolesti ovog društva taj lek nije mogao biti od veće koristi. Onda su u naš grad počeli da stižu strani (avan)turisti. Žurili su od sivih i kišama ispranih ruševina – nadrealnih instalacija NATO-umetnika – do zabravljene Kuće cveća, pa se potom odavali gluvarenju po gradu. I gle, odjednom su prvo oni, pa onda od njih i mi, saznavali da ovo nije Gulag. Ne, uopšte. Čak prijatna jedna zemlja gde se može popiti baš dobra kapljica, zamezetiti, videti zanimljivih i lepih predela. “Noćni život na Balkanu bolji je nego sred Pariza”. Beograđanke najlepše devojke. Guču su počeli pohoditi ozbiljni muzikolozi. Savski splavovi sa “Crnim panterima” i kafići u Strahinjića bana (precizno nazivani “Silikonska dolina”) predstavljeni su i u Travel Section “Wujork tajmsa”, a da se o londonskim, bečkim, nemačkim i inim medijima i ne priča. Tako se nekako Srbija počela izvlačiti iz košmarnih snova i (samo)produkovane kolektivne depresije. Onda su došli pregovori s Evropskom unijom (malo prekidani, istina), odbijanje da se Kosovo preda bez otpora, razumevanje da naše protivnike ni u svetu ni u susedstvu nećemo odobrovoljiti ponizno predavanje svega šta traže, kupovina mobilne telefonije u susednoj zemlji, malo realnija politika Haškog suda pravde oko “instalisanja” genocida na Balkanu, generacija tenisera koji su izrasli iz bekstva od svakodnevice NATO bombardovanja, muzički trijumf u Helsinkiju, “Rolingstonsi”, “Pepersi”, pobede niza mladih reprezentacija, plivača... “Srbija se više umirit’ ne može”, rekao bi anonimni pesnik ako bi mu dodali gusle. Kolektivna depresija jenjava. Ovo je zemlja već prilično svesna svoje moći, ali i ograničenja. Velike laži su nam smešne, a planetarno licemerje zamorno. “Stalna rasprodaja” društvene imovine i velikih sistema uvedena je u razumno razmatranje “dobijam – gubim”, kilometri asfaltiranog puta doživljavaju se kao normalni radovi, hapšenja nedodirljivih lopova vraća poverenje u mogućnost kontrolisanja haosa... Ne, ne radi se ovde o priči koja ide ka “srećnom kraju” gde će se ova još uvek uboga i napaćena mala zemlja sa brdovitog Balkana u svitanje sutrašnjeg dana pretvoriti u svetsko čudo, novu Irsku, na primer. Ne, ovde je reč o tome da je ovaj narod smogao snage da “život sagleda i sa bolje strane”, da ga “ružičasto” ne podseća samo na jednu instant-partiju koju je pojela tranzicija. I da je težnja ka optimumu (lat. optimum – najbolje; skup najpovoljnijih uslova; najviše što se može postići) u srpskom društvu ponovo legitimna. Nema ništa bez napora i rizika, ali – ima šanse. U Srbiji nije više sramota biti optimista. Tako zdravo dostignuće za pojedinca i tako korisno za zajednicu. Trebalo je za to mučne dve decenije, ali možda to – u istorijskom vremenu – i nije tako dugo. U svakom slučaju ovako se nekako desilo.