Pretposlednja karika

Policija vrlo retko u neko hapšenje uključuje i javnost, što se upravo dogodilo prilikom privođenja Radeta Terzića, bivšeg beogradskog okružnog tužioca. Sliku sa lisicama na rukama, u pratnji dva policajca, preneli su svi mediji i danima ponavljali. Policija to čini samo kada se radi o krupnom “zalogaju” i kada želi da istakne značaj takvog hapšenja, što uostalom čine i druge policije u svetu. Hapšenje je izvršeno po nalogu specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala, koji Terzića sumnjiči da je “korišćenjem službenih ovlašćenja okružnog javnog tužioca u Beogradu postao pripadnik kriminalne grupe ‘zemunski klan’, sa ulogom da korišćenjem ovlašćenja svog radnog mesta utiče na ukidanje pritvora pojedinim pripadnicima ove organizovane kriminalne grupe”. Policijski čin pred kamerama je usledio mesec dana posle formiranja predmeta “Pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića” i najave Slobodana Radovanovića, sada već bivšeg specijalnog tužioca i novopostavljenog v.d. republičkog tužioca, da će hapsiti “svakog za koga se utvrdi da je bio deo zločinačkog udruženja i(li) zločinačkog plana koji je prethodio atentatu”. Upravo uloga pojedinih tužilaca i sudija u puštanju iz pritvora vođa “zemunskog klana” i njegovih članova 2001. godine, ključ je za razumevanje tadašnjeg stanja u državi i okolnosti koje su dovele do atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića. Na tom primeru vidi se sva isprepletenost politike, pravosuđa i mafije. Da li bi premijer ostao živ da su stvari išle drugačijim tokom? Da su “zemunci” pozatvarani umesto što su pušteni da se brane sa slobode u procesu koga zapravo nije ni bilo. Wihovim puštanjem na slobodu, kako se navodi u zahtevu za privođenje Terzića, omogućeno je organizovanoj kriminalnoj grupi da nastavi da planira i izvršava krivična dela (ubistva i otmice) sve do samog atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. Samo naizgled najnovija akcija je usledila kao posledica policijske akcije “Mreža” i hapšenja pripadnika nekoliko švercerskih grupa, naročito Stanka Subotića Caneta, kada je došlo do oštrog verbalnog obračuna između S.S. Caneta i V.P.Bebe sa jedne, i bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, sa druge strane. Posle izjave eksministra Mihajlovića da je onaj ko je “zemuncima” otvorio vrata CZ-a utro put ubistvu premijera, ponovo je otvorena Pandorina kutija iz 2001. godine. Zaboravlja se da je specijalni tužilac, još po okončanju prvostepene presude za ubistvo premijera, najavio i rasvetljavanje okolnosti koje su do njega dovele. Tako dugo vođena kampanja ljudi iz okruženja pokojnog premijera da je jedini “ključ” atentata pobuna JSO-a u novembru 2001. godine i njena istraga, uz nameru da se fokus usmeri na političku podršku Vojislava Koštunice, pada u drugi plan a u samu žižu i javnosti i specijalnog tužioca dospevaju “zemunci” i akteri njihovog puštanja iz pritvora. Hapšenjem Terzića od odgovornosti su amnestirani, bar za sada, niži tužioci Biljana Radovanović i Mioljub Vitorović, sa kojima je Terzić prošlog meseca vodio medijsko prepucavanje o tome ko je kriv za oslobađanje “zemunaca”. Ovu polemiku presekao je specijalni tužilac Radovanović izjavom da je puštanje iz pritvora pripadnika “zemunskog klana” sa “tužilačke strane odrađeno apsolutno neprofesionalno”. Prema njegovim rečima, “nije smelo da se desi da vođa najozloglašenijeg kriminalnog ganga na Balkanu bude pušten na slobodu u tom trenutku”. NIN je još pre mesec dana objavio izvode iz obimne krivične prijave koja obiluje saznanjima i ukazuje o kakvoj se zločinačkoj organizaciji radi. U sklopu ove krivične prijave “zemunci” se terete za trgovinu drogom, otmice, iznude, teške krađe. Od otmica pomenimo samo Miroslava Miškovića, Dragoslava Vukovića iz Novog Sada, Milenka Aleksića iz Subotice, Svetozara Obradovića iz Požarevca, Danu Stanić, Radovana Mašića. Među ponuđenim dokazima su listinzi telefonskih poziva, fotografije sa naplatnih rampi vozila u trenutku prevoženja žrtava otmice, materijalni tragovi koji “zemunce” dovode u direktnu vezu sa otmicama... Neka dela su potkrepljena jačim dokazima nego druga, a sve zajedno, u sticaju, sačinjava ubedljivu sliku o zločinačkom zemunskom klanu. Vredi napomenuti i da ova policijska akcija važi za jednu od najobimnijih i najtemeljnije urađenih, što se vidi i iz podatka da je samo na prislušnim merama bilo oko 150 ljudi. Da je bilo dobre volje i želje da se država stvarno obračuna sa organizovanim kriminalom, našlo bi se načina da saznanja policije budu iskorišćena za brzo pribavljanje dokaza i procesuiranje cele grupe. I pored pokrivanja formalnim opravdanjima, i dalje ostaje pitanje: šta je to sprečilo tužioce da na pravi način gone Dušana Spasojevića i njegovu bandu? Odnosno, da li su ovako postupali samo na svoju ruku? U zahtevu da se sasluša bivši okružni tužilac Rade Terzić, pored izjave o postupanju u predmetima koji su se od kraja 2001. do marta 2003. godine vodili protiv Dušana Spasojevića, Mileta Lukovića, Miloša i Aleksandra Simovića, Dejana Milenkovića Bagzija i Milorada Lukovića Legije, specijalnog tužioca je posebno interesovalo izdavanje obaveznog uputstva četvrtom opštinskom javnom tužiocu da se “saglasi sa braniocima Mileta Lukovića” da se ukine pritvor kao i izdavanje naloga da se odustane od daljeg krivičnog gonjenja Milorada Ulemeka. Kod ovog poslednjeg reč je o čuvenom incidentu sa proslave rođendana folk pevačice Svetlane-Cece Ražnatović u klubu “Stupica”, juna 2001. godine. Ulemek je osumnjičen da je sa svojim pratiocem Brankom Veljkovićem pucao, a kada je došla policija, opirao se hapšenju i povredio jednog specijalca. Legija je tada, iako pripadnik Resora državne bezbednosti i komandant JSO-a, bio i jedan od vođa zločinačkog udruženja organizovane kriminalne grupe, odnosno “zemunskog klana”. Terzić se sumnjiči da je svom zameniku Miroslavu Vlajiću u 2002. godini naredio da “maksimalno ubrza istragu” kako bi iz pritvora pustio Ulemeka, a da na kraju i “odustane od nesporno izvršenih i dokazanih krivičnih dela”. Zbog takvog postupanja specijalni tužilac od Terzića traži da kaže da li je na njega vršen uticaj ličnosti iz “javnog, državnog i političkog života, na koji način, da li je o takvom uticaju sačinjavao službene beleške, kao i da li je o tome obaveštavao tadašnje nosioce državnih i političkih funkcija”. Još pre hapšenja Terzić je javno izjavljivao da je postupao striktno po zakonu a da je o svojim postupcima obaveštavao tadašnjeg ministra Mihajlovića, ali i samog premijera Đinđića. Prema rečima njegovog advokata Slobodana Ružića, to je ponovio i istražnom sudiji, s tim što Ružić tvrdi da njegov klijent nikada u životu nije video nijednog pripadnika “zemunskog klana” i samim tim nije mogao da bude član te organizovane kriminalne grupe. Posebnu senzaciju u javnosti a, bogami, i paniku u redovima nekih samozvanih političkih naslednika pokojnog premijera Đinđića, izazvao je deo iz zahteva za Terzićevo hapšenje u kome se iznose navodi tadašnjeg ministra Dušana Mihajlovića, da su na policiju i njega, posle hapšenja Dušana Spasojevića, počeli snažni pritisci, uz tezu da je policija uhapsila nevine ljude bez ikakvih dokaza. Tako se navodi deo izjave Mihajlovića da su Slobodan Pažin, inspektor optužen kao član “zemunskog klana”, i Čedomir Jovanović, tada član Demokratske stranke, govorili da “zemunski klan” nije oteo Miškovića, vlasnika “Delte”, te da je to uradila sasvim druga “ekipa”, direktno tražeći od tadašnjeg ministra Mihajlovića da pusti Spasojevića iz pritvora. Pravdajući se zakonskom nemogućnošću da kao ministar unutrašnjih poslova pusti iz pritvora bilo koje lice, s obzirom da je to u isključivoj nadležnosti suda, Dušan Mihajlović dao je mogućnost policajcu Slobodanu Pažinu iz SUP-a grada i sva ovlašćenja da prikupi sve dokaze i potvrdi njegovu i tvrdnju Čedomira Jovanovića da iza otmice Miroslava Miškovića stoje izvesni neimenovani Karadžićevi ljudi. Slobodan Pažin je, koristeći sve raspoložive policijske resurse, nekoliko dana intenzivno radio na dokazivanju teze o stvarnim izvršiocima otmice, redovno informišući ministra Mihajlovića o ishodu istrage, da bi nakon nekoliko dana izvestio da nije u mogućnosti da prikupi relevantne dokaze za svoju i tvrdnju Čedomira Jovanovića. Upravo ovaj deo je uznemirio Čedomira Jovanovića i njegovu Liberalno-demokratsku partiju da optuže ministra policije Dragana Jočića da je zahtev specijalnog tužioca nezakonito podelio “odabranim novinarima” ne bi li tako pripremio teren za hapšenje Jovanovića. LDP tvrdi da je njima Dušan Mihajlović priznao da to nikada nije izjavio, “već naprotiv, da je tvrdio da je Čedomir Jovanović bio jedan od retkih koji su tada insistirali da se utvrdi puna istina”. Gromoglasno je najavljen “dokument” koji potvrđuje da je Rade Terzić uhapšen samo zbog toga da bi optužio Čedomira Jovanovića. Međutim, umesto konkretnog dokaza i gromoglasno najavljenog “dokumenta”, ova stranka je nadležnim državnim organima dostavila upravo policijski “zahtev za saslušanje osumnjičenog Radeta Terzića”. Uz dopis predsedniku Borisu Tadiću, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Skupštine Oliveru Duliću i predsedniku Odbora za bezbednost Ivici Dačiću, LDP šalje i novinske naslove iz prethodnih dana koji govore o hapšenju Terzića. Slično je Jovanović postupio i pre mesec dana, posle Mihajlovićevog skretanja pažnje na važnost pitanja ko je iz zatvora pustio vođe “zemunskog klana”, žaleći se da je ugrožen i da se protiv njega vodi hajka. Doduše, Mihajlović je do sada prstom upirao u Vladimira- Bebu Popovića, svog nekadašnjeg dosovskog kolegu i prijatelja, koga smatra glavnim krivcem za smrt premijera Đinđića, ali se posle Jovanovićevog poslednjeg nervoznog istupanja, ne oglašava u javnosti, niti da njegove tvrdnje potvrdi, niti da ih demantuje. Inače, priča o ljudima Radovana Karadžića i Ratka Mladića, kao otmičarima Miroslava Miškovića, nije od juče i NIN je o tome već pisao. Radi se o bizarnom događaju u prostorijama Popovićeve “Spektre”, vezanom za Slavka Stevanovića Šumskog, pripadnika “zemunskog klana” i šestooptuženog u krivičnoj prijavi MUP-a, ali koji se vodio kao “lice koje nije lišeno slobode i nalazi se u bekstvu”. Dok ga Popović, svedočeći u procesu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, navodi kao dokaz pokušaja Qubiše-Buhe Čumeta da podmetne priču kako su za otmicu, zapravo, odgovorni Karadžić i Mladić. Isti događaj viđen iz ugla Zorana Mijatovića, tadašnjeg zamenika načelnika DB-a, opisan u njegovoj nedavno objavljenoj knjizi “Sačekuša za Srbiju”, ukazuje na priličnu Popovićevu brižnost za pomenutog Šumskog, jer ga je policija brutalno pretukla. Stvar je tim pre čudnija jer, napominjemo, za Šumskog je u policijskoj prijavi navedeno da je u bekstvu. Koliko, u stvari, još ima takvih tragova koje treba proveriti i koliko su oni validni za dalju istragu, teško je naslutiti. I samo hapšenje Radeta Terzića izazvalo je izvesnu konsternaciju i blagi šok, bez obzira na sumnje i “repove” koji su se vukli poslednjih mesec i nešto dana. Višegodišnje izraubovane priče ne vredi ni pominjati. Za sada, u nezvaničnim najavama, nagoveštavaju se nova privođenja i hapšenja u istrazi o puštanju iz pritvora vođa “zemunskog klana”. Iza rešetaka bi, pored bivšeg okružnog tužioca u Beogradu Radeta Terzića, navodno mogle da se nađu neke njegove kolege iz tužilaštva, ali i sudije. Ne isključuje se ni mogućnost privođenja i nekih mnogo “zvučnijih” imena. To je već posao novoimenovanog specijalnog tužioca Miljka Radosavljevića čija već prva javna izjava nagoveštava čvrstinu i odlučnost: “Nijedan mafijaš u Srbiji neće i ne sme biti siguran! U to možete biti sigurni!” Postavljenja u tužilaštvu Miljka Radisavljevića je za specijalnog tužioca preporučio njegov rad za vreme akcije “Sablja”, ali i u raskrinkavanju zloglasne “Jotkine grupe” U samom cajtnotu rokova i pod senkom hapšenja bivšeg okružnog tužioca u Beogradu Radeta Terzića, izvršene su smene u hijerarhiji tužilačke organizacije. Sva medijska nagađanja i licitiranja određenim imenima pala su u vodu da bi samo finale bilo donekle i očekivano i neočekivano. Sve se odigralo u roku od 24 sata. Prvo je Skupština Srbije donela odluku o prestanku mandata republičkom javnom tužiocu Slobodanu Jankoviću zbog završetka radnog veka, koji na tu odluku čeka skoro dve godine, kao i prestanku mandata beogradskom okružnom tužiocu Milovanu Božoviću, iz istih razloga. Odmah potom Visoki savet pravosuđa postavio je Slobodana Radovanovića, kome je tog dana isticao mandat specijalnog tužioca, za vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, a on odmah imenovao Miljka Radosavljevića iz Kruševca za svog naslednika. Reklo bi se da je u poslednjem momentu došlo do nekih promena jer se očekivalo da Radovanović ostane na mestu specijalnog tužioca. Biće da se u sve umešala i politika, ma koliko se Radovanovićevo pomeranje smatra unapređenjem. Upućeni kažu da je izbor republičkog tužioca stvar političkog konsenzusa, da je za izbor specijalnog opredeljujuća njegova dobra saradnja sa policijom, dok je najdelikatniji izbor beogradskog tužioca koji, u stvari, osmišljava borbu sa kriminalom. Upravo izbor ovog poslednjeg je sada izostao jer se i za ovo mesto traži dobar tužilac iz unutrašnjosti, odnosno neko ko nema dodira sa beogradskim kriminalom, a opet, ne potiče iz kadrovske “pantljičare” dosovskog Ministarstva pravde. Miljka Radosavljevića je za specijalnog tužioca preporučio njegov dosadašnji rad na poziciji zamenika okružnog tužioca. Bez mrlje na karijeri, istakao se za vreme akcije “Sablja”“, ali i u raskrinkavanju zloglasne “Jotkine grupe”, moćne “moravske mafije”, koja je delovala na području Kruševca, Paraćina i Ćuprije i usko povezane sa crnogorskom mafijom iza koje stoje ljudi Brane Mićunovića. Novog specijalnog tužioca čeka dosta posla, a od snage države i odlučnosti političke elite zavisiće i borba protiv organizovanog kriminala. Zaustavite Veruovića! Vesna Pešić smatra da treba kazniti Đinđićevog čuvara “Pitam na osnovu kojih zasluga i kvalifikacija je Veruović postavljen za savetnika ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića”, kazala je narodni poslanik Vesna Pešić, LDP, “pošto znamo koliko je Veruović ometao suđenje za ubistvo Zorana Đinđića i izmišljao treći metak”. Ispostaviće se da Milan Veruović nije postavljen za savetnika nego za saradnika za bezbednost Vuka Jeremića, ali važnije od toga je da Vesna Pešić smatra kako Milan Veruović treba da snosi posledice zbog svoga držanja u suđenju za ubistvo premijera, u kome je bio svedok. Milan Veruović je rodonačelnik verzije o tri ispaljena metka prilikom ubistva Zorana Đinđića, od kojih je jedan – to nije sporno – teško ranio njega samog, Veruovića. I, da ne zaboravimo ono što se inače zaboravlja, iskaze o tri ispaljena metka su dali i ostali svedoci u postupku, službenici obezbeđenja koji su u trenutku ubistva bili na licu mesta. Konačna sudska istina je utvrdila da su ispaljena dva metka. To se sasvim uklapa u ono u šta veruju i Vesna Pešić i njena stranka, s tim da su to oni uzdigli na nivo političkog programa, bez objašnjenja šta to njima u životu menja da li je Đinđić ubijen sa tri ili sa dva metka. No, sve je to već mnogo puta ispričana priča. Novo je to da Vesna Pešić, Đinđićev saborac u bitnim delovima njegove političke biografije, koja je u svojim emotivnim nastupima posle ubistva pridobila istinske simpatije svih koje je pogodila premijerova pogibija, sada smatra da treba sprovesti represiju nad čuvarom kojeg je sam Đinđić postavio na to mesto i koji je tu, kraj njega i ustreljen. Pođimo od pretpostavke da Veruović nije lagao – jer je to pretpostavka od koje polazi i sud, čim ga poziva za svedoka – nego da je, recimo, bio u zabludi, šta je trebalo da uradi? Da tvrdi da su ispaljena dva metka, iako misli da su bila tri, zato da ne bi “ometao suđenje” i da bi zadovoljio Vesnu Pešić i društvo? Pri tome, da li se Vesna Pešić potrudila da makar objasni kakva je to Veruovićeva štetna namera stajala iza njegovog “izmišljanja trećeg metka”? Kakvu je korist on imao ili mogao imati od toga? Vesna Pešić odlično pokazuje šta bi nas čekalo u liberalizmu i demokratiji za kakvu se zalaže. Ako na sudu ne izjavite ono što nama treba, ostajete bez posla. To što ste i sami bili ranjeni i što ste ostali invalid, nije olakšavajuća okolnost. Nema sentimentalnosti. Ozbiljnija je, zapravo, primedba Rajka Baralića, poslanika SPS-a, koji postavlja pitanje kako je moguće da Milan Veruović dođe na mesto službenika za bezbednost u SMIP-u, imajući u vidu njegovu prethodnu biografiju. Baralićevo pitanje implicira da u Veruovićevom policijskom dosijeu postoji nešto što ga čini nepodesnim za taj posao. To nas takođe vraća na ispričanu priču o zemlji i prilikama koje je Đinđić nasledio prilikom dolaska na vlast, u kojoj je kao premijer imao poverenja u svoje oprobane čuvare, a nije mogao da ima poverenje u policiju kakva je napravljena u vreme dok je stranka Rajka Baralića bila na vlasti. Kako smo se uverili, bio je potpuno u pravu što nije imao poverenje, ali to nije pomoglo.