“Ba nemoj, lepo je”

Titovi napadi na Ćopića počeli su posle objavljivanja njegove humoreske Jeretička priča 1950. godine. Na kongresu AFŽ, oktobra meseca, rekao je, između ostalog: “Ja sam ga pročitao (misli na Jeretičku priču) i u njemu vidio aluziju na naše najviše rukovodstvo. On je pomenuo ministra, pa je zatim uzeo pomoćnika ministra, a ja kažem da su naši pomoćnici najveći mučenici... On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dolje, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi hapsiti zbog toga, što je to pokušao... A on se još pokriva mojim riječima, da ne treba sumnjičiti ljude. Jeste, ja to uvijek podvlačim i uvijek ću to kazati: ne treba sumnjičiti ljude protiv kojih nema ništa konkretno. Ali kod njega je sve tako jasno i vidljivo, da nije potrebno sumnjičiti ga”. U optuženoj Jeretičkoj priči opisuje se jedan letnji dan visokih funkcionera u specijalnom letovalištu, koji se dosađuju prepričavajući tračeve, a pomoćnik ministra sanja kako će oženiti prisutnu ministrovu svastiku i jednog dana postati ministar. Radilo se o kritici zatvorenog visokog birokratskog društva pre Đilasove Anatomije jednog morala. Od tada je počelo praćenje šta Ćopić piše i govori. Sve češće su pristizali doušnički izveštaji, naročito posle njegovog predavanja na Građevinskom fakultetu novembra 1954. u kome je kritikovao ponašanje narodne vlasti u toku rata i pominjao težak život studenata, zbog čega su ga saslušavali u Gradskom komitetu SK u Beogradu. U tim izveštajima navodile su se anegdote koje su pripisivane Ćopiću a u kojima je ismejavao svoje progonitelje “udbovčiće”, kako je voleo da kaže. Uprkos političke kampanje koju je Partija vodila protiv Ćopića, on je nastavio da piše humorističke priče: Šalter, Vuk i novinar, U potrazi za običnim građaninom, Glasam za druga međeda i druge, zbog kojih je takođe kritikovan. Na sve kritike Ćopić je odgovarao da on piše po svojoj savesti, o onom što smatra da je na liniji progresa i da ga niko ne može naterati da piše po direktivi ma koje partije. Međutim, izložen pritisku bio je prinuđen da izjavi da je SK na liniji progresa. Kampanja protiv Ćopića trajala je neprekidno, sve dok nije isključen iz Partije krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je objavio Gluvi barut o kome su pohvalno pisali nemački i neki emigrantski listovi, što je dalo povoda Titu za nove napade. Istovremeno su optuživali Ćopića da je davao “nepodobne” izjave sovjetskim novinama da je Jugoslavija kulturna provincija Zapada. Poseban bes kod Tita izazvalo je objavljivanje Gluvog baruta! On, doduše, nije knjigu čitao ali su mu na njenu sadržinu skrenuli pažnju bosanski rukovodioci Osman Karabegović i Muhidin Begić u razgovoru na Brionima 10. aprila 1959. godine. Kad mu je Osman pomenuo Gluvi barut, Tito je oštro reagovao: “Znate, ovaj slučaj sa Ćopićem učinio je da mi je on došao dovde. Ja ne znam šta je to, jer vidim da mu još i nagrade daju. Ja sam njega bio odavno napao (misli na kongres AFŽ – prim. V. G.), ali on sve smjelije i smjelije ide i truje našu omladinu. A on ima vješt način pisanja, ali on vješto ubacuje kulački mentalitet. To je onaj kulak sa Kavkaza, koji je recitovao pjesmu o omladincu koga su ubili kulaci. To je čovjek koji ubija dušu naše omladine.” Na Titovu ocenu Ćopićevog dela Karabegović je uzvratio: “Naši omladinci čitaju ta dela, jer Ćopić ima renome pisca iz rata. I kad ja kažem da je to reakcionarno delo i neistinito, oni na to: Ba nemoj, lepo je’.” Tito nastavlja razgovor o Ćopiću još oštrijim tonom, proglašavajući ga za neprijatelja omladine, da je parajlija i četnička duša. “Nezgodno je da ja moram da istupim protiv Ćopića, bolje bi bilo da to neko drugi učini. Ali jednog dana ću morati vrlo oštro da ga pokažem kao neprijatelja naše mlade generacije. I baš on ima to pravo da piše za omladinu, za najmlađe i da ih truje. A to je apsolutno demoralizatorska literatura.” Na osnovu dojave obaveštajne službe, on zna i šta Ćopić privatno govori o njemu. “A Ćopić kaže: u Srbiji me nazivaju neprijateljem, a u Bosni da nepravilno radim (što nedvosmisleno ukazuje da je Branko bio obavešten ili je na osnovu svega što je doživeo jasno zaključivao šta o njemu misle u rukovodstvu Partije i da mu rade o glavi – prim. V. G.). Nekim strancima je kazao: Ja sam jedini čovjek koji do danas nije s Titom razgovarao. Nisam imao mogućnosti da razgovaram s Titom. A to treba da mu znači, jedini sam ja koji ne metanišem. Time on sebi pravi kapital pred Zapadom.” Na kraju razgovora Osman je obavestio Tita: “Sada mu u Zapadnoj Nemačkoj štampaju neka njegova dela, zato što smatraju da je to antikomunistička literatura.” Na to je Muhidin Begić dodao: “To je prvi slučaj u našoj literaturi da je zapadna štampa izdala njegovo delo, kao optužbu protiv narodnooslobodilačke borbe. Evo, kažu, šta su radili partizani, a on opisuje kako su partizani palili kuće i drugo.” Da ovaj razgovor o Brankovim delima nije bio slučajan i da je Tito ozbiljno razmišljao da ga napadne dokaz je to što je već sutradan, 11. aprila, na Brionima održao sastanak sa direktorom Komunista Cvijetinom Mijatovićem i urednikom Draganom Markovićem. Jedna od tema za razgovor bio je Ćopić. Tito je započeo razgovor: “Ne treba, na primer, na ulici pričati Ćopić je to i to, nego i danas i sutra, kad god se pojavi neko njegovo djelo, koje je negativno, treba po njemu udarati, pa će se ljudi zapitati ko je on i šta predstavlja, da li je konstruktivan ili destruktivan. Nisam vidio onu njegovu svinjariju o medvjedu (radi se o njegovoj humorističkoj priči Glasam za međeda u kojoj je ismejao način izbora rukovodilaca u partijskoj organizaciji; u jednoj je neko za sekretara predložio druga Međeda, niko ne zna ko je on, a bude izabran – prim. V. G.), ali mogu da kažem da je on već dosad dosta toga podvalio Partiji. Umjesto da se najenergičnije protestuje protiv njegovih svinjarija, njemu se čak daje nagrada i to mu daju komunisti koji se nalaze na rukovodećim mjestima. Trebalo bi da vi u Komunistu odmah napišete članak o Ćopiću u kome ćete ukazati kome i čemu služi takvo pisanje, to jest kazati da on tim svojim kulačkim pričama iz bosanskog života zabija Partiji cepanicu i kvari omladinu. Naročito Komunist mora da vodi takvu diskusiju, bez obzira na to ko je sada u pitanju, treba ga ispraviti, udarati po onome što je negativno i istovremeno pokazati liniju. Sami smo za to krivi. Trebalo je da ga odmah još u početku postepeno politički likvidiramo i onemogućimo u društvu. On je parajlija i želi samo pare da zarađuje. Ali nije on samo takav. Šta je Ćopić napravio i dao iz naše narodnooslobodilačke borbe. Prikazao je partizane kao krvoloke, pa ga za to čak i Švabe hvale i kažu: eto protiv toga smo se mi borili. Kad je on nešto tako napisao o zločinima okupatora i četnika. Nikad. Wegova je duša četnička. Ja i sada žalim što Borba nije ostala partijski list, jer bismo mogli onda dati bolji ton.” Cvijetin Mijatović iskazao je spremnost redakcije Komunista da objavi članak protiv Ćopića, ali iz iskustva je znao da ne može pronaći književnog kritičara koji bi takav članak napisao. Posle ovog razgovora sa članovima redakcije Komunista Tito je odustao da ga lično javno napada, procenjujući da bi to bilo kontraproduktivno i da bi to doprinelo Ćopićevoj još većoj popularnosti kod naroda, a posebno kod omladine. Međutim, zbog raznih pritisaka i praćenja od strane doušnika u osetljivoj piščevoj duši nešto se prelomilo, pa je počeo da pati od nepoverljivosti u ljude i manije gonjenja. Sreo sam ga lično nekoliko puta, a više sam ga sretao na književnim večerima na kojima je učestvovao. Stekao sam utisak da je bio svestan da se prati svaki njegov korak i razgovor. Poslednji put smo se videli na Sajmu knjiga 1981. godine na promociji Bibliografije radova Rodoljuba Čolakovića. Na toj promociji stajao sam pored Branka, ne znajući ništa o njegovim duševnim lomovima. Sve vreme je ćutao i izgledao je nekako sumorno, umoran od života koji je bio iza njega. Nestalo je njegovog šeretskog osmeha, gledao je u prazno, bez emocija i nezainteresovano. Nisam mogao da ga ne upitam: “Kako si, druže Branko”? Jedva je promrmljao: “Dobro”. Samo je fizički bio prisutan, ne pokazujući želju da bilo s kim i o čemu razgovara. Delovao je, kako je sam jednom rekao, kao da je pogubio reči. Bio sam i na sahrani, (29. 03. 1984). Okupila se ogromna masa sveta i bila je strahovita gužva, da je milicija bila prinuđena da ispregrađuje masu naroda, da ne dođe do nereda. Uz Švabića i Mutapovića, uspeo sam da se probijem kroz masu i izjavim saučešće supruzi. Okrenem se i vidim Miru Alečković, koja kaže: “Govorili smo mu, kad je nagoveštavao samoubistvo skokom u vodu, nemoj Branko, hladna je voda”. “Sa njim odlazi jedna epoha”, rekao je Erih Koš. Ostali su bledo govorili, uključujući i gradonačelnika Bogdana Bogdanovića. Malo emocija uneo je Brankov zemljak iz Bosanske Krupe navodeći da je u školi na jednoj klupi ostalo urezano B. Ć. što je bio znak da je Branko još kao dete ostavljao iza sebe traga, nagoveštavajući da će biti pisac i da će njegovo ime ostati trajno urezano u svesti Srba, pre svih Krajišnika.